ČETIRI SCENARIJA ZA UKRAJINU! POBEDA KIJEVA, TRIJUMF RUSIJE, KOREJSKI SCENARIO I... Analizu Srđe Trifkovića morate pročitati...

Scenariji završetka ukrajinskog rata se mogu podeliti u četiri grupe: ukrajinska pobeda, ruska pobeda, sporazumno poravnanje i zamrznuti konflikt korejskog stila

Zadatak vojnog analitičara trebalo bi u principu da bude tehnički jasan i vrednosno neutralan. U proceni ishoda nekog konflikta on može da se osloni na široku paletu proverenih metoda na osnovu kojih se zaključuje koja od sukobljenih strana ima veće izglede da degradira fizičke kapacitete i moralnu spremnost protivnika za borbu u datom vremenskom okviru, kao i da nastavi da projektuje smrtonosni pritisak sve dok taj protivnik ne prihvati da se ponaša u skladu sa političkim ciljevima pobednika.

Ovaj model uglavnom funkcioniše kada nema mnogo „nepoznatih nepoznanica" (aluzija na čuvenu frazu bivšeg američkog ministra odbrane Donalda Ramsfelda kojom se ukazuje da je neke bezbednosne pretnje nemoguće pretpostaviti, prim. prev). Analitičaru lišenom ličnih predrasuda bilo je jasno da je Hitler osuđen na propast kada je napao Rusiju juna 1941. a da prethodno nije porazio Britaniju, čime je ponovio Napoleonovu grešku iz 1812. godine. Ni Centralne sile nisu mogle da pobede nakon što je Amerika ušla u rat aprila 1917, uprkos istovremenom kolapsu Rusije i očajničkoj ofanzivi po principu „sve ili ništa" koja je propala u proleće 1918. godine.

"Ratna magla" (termin zapadne vojne teorije koji označava neizvesnost u situacionoj svesti učesnika vojnih operacija, prim. prev.) ponekad ruši kvantitativni proračun. Persijsko carstvo - globalni hegemon 5. veka pne - nije uspelo da pokori Grke, iako je grčki svet bio politički rascepkan i činio je jedva dva odsto demografske, teritorijalne i finansijske snage Persije. Svega vek kasnije, Aleksandar će osvojiti Ahamenidsko carstvo brojčano zanemarivom silom makedonskih falangi. Eksplozivna i brutalno nasilna ekspanzija islama u sedmom i osmom veku naše ere protivrečila je skromnoj demografskoj i resursnoj bazi koju su novoj veri pružale arabijske pustinje. Uspon Japana kao agresivne velike sile nakon reformi pod carem Meidži krajem 19. veka bio je neverovatno brz i iznenađujući za sve spoljne aktere.

Iracionalna vera

Nakon godinu dana teških borbi, rat u Ukrajini ne pokazuje simptome smirivanja. U opticaju su brojna predviđanja o budućem toku ovog rata i njegovom svršetku, ali se ona drastično razlikuju, često u zavisnosti od ličnih predrasuda i ideoloških vizura autora. Scenariji se mogu podeliti u četiri grupe: ukrajinska pobeda, ruska pobeda, sporazumno poravnanje i zamrznuti konflikt korejskog stila.

Istaknuti zagovornik preovlađujućeg gledišta u Vašingtonu - da će Rusija pretrpeti katastrofalni poraz ukoliko Zapad nastavi da snabdeva Ukrajinu najsavremenijim tipovima naoružanja - jeste penzionisani general Ben Hodžis, svojevremeno glavnokomandujući američke vojske u Evropi. „Ukrajina ima svu inicijativu i nemam nikakvih sumnji da će pobediti u ovom ratu, verovatno tokom 2023. godine, rekao je Hodžis u intervjuu za BBC decembra 2022. Hodžis je izrazio uverenje da će Ukrajina do kraja ove godine „biti u poziciji da otpočne finalnu fazu operacija".

Čitav američki neokonzervativno-neoliberalni duopol, koji suvereno dominira vašingtonskom scenom, trenutno se drži neke varijante ovog optimističnog scenarija. Većina njegovih zastupnika na javnoj sceni tretira uklanjanje ruskog predsednika Vladimira Putina sa vlasti kao preduslov ma koje varijante rešenja. Neki priželjkuju raspad Ruske Federacije u paramparčad, uspostavljanje haškog tribunala pod kontrolom Zapada za suđenje ruskim liderima optuženim za ratne zločine, nametanje drastične ratne odštete ostacima Rusije i održavanje sankcija u nedogled. Oni spremaju Rusiji neuporedivo brutalniji ishod od surovog mira koji su pobedničke savezničke sile nametnule Nemačkoj u Versaju.

