Kolumna Mihajla Rabrenovića: Ustavni sud između opterećenja i modernizacije

Vi­še od 43.000 pred­me­ta u ra­du, ve­o­ma ve­li­ki broj od­ba­če­nih ustav­nih žal­bi zbog ne­do­stat­ka pro­ce­snih pret­po­stav­ki i po­stup­ci ko­ji kat­kad tra­ju go­di­na­ma – to ni­je sa­mo pi­ta­nje ka­pa­ci­te­ta, već i du­blji ne­spo­ra­zum o to­me šta Ustav­ni sud je­ste, a šta ni­je.

Po­da­ci za po­sled­nje dve de­ce­ni­je po­ka­zu­ju da je u sa­mo 12,3 od­sto slu­ča­je­va ustav­na žal­ba usvo­je­na, dok je u 2,5 pro­ce­na­ta od­bi­je­na, što uka­zu­je da sa­mo ma­nji deo pred­me­ta za­i­sta do­spe­va do me­ri­tor­nog od­lu­či­va­nja ko­je pod­ra­zu­me­va ula­že­nje u su­šti­nu pred­me­ta.

Ustav­ni sud Sr­bi­je ni­je su­o­čen sa­mo sa ve­li­kim bro­jem pred­me­ta, već i sa pro­ble­mom ko­ji pro­iz­la­zi iz ne­do­volj­nog raz­u­me­va­nja sa­me pri­ro­de ustav­ne žal­be. Ka­da ve­o­ma ve­li­ki broj pod­ne­sa­ka mo­ra da bu­de od­ba­čen, otva­ra se pi­ta­nje na­či­na na ko­ji se ulo­ga ove in­sti­tu­ci­je do­ži­vlja­va i ko­ri­sti u prav­nom si­ste­mu. U tom smi­slu, mo­že se go­vo­ri­ti o iz­ra­že­nom ne­skla­du iz­me­đu oče­ki­va­nja pod­no­si­la­ca, s jed­ne stra­ne, i stvar­ne nad­le­žno­sti Su­da i is­ho­da re­ša­va­nja, s dru­ge stra­ne.

Dru­gim re­či­ma, Ustav­ni sud se u zna­čaj­noj me­ri ba­vi od­ba­ci­va­njem pred­me­ta usled pro­ce­du­ral­nih ne­do­sta­ta­ka, dok u mno­go ma­nje slu­ča­je­va me­ri­tor­no od­lu­ču­je o po­vre­di ustav­nih pra­va.

Za­to se pi­ta­nje mo­der­ni­za­ci­je su­da ne mo­že sve­sti sa­mo na unu­tra­šnju or­ga­ni­za­ci­ju i teh­nič­ka una­pre­đe­nja, već pod­ra­zu­me­va i po­di­za­nje ni­voa prav­ne kul­tu­re u dru­štvu – ja­sni­je raz­u­me­va­nje šta Ustav­ni sud je­ste, ali i šta ni­je. U tom smi­slu, mo­der­ni­za­ci­ja ra­da Ustav­nog su­da mo­ra bi­ti deo ši­reg pro­ce­sa ja­ča­nja prav­ne dr­ža­ve, u ko­jem se gra­đa­nin za­i­sta po­sta­vlja u sre­di­šte in­sti­tu­ci­o­nal­nog de­lo­va­nja, a ustav­no­sud­ska za­šti­ta do­bi­ja svo­ju pra­vu, a ne po­gre­šno za­mi­šlje­nu ulo­gu.

Foto: Shutterstock

Po­la­ze­ći od či­nje­ni­ce da je kra­jem de­cem­bra pro­šle go­di­ne no­vi sa­ziv su­di­ja Ustav­nog su­da na­sle­dio vi­še de­se­ti­na hi­lja­da ne­re­še­nih pred­me­ta, po­sta­je ja­sno da se ne ra­di o uobi­ča­je­nom op­te­re­će­nju, već o pro­ble­mu ko­ji zah­te­va te­melj­no pre­i­spi­ti­va­nje na­či­na funk­ci­o­ni­sa­nja. Taj broj ni­je sa­mo sta­ti­sti­ka, već po­ka­za­telj du­go­traj­nog ne­skla­da iz­me­đu pri­li­va pred­me­ta i ka­pa­ci­te­ta in­sti­tu­ci­je da na njih od­go­vo­ri. To­kom vi­še go­di­na rast bro­ja ustav­nih žal­bi ni­je bio pra­ćen ade­kvat­nim pri­la­go­đa­va­njem or­ga­ni­za­ci­je i na­či­na ra­da su­da. Sto­ga se mno­gi pred­me­ti za­dr­ža­va­ju du­go u po­stup­ku, dok no­vi pri­sti­žu, či­me se do­dat­no pro­du­blju­je iza­zov.

