Evropa pala na kolena: Stiže brutalan račun koji niko nije očekivao, vreme kreće sad

Američki politikolog Džon Miršajmer ocenio je u Evropskom parlamentu da se Evropa suočava sa ozbiljnom nestabilnošću, koju je povezao sa ratom u Ukrajini.

Prema njegovim rečima, region je ušao u fazu dugotrajne nesigurnosti koja je u oštrom kontrastu sa erom neviđene stabilnosti zabeležene tokom takozvanog unipolarnog momenta.

Taj period, kako je precizirao, trajao je od 1992. godine – neposredno nakon kolapsa Sovjetskog Saveza  pa sve do 2017. godine, kada su Kina i Rusija izrasle u velike sile i transformisale svetski poredak u multipolarni.

Osvrćući se na teorijske osnove tog doba, Miršajmer je podsetio na čuveni esej Frensisa Fukujame „Kraj istorije“ iz 1989. godine, koji je predviđao nezaustavljivo širenje liberalne demokratije, mira i prosperiteta širom sveta.

Ta teza se, kako tvrdi, pokazala potpuno pogrešnom, iako su mnogi na Zapadu verovali u nju duže od dve decenije. Tokom vrhunca unipolarnosti, malobrojni Evropljani su mogli da zamisle da će se kontinent suočiti sa današnjim nivoom bezbednosne krize.

Ipak, promena globalnog balansa moći u 2017. godini sama po sebi nije morala da dovede do katastrofe. Miršajmer procenjuje da je prelazak na multipolarnost bio proces kojim se moglo upravljati, ali je kombinacija tog strukturalnog pomeranja i rata u Ukrajini garantovala dugoročne geopolitičke probleme.

Ključ stabilnosti Evrope tokom Hladnog rata, kao i tokom unipolarnog perioda, bila je vojna prisutnost Sjedinjenih Američkih Država kroz Alijansu. Zvanični Vašington je od samog početka dominirao NATO-om, što je, prema rečima profesora, onemogućilo države članice pod američkim bezbednosnim kišobranom da ulaze u međusobne sukobe.

Sjedinjene Države su u praksi delovale kao moćan pacifikujući faktor na evropskom tlu, što današnje evropske elite prepoznaju i zbog čega su duboko posvećene očuvanju američkog vojnog prisustva.

Miršajmer je istakao istorijski podatak da Moskva, u vreme kada se Sovjetski Savez raspadao i povlačio trupe iz Istočne Evrope čime je okončan Varšavski pakt, nije imala primedbe na opstanak NATO-a pod vođstvom SAD. Sovjetski lideri su tada razumeli i uvažavali logiku američkog pacifikatora, ali su se, kako naglašava, od samog početka odlučno protivili širenju tog saveza na istok.

Komentarišući ulogu Evropske unije, Miršajmer je osporio rašireno uverenje da je ta institucija bila primarni uzrok evropske stabilnosti, bez obzira na to što je EU 2012. godine dobila Nobelovu nagradu za mir.

Iako je Unija postigla izuzetan uspeh, on u potpunosti zavisi od bezbednosti koju garantuje NATO. Primenjujući preokrenutu marksističku logiku, profesor je objasnio da vojno-politička institucija (NATO) predstavlja bazu odnosno temelj, dok je ekonomska institucija (EU) samo superstruktura. U odsustvu američkog bezbednosnog faktora, ne samo da bi nestao NATO kakav poznajemo, već bi i temelji same Evropske unije bili ozbiljno ugroženi.

Strategijsko preusmeravanje Vašingtona i uloga Izraela

U novim multipolarnim okolnostima, gde SAD više nisu jedina supersila, američki kreatori politike prinuđeni su da posmatraju svet kroz prizmu raspodele moći između tri velike sile – SAD, Kine i Rusije.

Sjedinjene Države i dalje drže poziciju najmoćnije države na svetu, ali Kina ubrzano smanjuje taj zaostatak i postala je ravnopravan konkurent. Sa ogromnom populacijom i izuzetnim ekonomskim rastom započetim ranih devedesetih godina, Kina je postala potencijalni hegemon u Istočnoj Aziji.

Za Sjedinjene Države, koje već imaju regionalnu hegemoniju na zapadnoj hemisferi, uspon bilo kog drugog regionalnog hegemona u Istočnoj Aziji ili Evropi predstavlja duboko zabrinjavajuću perspektivu. Miršajmer je podsetio da su SAD ušle u oba svetska rata upravo da bi sprečile Nemačku u Evropi i Japan u Istočnoj Aziji da ostvare takvu dominaciju, a ista logika danas važi i za Kinu.