Foto: Printskrin/AP photo/Fotoilustracija

Fiks-ideja da će Rusija biti ne samo poražena nego i ponižena, a možda i uništena kao suverena država, reflektuje emotivnu čežnju njenih zagovornika. Njihove težnje nisu zasnovane na ma kakvoj trezvenoj proceni snage i slabosti zaraćenih strana. Umesto toga, kao i Hodžis, oni pribegavaju frazama utemeljenim u iracionalnoj veri, poput „nemam nikakvih sumnji", „ne vidim nikakav drugi ishod" i „lično verujem".

Egzistencijalni rat

Vojska Ukrajine nije se raspala kao što je to Putin možda očekivao u ranoj fazi rata. Izvela je uspešne lokalne kontranapade kod Harkova i Hersona. Međutim, njena impresivna otpornost ne podrazumeva automatski i sposobnost izvođenja sveobuhvatne kontraofanzive ka Krimu, a kamoli nanošenje strateškog poraza Ruskoj Federaciji - državi približno 30 puta većoj od Ukrajine, sa trostruko većim brojem stanovnika i devetostruko većim bruto nacionalnim proizvodom, koja uz to ima na raspolaganju i neuporedivo veće prirodne resursie.

Kvantitativni parametri mogu da se pokažu varljivim: Davidi su povremeno pobeđivali Golijate tokom istorije. Takvi ishodi su retkost. Događaju se kao po pravilu kada jača strana vodi opcioni rat, dok ona slabija vodi borbu koju smatra egzistencijalnom.

I Ukrajina i Rusija vide sadašnji sukob kao egzistencijalni, rat u kojem poraz nije opcija. Rusija uživa ogromnu prednost usled činjenice da je nuklearna sila. Nuklearno oružje beskorisno je kao sredstvo zaštite krhkog unutrašnjeg političkog poretka države koja ga poseduje ukoliko joj preti kolaps iznutra, što se dogodilo sa Južnom Afrikom početkom 1990-ih. Atomska bomba je međutim vrlo ubedljivo krajnje sredstvo odvraćanja akutnih spoljnih pretnji, što potvrđuje napeta ali ipak stabilna regionalna ravnoteža snaga između Indije i Pakistana. Prema tome, američki san o trijumfu ukrajinske vojske koja paradira bulevarima Sevastopolja ili Donjecka nema utemeljenje u racionalnom rezonovanju i opasna je u svojim implikacijama.

Problem sa zasnivanjem spoljne politike na apriornim ideološkim postulatima je u činjenici da isključuje mogućnost razumne analize o sveukupnoj strategiji SAD prema Rusiji u celini, a posebno o ratu u Ukrajini. Da li bi Amerika trebalo da se bori protiv Rusije do poslednjeg Ukrajinca - i sa kakvim ciljem - čak i ako bi to podrazumevalo nuklearnu eskalaciju, nije predmet debate. Rizikovanje Bostona zbog Luganska možda je racionalan izbor, ali onda je potrebno da on bude otvoreno prezentovan i branjen, što do sada nije bio slučaj.

Fatalistički automatizam

Neprekidni argumenti o uputnosti slanja naprednih složenih borbenih sistema zapadne proizvodnje Ukrajini - uključujući tenkove, rakete, a možda i lovačke avione poslednje generacije - besmisleni su bez koherentne strateške vizije. Nje trenutno nema. Čim su obećani četa tenkova M1 „Abrams" i dva bataljona tenkova „Leopard-2", Ukrajina je zatražila avione F-16, pa čak i još naprednije aparate. 

Takve dileme neizbežno se „rešavaju" u prilog eskalaciji, sa fatalističkim automatizmom koji podseća na evropsku krizu koja je dovela do Velikog rata 1914. godine. Politička kvazielita u Vašingtonu mesečari ka katastrofalnom sukobu, preuzimajući ogroman rizik koji je nemoguće povezati sa ma kakvom racionalno definisanom koristi.

Mogućnost da će Rusija probiti ukrajinski odbrambeni zid u Donbasu i pobediti za sada je manjinsko gledište u Sjedinjenim Državama, premda ne i u Evropi. Tu mogućnost, uz pohvale vrednu obazrivost, nagoveštava iskusni realista prof. Džon Miršajmer sa Univerziteta u Čikagu. On upozorava da je od ruskog poraza „lakše zamisliti kako Rusi zadržavaju teritoriju koju sada kontrolišu, pa čak i zauzimaju dodatne teritorije. 

