Opasna geopolitička iluzija: Mogu li Vašington i Tel Aviv zaista da zarobe Iran u obruč?

Analiza iranske strane o pokušaju SAD i Izrela da zatvore sve kopnene granice i stegnu Teheran u obruč.

Kako vreme prolazi, sve je više pokazatelja konfuzije u politici administracije Donalda Trampa prema Iranu. Tokom prethodnih meseci, američki predsednik je isprobao gotovo sve uobičajene instrumente pritiska na Iran  od vojnih udara i pretnji proširenjem rata, preko politike maksimalnog ekonomskog pritiska, pooštravanja sankcija i psiholoških operacija, do ponovljenih tvrdnji da je Teheran spreman za pregovore, pokušaja stvaranja međunarodnog konsenzusa i pretnji dosad neviđenim merama. Međutim, nijedna od tih politika, prema autoru teksta, nije ostvarila ciljeve Vašingtona. Iran nije odstupio od svojih pozicija, njegova struktura odvraćanja nije narušena, niti su Sjedinjene Države uspele da nametnu željeni poredak u regionu.

U takvim okolnostima, kako se navodi, što se više gomilaju strateški neuspesi, to je veći jaz između politike i stvarnosti. Velike sile koje se nađu u ćorsokaku, umesto da revidiraju strategiju, često pribegavaju idejama koje su više plod političkih želja nego geopolitičke realnosti. Kao najnoviji primer navodi se tvrdnja da SAD i Izrael razmatraju plan o "kopnenoj blokadi Irana", koji su, prema autoru, ismevali brojni analitičari, pa čak i izraelski novinari.

Plan odsečen od realnosti: Kako je ideja o blokadi Irana postala predmet podsmeha

Prema pisanju lista The Telegraph, Vašington i Tel Aviv razmatraju scenario po kojem bi susedne države Irana zatvorile svoje kopnene granice, ograničile protok robe i izvršile ekonomski pritisak bez presedana na Teheran. Posle objavljivanja te informacije, izraelski novinari Doron Kadoš i Barak Ravid, kako se navodi, sarkastično su upitali da li su autori takve ideje uopšte pogledali kartu regiona, što je, prema tekstu, pokazalo da ni mediji bliski Izraelu ne shvataju ovaj scenario ozbiljno.

Autor navodi da je razlog za takve reakcije očigledan, jer Iran nije država koju je moguće blokirati jednostavnom političkom odlukom ili diplomatskim pritiskom. Iran ima kopnene granice sa sedam država Irakom, Turskom, Pakistanom, Avganistanom, Turkmenistanom, Azerbejdžanom i Jermenijom u ukupnoj dužini od oko 5.600 kilometara. To, kako se ističe, znači da bi za sprovođenje bilo kakve kopnene blokade bilo neophodno obezbediti kontrolu nad više od 5.600 kilometara granice i pridobiti sedam nezavisnih vlada sa različitim interesima i bezbednosnim procenama.

Kao prvi razlog neizvodljivosti takvog plana navodi se činjenica da nijedna susedna država nema istovetne odnose sa Teheranom. Irak značajan deo svojih energetskih potreba zadovoljava uvozom iz Irana, Turska Iran smatra važnom tranzitnom rutom ka Centralnoj i Istočnoj Aziji, Pakistan sa Iranom razvija energetske i transportne projekte, dok Azerbejdžan, Turkmenistan, Jermenija i Avganistan, prema tekstu, takođe imaju sopstvene interese u očuvanju trgovinskih i transportnih veza sa Iranom.

Od Iraka do Pakistana: Niko nije spreman da plati cenu američke strategije

Drugim rečima, kako se navodi, SAD bi morale da ubede sedam nezavisnih država da žrtvuju sopstvene ekonomske i bezbednosne interese radi američke strategije, u čiji uspeh sumnjaju čak i neki tradicionalni saveznici Vašingtona. Iskustvo prethodnih godina, prema autoru, pokazuje da mnoge regionalne vlade nisu spremne da snose cenu konfrontacione politike SAD.

Kao drugi argument ističe se geopolitički položaj Irana. Prema tekstu, Iran nije samo uvoznik robe već i jedno od najvažnijih tranzitnih čvorišta Zapadne Azije. Severno-južni transportni koridor, pravci koji povezuju Persijski zaliv sa Centralnom Azijom, Kavkazom, Pakistanom i Avganistanom, Iranu daju značajnu stratešku ulogu. Zbog toga bi svaki pokušaj prekida tih ruta, prema oceni autora, naneo štetu i drugim državama regiona.

Iz bezbednosnog ugla, autor smatra da je plan takođe nelogičan. Kontrola hiljada kilometara granice, od kojih veliki deo prolazi kroz planinske i pustinjske predele, zahtevala bi ogromne vojne i bezbednosne resurse. Čak ni države sa najstrožim režimima kontrole granica, navodi se, nisu u stanju da ih potpuno zatvore.

Kao dodatni argument navodi se istorijsko iskustvo. Sjedinjene Države su tokom prethodnih decenija uvodile oštre sankcije Kubi, Severnoj Koreji, Iraku i Venecueli, ali, prema tekstu, ni u tim slučajevima nisu uspele da uspostave potpunu i neprobojnu blokadu. U savremenoj globalnoj ekonomiji, autor smatra da ideja o potpunoj blokadi države sa geopolitičkim položajem Irana više liči na propagandni scenario nego na izvodljiv plan.

U tekstu se zaključuje da plan o "kopnenoj blokadi Irana" treba posmatrati pre kao deo psihološkog rata nego kao stvarnu operativnu strategiju. Njegov cilj je, prema autoru, da stvori utisak međunarodne izolacije Irana i pokaže da Vašington i dalje ima nove mehanizme pritiska.

Na kraju se ocenjuje da se administracija Donalda Trampa, prema stavu autora teksta, suočava sa dubokom strateškom krizom. Vojni pristup, politika maksimalnog pritiska, pretnje i diplomatske inicijative, kako se tvrdi, nisu donele željene rezultate, pa se u javnosti pojavljuju sve nerealniji predlozi. Autor zaključuje da je ideja o "kopnenoj blokadi Irana" pre simbol strateškog ćorsokaka Vašingtona nego pokazatelj njegove snage.

BONUS VIDEO