Sa druge strane, Rusija je najslabija od tri velike sile. Nasuprot uverenjima koja vladaju u evropskim institucijama, Rusija ne predstavlja pretnju koja bi mogla da pregazi celu Ukrajinu, a još manje Istočnu Evropu.

Kao ključni dokaz za ovu tvrdnju, profesor navodi činjenicu da je ruska vojska provela prethodne tri i po godine pokušavajući da osvoji tek istočnu petinu ukrajinske teritorije. Ruska armija nije Vermaht, a današnja Rusija nije ni Sovjetski Savez iz perioda Hladnog rata, niti moderna Kina. Ona nema kapacitet da postane evropski hegemon.

Iz ove raspodele moći proizilazi jasan strateški imperativ za Sjedinjene Države: fokus mora biti na obuzdavanju Kine u Istočnoj Aziji. S obzirom na to da Rusija ne može da dominira Evropom, ne postoji opravdan strateški razlog za održavanje značajnog američkog vojnog kontingenta na evropskom kontinentu.

Trošenje odbrambenih resursa u Evropi direktno smanjuje sredstva neophodna za Pacifik, što objašnjava zvaničnu politiku američkog preusmeravanja („pivot“) ka Aziji, koja neizbežno znači i distanciranje od Evrope.

Pored globalnog balansa moći, postoji još jedan ključni faktor koji smanjuje verovatnoću dugoročnog američkog vojnog prisustva u Evropi. Reč je o specifičnom odnosu Sjedinjenih Država i Izraela, za koji Miršajmer tvrdi da nema paralele u pisanoj istoriji.

Ova veza, vođena izuzetnim uticajem izraelskog lobija unutar SAD, ne podrazumeva samo bezuslovnu podršku zvaničnom Tel Avivu, već i direktnu ili indirektnu umešanost američkih snaga u bliskoistočne sukobe. Stalna alokacija znatnih vojnih resursa i trupa na Bliski istok stvara dodatni pritisak na Vašington da smanji svoje prisustvo u Evropi i primora evropske države da preuzmu brigu o sopstvenoj bezbednosti.

Strukturalne sile multipolarnosti i američke obaveze na Bliskom istoku imaju potencijal da u potpunosti uklone američki bezbednosni faktor iz Evrope. Iako evropski lideri teže da spreče takav ishod, zadržavanje SAD zahtevalo bi mudru strategiju i veštu diplomatiju sa obe strane Atlantika, što je, prema Miršajmerovoj oceni, izostalo.

Umesto toga, Evropa i SAD su insistirale na uvlačenju Ukrajine u NATO, čime su izazvale rat koji Rusija dobija i koji drastično uvećava šanse za odlazak Amerikanaca i slabljenje same Alijanse.

Pet dokaza protiv konvencionalnog narativa o uzrocima rata

Da bi se razumele dugoročne posledice, neophodno je analizirati stvarne uzroke ruske invazije iz februara 2022. godine. Zapadni konvencionalni narativ odgovornost pripisuje isključivo Vladimiru Putinu, uz tvrdnju da je njegov cilj osvajanje cele Ukrajine, njeno pripajanje „velikoj Rusiji“ i naknadno obnavljanje imperije u Istočnoj Evropi po uzoru na Sovjetski Savez.

U tom kontekstu, Putin se prikazuje kao imperijalista sa detaljnim master-planom. Miršajmer je izneo pet ključnih argumenata koji direktno osporavaju ovakvo viđenje situacije.

Prvo, ne postoji nijedan dokaz pre 24. februara 2022. godine koji ukazuje na to da je Putin želeo da osvoji i anektira čitavu Ukrajinu. Zagovornici zapadnog narativa ne mogu da citiraju nijednu njegovu izjavu ili zapis koji potvrđuje da je takav cilj smatrao poželjnim, izvodljivim ili da je nameravao da ga sprovede.

Kada se suoče sa ovom činjenicom, analitičari se najčešće pozivaju na Putinove ocene da je Ukrajina „veštačka država“ i da su Rusi i Ukrajinci „jedan narod“, što je bila centralna tema njegovog članka od 12. jula 2021. godine.

Međutim, Miršajmer naglašava da te izjave ne govore ništa o razlozima za pokretanje rata. U pomenutom tekstu iz jula 2021. godine Putin eksplicitno poručuje Ukrajincima da, ukoliko žele da uspostave sopstvenu državu, imaju pravo na to, te da Rusija prema Ukrajini treba da se odnosi isključivo sa poštovanjem, zaključujući da je na samim građanima Ukrajine da odluče kakva će njihova država biti.