Ukoliko njegovo gledište ima osnova, onda je u interesu „kolektivnog Zapada" da se traži korejski model obustave vatre duž postojećih linija fronta, uz odlaganje političkog rešenja za neko kasnije doba. Ovo bi umanjilo glavnu pretnju: eskalaciju između NATO i Rusije, sa rastućim rizikom nuklearnog rata.

Foto: Reuters/AP/Fotoilustracija

žePreko 300 godina je Ukrajina bila integralni deo ruske države. Nakon boljševičke revolucije postala je „republika" novog sovjetskog konglomerata i tada joj je dodeljen rusofoni industrijski region Donbasa na istoku. Ukrajina je proglasila nezavisnost nakon raspada SSSR, ali ni u jednom času tokom ova tri i po veka nije tretirana kao apriorno antiruska tvorevina - sve dok se Amerika nije umešala. Nije bitno da li će i kada će biti rešeni sporovi između Rusije i Ukrajine oko teritorije, identiteta i nepravdi (i pravdi) prošlih vremena. Veoma je bitno da ti sporovi, inače beskrajno nevežni za bezbednost i blagostanje ostatka sveta, ne izazovu nuklearnu kataklizmu.

Korejski model?

Model zamrznutog konflikta nije novina i poželjniji je od iznuđenog rešavanja problema na nasilan i nepredvidiv način. Čak i da zanemarimo palestinsko-izraelski problem, koji je sui generis, tu su Kašmir (nerešen od 1948), Kipar (zamrznut od 1974) i niz srećnim okolnostima usnulih postsovjetskih sporova (Pridnjestrovlje, Južna Osetija, Abhazija). Zamrzavanje aktuelnih linija bi zaustavilo krvoproliće i usporilo (a nadajmo se konačno i eliminisalo) eskalaciju između NATO i Rusije. Moglo bi i da spreči gubitak obraza bilo koje od strana pred domaćom javnosti.

Korejski model završetka rata u Ukrajini ima tu prednost što ne iritira previše rusofobne fanatike na Zapadu, dok realistima daje održivu opciju za dugoročno rešenje, bez pritiska medijskih naslovnica i lobističkih grupa.

Rusija neće kolabirati ni sada niti u ma koje vreme. Putin će možda pasti, ali će njegov naslednik gotovo zasigurno biti još radikalnije nacionalistički orijentisan od njega. „Kolektivni Zapad" opsednut je karikaturom Putina kao ruskog Hitlera, a on je godinama po svaku cenu želeo partnerstvo sa Zapadom. Ukoliko i kada on bude uklonjen, Vašington i njegove briselske sluge dobiće umesto njega nekog ozbiljnog evroazijca koji nikad, baš nikad, neće upotrebiti sintagmu „naši zapadni partneri".

Rat u Ukrajini započela je Rusija, ali ga je želeo, dubinski režirao i koreografski priredio Zapad predvođen Sjedinjenim Državama. On je istovremeno i greška i zločin, te igra nultog zbira, pre svega za sunovratne ostatke stare Evrope.

Ironija je što čak i da aktuelni tim iz Vašingtona postigne uspeh, rizikujući drastično globalnu kataklizmu, čak i da natera Rusiju da se povuče na granice od pre 2014. godine a Ukrajina posledično uđe u NATO, Amerika i ceo „kolektivni Zapad" će biti neuporedivo manje bezbedni nego pre majdanskog prevrata 2014, a kamoli pre Putinove intervencije. Zapadna alijansa predvođena SAD bi onda morala da preuzme odgovornost za podršku i odbranu bankrotirane države sa najkorumpiranijim političkim establišmentom u Evropi. SAD bi postale trajni garant granica Ukrajine koje su svojevoljno zacrtali Lenjinovi boljševici 1922, a proširio ih Nikita Hruščev jednim potezom pera 1954. godine. Te granice bi svakako trajno osporavala ogorčena, revanšistička Rusija - isto onako kako su sporne bile istočne granice Nemačke nakon Versaja, verovatno uz slične dugoročne rezultate.

Bila bi to Pirova pobeda Amerike i Zapada i trajno skretanje pažnje sa jedinog istinskog globalnog izazova, koji se nalazi nekih 8.000 kilometara jugoistočno od Moskve.