Od bekstva Miloša Medenice i Lidije Mitrović do seks-afere i Botuna: Aleksandar Vučić je kriv za sve u Crnoj Gori!

U Crnoj Gori se odavno više ne vodi ozbiljna rasprava o odgovornosti, već se mehanički aktivira jedan te isti politički refleks: kad god sistem zakaže, kad god institucije dožive krah, kad god se desi nešto što se ne može opravdati ni pravnim akrobacijama ni medijskim spinom – na scenu stupa Aleksandar Vučić. Ne kao politički akter susedne države, već kao univerzalni izgovor za sopstvenu nesposobnost.

Pobegao je Miloš Medenica, sin bivše predsednice Vrhovnog suda Crne Gore, čovek pravosnažno osuđen, koji je morao biti pod punom kontrolom države. Pobegla je i Lidija Mitrović, bivša specijalna državna tužiteljka, takođe osuđena i takođe nedostupna institucijama. Dva imena, dva bekstva, jedan zajednički imenilac – sistem koji je zakazao u potpunosti, ali koji uporno odbija da to prizna. Umesto ostavki, smena i jasnih odgovora, javnosti je ponuđena tišina, a zatim pažljivo režirana konfuzija.

Dok se postavljaju logična pitanja – ko je znao ishod presuda, ko je bio dužan da reaguje, zašto nisu određene mere nadzora, ko je pustio, ko je zažmurio – pažnja se sistematski preusmerava. U prvi plan izlaze seks-afere, kompromitujući snimci, poruke i skandali koji se puštaju u etar u talasima, taman toliko da potisnu suštinu i da javni prostor pretvore u bučni vašar banalnosti. Nije, međutim, ključno pitanje ko je sniman i sa kim, već zašto baš sada i kome odgovara da se država bavi tračevima dok presuđeni ljudi prelaze granice.

I taman kad se pritisak približi tački u kojoj bi neko morao da preuzme odgovornost, aktivira se dobro poznata matrica: Aleksandar Vučić i Srbija. Dežurni krivci za sve – od bekstva Medenice, preko afera, do potpune institucionalne paralize. Ako sud ne funkcioniše – kriv je Beograd.

Ako policija ne kontroliše – strani uticaji. Ako sistem puca po šavovima – hibridni rat. Po toj logici, ispada da Vučić upravlja crnogorskim sudovima, da komanduje policijom, određuje ko će nositi nanogicu, a ko dobiti logistiku za beg. Toliko je ta konstrukcija ogoljena da više ne vređa političke protivnike, već elementarnu inteligenciju građana.

Najveća ironija u svemu jeste to što se Crna Gora i dalje predstavlja kao lider u evropskim integracijama. Lider koji ne može da sprovede sopstvene presude. Lider u kojem nema ostavki ni nakon najvećih bezbednosnih i pravosudnih skandala. Lider u kojem se odgovornost svodi na međusobna prepucavanja institucija, dok se suština gura pod tepih. Evropski put se, međutim, ne meri brojem zatvorenih poglavlja, već sposobnošću države da primeni zakon jednako na sve, bez obzira na prezime, funkciju i veze.

U Crnoj Gori danas važi nepisano pravilo da moćni imaju prednost, da sistem prema njima pokazuje zavidan stepen fleksibilnosti, a da se za svaki krah traži spoljašnji neprijatelj. Država koja sopstvene poraze objašnjava tuđim uticajem, a unutrašnji kriminal relativizuje ili prećutkuje, nije država u reformi, već država u dubokom poricanju. A poricanje je uvek uvod u potpuni raspad.

Problem nije u Beogradu. Problem nije u Vučiću. Problem je ovde – u Podgorici, u institucijama koje godinama funkcionišu selektivno, u vlasti koja nema ni političke hrabrosti ni moralne snage da preseče veze sa starim obrascima. Dok god se krivica traži van granica, a odgovornost ne imenuje unutar sistema, Crna Gora neće biti evropska država, već karikatura države u kojoj su izgovori postali državna politika, a istina – najveći neprijatelj.