Pukla istina o smrti Giške: Patolog tvrdi da nije ubijen s leđa -Saborac upire prst u Hrvate

Đorđe Božović Giška, legenda beogradskog asfalta i komandant Srpske garde, ubijen je uoči svog rođendana, pre 35 godina na ratištu u Gospiću, a njegovu smrt prate i dalje razne kontroverze.

Iako su kružile priče da je Giška, komandant Srpske garde ubijen s leđa 15. septembra 1991. na gospićkom ratištu i da je stradao od srpske ruke, njegov prijatelj i saborac Novosađanin Đurađ Fibišan ispričao je ranije da su ga ubili Hrvati.

- Giška je pre podne bio kum na krštenju saborca Zdravka u crkvi u Metku. Potom se vratio pravo u borbu. Tog dana bili su žestoki okršaji na ulazu u Gospić. Sećam se da je vikao: "Idemo, idemo, za mnom." Trčao je ispred nas, odmakao nam je 20-30 metara, jedva sam ga stigao. Došli smo do mosta koji deli Gospić na dva dela. Potom sam došao do njega i pucao. Rekao mi je da pazim da ne pogodim nekog našeg. Međutim, u tom trenutku samo nas dvojica bili smo tu i to sam mu i rekao. On se zaklonio kod jednog plota i rukom gestikulairao borcima da idu za njim - ispričao je Đurađ i dodao:

Foto: Društvene mreže/Facebook

- Đorđe je odjednom poklekao. Pao mi je na ruke, ispao mu je pištolj. Poslednje što je rekao bilo je: "Pogodiše me u leđa, osećam topli mlaz krvi." Ubrzo su došli saborci. Odneli smo ga u šator, gde nam je doktor saopštio da je Giška mrtav - setio se Đurađ kroz Kurir.

On je rekao da su Đorđa Božovića ubili Hrvati, objašnjavajući njihov položaj, kao i ulaznu i izlaznu ranu na Giškinom telu.

- Pogođen je dumdum metkom. Metak mu je prošao kroz rebra s leve strane i izašao kroz leđa. Imao je ogromnu rupu. Nisu ga ubili Srbi, još jednom tvrdim. On jeste imao ranu na leđima, ali sam objasnio kako, nisu pucali naši sigurno. Teško mi padaju takve izmišljotine i zato sam i odlučio da kažem istinu. Naši pokojni prijatelji Nikola Kavaja i Boško Radonjić bili su protiv toga, a Brano Mićunović mi je dao blagoslov. Giška je imao mnogo energije. Takav je bio ceo život, hrabar i neustrašiv. Čast mi je što sam ga upoznao - poručio je on.

Dr Marija Čubrilo, patolog, koja je prva pregledala ubijenog komandanta Srpske garde, i oborila teoriju zavere o ubistvu s leđa, ispričala je pre tri godine za "Alo" da je Giška pogođen s bočne strane.

Foto: Informer

- Bila sam načelnik vojnog saniteta na gospićkom ratištu kada je Giška poginuo. On je bio u mom rejonu. Često je navraćao do ambulante. Sećam ga se kao izuzetno cenjene i poštovane ličnosti. Kada je nastradao, svi smo bili šokirani. Dovezen je u ambulantu - ispričala je dr Čubrilo.

- Nažalost, mogla sam samo da konstatujem smrt, a potom izvršim spoljni pregled leša. Imao je prostrelnu ranu u predelu grudnog koša. Ulazna rana je bila u pravcu mamarne (grudne) linije. Bila je bočno i više spreda. Metak ga je pogodio bočno, s donje strane grudnog koša, a izašao na drugu stranu. Ubica je mogao stajati bilo gde sa prednje strane. Sigurno je da nije ubijen s leđa. Obdukcija nije rađena, jer nije bilo uslova za to. Telo je prebačeno u crkvu u Metku, pa u Beograd i nije mi poznato šta se dalje dešavalo - otkrila je tad nakon mnogo godina Čubrilo, specijalista patološke anatomije i patolog Službe za patologiju KBC Zvezdara u Beogradu.

Đorđe Božović je rođen kao Đorđe Mićković 16. septembra 1955. u Peći od oca Gavrila "Gavra" Mićkovića iz plemena Kuči i majke Milene. Njegov otac, koji se prezivao Mićković, promenio je prezime u Božović po dedi Božu, zbog problema sa zakonom i bezbednosti porodice. Posle Gavrovog ubistva porodica se preselila u Beograd, nastanivši se u naselju Voždovac. Njegov dolazak na Voždovac sa osam godina oblikovao je ostatak Đorđevog života. O njegovom životu nizale su se legende.

Foto: Društvene mreže/Facebook

U bokserskom klubu "Radnički" stekao je reputaciju nepobedivog borca. Još kao mladić došao je u sukob sa zakonom i bio izboden u uličnoj tuči. Zahvaljujući svojoj snazi preživeo je, a tada je dobio i nadimak Giška.

Bio je blizak sa poznatim likovima iz beogradskog podzemlja, poput Branislava Matića Belog (s kojim je osnovao Srpsku gardu), Borisa Petkova, Ranka Rubežića i drugih. Već sa 13 godina pobegao je u Italiju, a kasnije je žive u Belgiji, Austriji i Nemačkoj.

Hapšen je više puta - bio je u zatvorima na Sardiniji i u Trevizu, odakle je pobegao. U zatvoru je navodno prebio mafijaša po imenu Tonino "Nosorog" i stekao poštovanje kriminalnog sveta.

Pobegao iz najobezbeđenijeg zatvora

Interpol je zabeležio njegova dva bekstva - iz suda u Nici i zatvora na Siciliji. Godine 1979. uhapšen je u Ženevi zbog pljačke i zatvoren u Candolon, najobezbeđeniji zatvor iz kojeg je, navodno, jedino on uspeo da pobegne.

U Nemačkoj je bio deo klana Ljube Zemunca i prijatelj Željka Ražnatovića Arkana. Sa dotadašnjim prijateljem Rubežićem se sukobio 1984. godine. U pucnjavi ispred kluba "Nana", Giška je ranio Rubežića i pobegao u Nemačku. Rubežić je preživeo, ali bez jednog plućnog krila.

Tokom osamdesetih sarađivao je sa jugoslovenskom Državnom bezbednošću i bio je zadužen za likvidacije neprijatelja države. Kada mu je naređeno da za Udbu ubije emigranta, vojvodu Momčila Đujića, Giška je odbio i postao otvoreni srpski nacionalista i monarhista. Tada mu je neko obio sef u kome su pored 10 pasoša i novca, bila i odlikovanja njegovog pokojnog oca, što ga je veoma pogodilo.

Giška je sahranjen prvo na Centralnom groblju u Beogradu, a 2017. njegovi posmrtni ostaci su premešteni u Crnu Goru, u porodičnu grobnicu u Kučima. Tokom ekshumacije, svedoci tvrde da njegovo telo nije istrulilo, što je dodatno doprinelo njegovoj legendarnoj reputaciji.