Takođe, u govoru od 21. februara 2022. godine – tri dana pre invazije – ruski predsednik je ponovio da nova Rusija prihvata geopolitičku realnost nastalu nakon raspada SSSR-a, što je potvrdio i u samom proglasu o početku vojne operacije 24. februara.

Drugo, Rusija nije angažovala ni približno dovoljno trupa za osvajanje države te veličine. Miršajmer procenjuje da je Rusija ušla u rat sa najviše 190.000 vojnika, dok sadašnji glavnokomandujući ukrajinskih snaga, general Aleksandar Sirski, navodi brojku od svega 100.000 ljudi. Vojna sila te veličine ne može da okupira i apsorbuje zemlju poput Ukrajine.

Radi poređenja, kada je Nemačka 1. septembra 1939. godine napala samo zapadnu polovinu Poljske (dok je istočnu zauzeo SSSR u skladu sa paktom Ribentrop-Molotov), Vermaht je poslao 1,5 miliona vojnika.

Ukrajina je teritorijalno više od tri puta veća od te zapadne polovine Poljske, a 2022. godine imala je skoro dvostruko više stanovnika nego Poljska u vreme nemačkog napada. Ako se prihvati procena generala Sirskog o 100.000 ruskih vojnika, to znači da je ruska invaziona sila bila petnaest puta manja od nemačke iz 1939. godine, a poslata je na znatno veću teritoriju i brojniju populaciju.

Kao kontraargument često se navodi da su ruski lideri pogrešno procenili da je ukrajinska vojska slaba i da će brzo kapitulirati. Miršajmer objašnjava da to nije tačno jer su Putin i njegovi saradnici bili svesni da SAD i evropski saveznici još od prve krize 2014. godine intenzivno naoružavaju i obučavaju ukrajinske snage.

Najveći strah Moskve bio je upravo to što Ukrajina postaje de facto članica NATO saveza. Rusko rukovodstvo je znalo da je ukrajinska armija brojnija od njihovih invazionih snaga, da je obučena po standardima Alijanse i da se od 2014. godine efikasno bori u Donbasu.

Bilo im je jasno da to nije „tigar od papira“, posebno uz najave Zapada da će maksimalno podržati Kijev u slučaju napada. Putinov stvarni cilj bio je brzo ostvarivanje ograničenih teritorijalnih dobitaka kako bi se Kijev primorao na pregovore.

Treća činjenica koja ruši zapadni narativ jeste da je odmah po otpočinjanju sukoba Rusija, a ne Ukrajina, inicirala diplomatske kontakte radi pronalaženja rešenja i definisanja zajedničkog suživota (modus vivendi). Pregovori su počeli u Belorusiji svega četiri dana nakon invazije, da bi se kasnije nastavili preko izraelskog posredovanja i konačno prerasli u pregovarački proces u Istanbulu.

Dostupni podaci pokazuju da su Rusi pregovarali ozbiljno i da tada nisu tražili apsorpciju ukrajinske teritorije, izuzev potvrde suvereniteta nad Krimom (anektiranim 2014) i potencijalno nad regionom Donbasa. Pregovori su propali kada su ukrajinski predstavnici, podstaknuti od strane Velike Britanije i Sjedinjenih Država, napustili razgovore koji su u tom trenutku dobro napredovali. Rusi nisu bili ti koji su se povukli.

Četvrto, Putin je u mesecima koji su prethodili ratu aktivno pokušavao da pronađe diplomatski izlaz iz krize. On je 17. decembra 2021. godine uputio zvanična pisma američkom predsedniku Džozefu Bajdenu i generalnom sekretaru NATO-a Jensu Stoltenbergu.

Predloženo rešenje baziralo se na tri pisane garancije: da Ukrajina neće pristupiti NATO-u, da ofanzivno oružje neće biti stacionirano blizu ruskih granica i da će se trupe i oprema Alijanse raspoređeni u Istočnoj Evropi nakon 1997. godine povući nazad u Zapadnu Evropi. Bez obzira na to koliko su ti zahtevi bili prihvatljivi Zapadu, oni svedoče o pokušaju da se rat izbegne, dok su Sjedinjene Države odbile pregovore o tim osnovama.

Peto, ako se izuzme Ukrajina, ne postoji ni najmanji dokaz da je Putin razmatrao napad na bilo koju drugu državu u Istočnoj Evropi. To je i logično, s obzirom na to da ruska vojska nema kapacitet ni za osvajanje cele Ukrajine, a kamoli baltičkih država, Poljske ili Rumunije, koje su pritom članice NATO-a, što bi automatski značilo direktan rat sa Sjedinjenim Državama.