Au! Ko ovo pravi nuklearnu bombu? Misteriozno nestala ogromna količina uranijuma, svetu je stao dah - svi strahuju od najgoreg

Pitanje gde se danas nalazi iranski uranijum obogaćen na 60 odsto moglo bi da postane jedna od ključnih prepreka svakom američkom pokušaju da opravda napad na novi duboko ukopani nuklearni objekat, tvrdi bivši obaveštajac i inspektor UN Skot Riter.

Njegova teza počiva na jednostavnom problemu: ako su američke službe ranije bile dovoljno sigurne da se veliki deo tog materijala nalazi u tunelima kod Isfahana, onda bi morale veoma precizno da objasne kada je, kako i kojim putem uranijum odatle prebačen na neku novu lokaciju.

IAEA: Veliki deo uranijuma verovatno je ostao u Isfahanu

Problem nije samo teorijski. Generalni direktor Međunarodne agencije za atomsku energiju Rafael Grosi izjavio je u martu da se verovatno više od 200 kilograma iranskog uranijuma obogaćenog na 60 odsto i dalje nalazi u tunelskom kompleksu kod Isfahana.

Iran je pre prethodnih udara raspolagao sa ukupno oko 440,9 kilograma takvog materijala, ali IAEA posle rata više nije mogla da utvrdi njegovu tačnu količinu, sastav i lokaciju.

Upravo tu Riter vidi ozbiljnu nedoslednost.

Ako je materijal zaista bio duboko pod zemljom u Isfahanu, a zatim se tvrdi da je završio u nekom drugom kompleksu, američke službe morale bi da imaju dokaz o njegovom premeštanju, a ne samo procenu da je mogao biti prebačen.

Tuneli zatvoreni, a uranijum navodno premešten?

Satelitski snimci dodatno komplikuju priču.

Institut za nauku i međunarodnu bezbednost objavio je da su sva tri poznata ulaza u podzemni kompleks kod Isfahana bila zatrpana zemljom. Snimci iz maja pokazivali su da ulazi i dalje nisu očišćeni i da nije primećen pokušaj da se ponovo uspostavi normalan pristup kompleksu.

Prema toj analizi, veliki deo iranskog uranijuma obogaćenog na 60 odsto mogao bi upravo zbog toga da bude praktično zarobljen u podzemnim objektima kod Isfahana, Natanza i Fordoa.

Posebno je zanimljiv novi duboko ukopani kompleks poznat kao „Pikeks mauntin“, koji se često pojavljuje u spekulacijama o budućnosti iranskog nuklearnog programa. Analitičari koji prate satelitske snimke za sada ne smatraju da postoje dokazi da se zalihe obogaćenog uranijuma nalaze upravo tamo.

To je suština Riterovog pitanja: ako poznati ulazi u Isfahanu nisu otvarani, odakle dokaz da je materijal izvučen i odnet na drugo mesto?

Američka operacija kod Isfahana dodatno otvorila pitanje

Riter u tom kontekstu ukazuje i na veliku američku specijalnu operaciju izvedenu u oblasti Isfahana.

Zvanično i prema više američkih izveštaja, njen cilj bio je spasavanje člana posade oborenog F-15E. Operacija je bila izuzetno složena, uključivala je specijalne jedinice, obaveštajne kapacitete, elektronsko ometanje i vazdušne udare koji su sprečavali iranske snage da priđu području potrage.

Riter, međutim, postavlja pitanje da li je američko interesovanje za taj prostor bilo ograničeno isključivo na spasavanje pilota ili je postojala i šira obaveštajna komponenta povezana sa nuklearnim objektima.

Za tvrdnju da je sama operacija bila usmerena na iranske tunele nema javne potvrde. Međutim, njegova poenta je da bi svaka eventualna kopnena operacija protiv podzemnog nuklearnog objekta zahtevala izuzetno detaljne informacije o prilazima, rasporedu tunela, njihovoj konstrukciji i položaju materijala unutar kompleksa.

Drugim rečima, ako Vašington tvrdi da zna dovoljno da razmatra napad na takav objekat, morao bi da zna i šta se u njemu zapravo nalazi.

Amerikanci nemaju potvrdu gde je materijal

Upravo je to danas jedan od najvećih problema čitave iranske nuklearne priče.

IAEA otvoreno navodi da više nije u stanju da potvrdi veličinu, lokaciju i sastav iranskih zaliha obogaćenog uranijuma. Agencija raspolaže ranijim podacima i satelitskim snimcima, ali nema fizički pristup koji bi omogućio konačnu proveru.

Postojali su i izveštaji da Iran možda ima uzak alternativni pristup kompleksu kod Isfahana. Međutim, analiza satelitskih snimaka Instituta za nauku i međunarodnu bezbednost zaključila je da javno dostupni snimci ne potvrđuju da taj navodni prolaz zaista vodi do podzemnog prostora u kojem se čuva uranijum.

Zato trenutno postoji velika razlika između tvrdnje da je uranijum „negde premešten“ i dokaza da je zaista napustio Isfahan.

Riter: Tu nastaje problem za naredbu o udaru

Riter smatra da bi upravo ta praznina mogla da dobije ogroman značaj ukoliko bi se u Vašingtonu razmatrao napad nuklearnim oružjem na duboko ukopani iranski objekat.

Za tako ekstremnu odluku nije dovoljno tvrditi da se važan nuklearni materijal „verovatno“ nalazi na određenom mestu. Morala bi da postoji obaveštajna osnova dovoljno čvrsta da se utvrdi šta je cilj, zbog čega predstavlja pretnju i zašto se ne može neutralisati drugim sredstvima.

Ako su ranije procene govorile da se glavnina materijala nalazi u Isfahanu, a poznati ulazi u taj kompleks ostaju zatrpani, onda svaka kasnija tvrdnja da se isti uranijum nalazi u nekom drugom planinskom objektu mora da odgovori na jedno veoma konkretno pitanje – kako je tamo stigao?

Najvažnija nepoznanica zato više nije samo koliko Iran ima uranijuma obogaćenog na 60 odsto. Ključno pitanje je ko danas zaista zna gde se taj materijal nalazi – i koliko su obaveštajni podaci na kojima bi mogla da počiva odluka o novom američkom udaru uopšte pouzdani.

BONUS VIDEO