TRI ISTINE O SREBRENICI! Leposavić je govorio kao SLOBODAN ČOVEK, a licemeri su to ISKORISTILI!

Istina o Srebrenici ima više slojeva. I svaki je čini punom istinom. Drugim rečima, bez jednog od njih, ona bi bila nepotpuna, a time i ranjiva

Istina o zločinu u Srebrenici stavlja pred našu čovečnost neku vrstu ogledala. U tom ogledalu, u sagledavanju tog zločina, možemo da ocijenimo čistotu i veličinu sopstvenih moralnih načela. Ko smo i kakvi smo? Onako kako se odnosimo prema toj temi, tako izgrađujemo sebe. A izgrađujemo se ili po modelu laži i obmane, ili po modelu istine. One jevanđelske istine koja, kada je čovek spozna, oslobađa.

Zvanična, formalno-pravna, istina je ona koja proizvodi pravna, ali i politička dejstva. Ona glasi: Međunarodni sud za ratne zločine u Hagu doneo je presudu u kojoj je monstruozni čin u Srebrenici označen kao genocid. Ako se konačne odluke suda (pa čak i lokalnih) uniformno uzimaju bez polemike i diskusije, onda se uputno odnositi na isti način prema ovoj.

Foto: YoutubePrintscreen/ Radio Svetigora

Istorijska tj. naučna istina (ona kojom se bave ili će se baviti istoričari, filozofi, sociolozi, psiholozi, pravnici pa i umetnici) moraće da počiva (da se temelji) na ovoj prethodnoj, formalno-pravnoj, istini, ali nikako ne bi smela ni u iskazu ni u opsegu istraživanja da se zadrži na njoj. Jedan primjer takve umetničko-filozofske istine (ili bolje reći – osvrta) jeste momenat u veoma uspelom američko-kanadskom tv filmu iz 2000 -te godine o Nirnberškom procesu koji sugeriše kako "istoriju pišu pobednici".

U jednoj sceni pomenutog filma, Hitlerov general Herman Gering pita američkog oficira – da li bi Amerikanci ikada bacili atomsku bombu na nacistički Berlin ili fašistički Rim? Ovo provokativno pitanje (nastalo u glavi scenariste – filozofa) sugeriše rasisitičko-genocidnu logiku američke vojne komande usmerenu prema Japanu i ”žutoj rasi”, koja se verovatno nikada ne bi sprovela prema nekoj evropskoj državi i narodu, ma kako oni bili neprijateljska strana u ratu protiv SAD. Reditelj filma nas, umetnički, dovodi na sam rub relativizacije onoga što bismo nazvali ratnim sudom.

Hitlerova vojna vrhuška je dobila zasluženu kaznu za ratne zločine i genocid sproveden tokom Drugog svejtskog rata, ali za dobro isplaniran zločin nad civilnim stanovništvom Japana, američka vojna vrhuška, samim tim što je pobednica u ratu, nikada nije odgovarala ni pred jednim sudom.

Ovakvih nas opservacija niko ne može poštedeti ni kad je u pitanju rat u BiH tokom 90-tih godina prošlog veka. Bez namere da se bavimo dubinskom analizom pravono-političkog karaktera Haškog trinunala, možemo, kao slobodni ljudi, da uočimo temu jednako za umetnike i naučnike: kako i zašto je taj sud oslobodio odgovornosti gotovo sve ratne protivnike Srba; kako i zašto je sudio samo i jedino najvišim političkim vođama Srba, a tek nižerazrednim vojskovođama Hrvata i Bošnjaka. I konačno, kako i zašto je donio presudu imenom ”genocida” ako to odudara od enciklopedijske, pravne definicije istog pojma? Ko ne veruje, neka pročita definiciju pojma ”genocid” u bilo kojoj enciklopediji. Na čist pojmovni odnos, a ne na relativizacije, imaju pravo predstavnici onoga naroda koji jeste, pola veka pre Srebrenice, doživeo višegodišnji, genocid na teritorijama NDH.

Foto: Reuters

I kad je to u pitanju, niko nema nema dilemu da li je ono što se desilo u NDH genocid ili ne. Ipak, to se ne pominje i ne koristi kao sredstvo političke egzekucije sumnjičavaca, negatora, revizionista… A nije ih malo!

Moralna, etička i čojska, istina srebreničkog pokolja podrazumeva da zločinci odgovaraju a da se nad humkama žrtava čini večiti spomen. Spomen opomene i upozorenja da se sve to – više nikada i nigde ne ponovi. Ta istina, moralna i čojska, takođe podrazumeva da se srebreničkim žrtvama ne pristupa sa namerom da one bilo kome i bilo kada služe za političko potkusurivanje i ideološko nadmudrivanje sa neistomišljenicima.

Ovde mislim na ono što je uradio poslanik DPS u crnogorskoj skupštini kada je pitao ministra pravde o Srebrenici, a potom za njim to isto, kao papagaji, ponavljali ostali DPS poslanici. Jer, niti je srebrenički užas deo savremene crnogorske političke problematike, niti je iko od aktuelnih crnogorskih poslanika ili članova Vlade bio učesnik tih stravičnih ratnih događaja; niti ima smisla da takvo pitanje postavlja član partije koja je i formalno i pravno (i filozofski) legitimni naslednik one crnogorske, tada vladajuće partije koja je (doduše licemerno, ali obilato) pomagala onu stranu kojoj se u Hagu sudilo za zločin u Srebrenici.

Da. Ministar Leposavić je mogao da se, u svom odgovoru na poslaničko pitanje, zadrži na haškoj formalno-pravnoj istini o Srebrenici. To bi bilo politički mudro. Međutim, on je rekao nešto kao slobodan čovek, koji je bio i pre ulaska u Vladu, a očigledno ostao i nakon toga. Izrekao je pravni stav i izložio se medijskom linču inforbiroovske svesti, a nije negirao zločin, nije se narugao žrtvama. Licemeri su videli u tom iskazu političku šansu i iskoristili je na njima svojstven način.