Pro­blem se, me­đu­tim, ne mo­že sve­sti sa­mo na pi­ta­nje op­te­re­će­no­sti, već zna­čaj­nim de­lom i na na­čin na ko­ji se u na­šem dru­štvu raz­u­me ulo­ga i svr­ha Ustav­nog su­da. Ka­da se ve­li­ki broj po­stu­pa­ka okon­ča­va od­ba­ci­va­njem, to uka­zu­je da ustav­na žal­ba če­sto ni­je shva­će­na u skla­du sa svo­jom pra­vom pri­ro­dom – ni me­đu gra­đa­ni­ma, ni u de­lu struč­ne jav­no­sti.

Za­to ovo ni­je te­ma is­klju­či­vo za prav­ni­ke, već pi­ta­nje od ši­reg dru­štve­nog zna­ča­ja.

Na­čin na ko­ji gra­đa­ni pri­stu­pa­ju Ustav­nom su­du i oče­ku­ju za­šti­tu svo­jih pra­va ne­po­sred­no uti­če na efi­ka­snost ce­log si­ste­ma. Upra­vo u tom ras­ko­ra­ku iz­me­đu oče­ki­va­nja i stvar­ne ulo­ge Su­da le­ži i naj­du­blji ko­ren pro­ble­ma – ali i pro­stor za nje­go­vo re­še­nje.

Na­ža­lost, ve­o­ma ve­li­ki broj ustav­nih žal­bi okon­ča­va se već u po­čet­noj fa­zi – od­ba­ci­va­njem. Raz­lo­zi su naj­če­šće pro­ce­sne pri­ro­de: pri­me­ra ra­di, ni­su is­cr­plje­na sva prav­na sred­stva, žal­ba je pod­ne­ta ne­bla­go­vre­me­no ili ne is­pu­nja­va dru­ge za­ko­nom pro­pi­sa­ne uslo­ve.

Me­đu­tim, ka­da se u to­li­kom obi­mu po­stup­ci za­vr­ša­va­ju bez ula­ska u su­šti­nu pred­me­ta, po­sta­je ja­sno da pro­blem ne na­sta­je tek unu­tar Su­da, već mno­go ra­ni­je – u na­či­nu na ko­ji se pra­vo raz­u­me i ko­ri­sti. Zna­ča­jan deo op­te­re­će­nja Ustav­nog su­da, u su­šti­ni, na­sta­je pre ne­go što po­stu­pak za­i­sta i ot­poč­ne. Otu­da je pi­ta­nje efi­ka­sno­sti ne­raz­dvo­ji­vo od pi­ta­nja prav­ne pi­sme­no­sti.

To, me­đu­tim, ni­je iza­zov svoj­stven sa­mo na­šem si­ste­mu. Sli­čan obra­zac uoč­ljiv je i pred Evrop­skim su­dom za ljud­ska pra­va, gde se ve­li­ki broj pred­stav­ki ta­ko­đe od­ba­cu­je iz pro­ce­snih raz­lo­ga, a po­stup­ci, ta­ko­đe, ume­ju du­go da tra­ju. Upra­vo ta upo­red­na prak­sa po­ka­zu­je da je reč o ši­rem fe­no­me­nu sa­vre­me­nih prav­nih si­ste­ma – ali i da re­še­nje ne le­ži sa­mo u in­sti­tu­ci­o­nal­nom ja­ča­nju, već i u po­di­za­nju prav­ne kul­tu­re i raz­u­me­va­nju ulo­ge sud­ske za­šti­te.

Su­o­čen sa ova­kvim iza­zo­vi­ma, Ustav­ni sud mo­že da po­nu­di dva od­go­vo­ra. Pr­vi je unu­tra­šnji – ja­sni­je or­ga­ni­za­ci­o­ne, teh­no­lo­ške i nor­ma­tiv­ne pro­me­ne ko­je una­pre­đu­ju efi­ka­snost. Dru­gi je spo­lja­šnji – ja­ča­nje prav­ne kul­tu­re i raz­u­me­va­nja ustav­ne žal­be me­đu gra­đa­ni­ma i advo­ka­ti­ma. Efi­ka­san sud ne zna­či sa­mo da se u nje­mu br­že od­lu­ču­je, već i da se pred nje­ga, na pri­me­ren na­čin, iz­no­se pi­ta­nja ko­ja pri­pa­da­ju nje­go­voj nad­le­žno­sti.

U ta­kvim okol­no­sti­ma, od po­seb­nog zna­ča­ja je či­nje­ni­ca da no­vi pred­sed­nik Ustav­nog su­da pre­po­zna­je po­tre­bu za re­form­skim pri­stu­pom, či­ni sna­žan za­o­kret i da­je ja­san im­puls u prav­cu una­pre­đe­nja na­či­na ra­da. Bez ta­kvog za­ma­ha sa vr­ha in­sti­tu­ci­je ni­jed­na pro­me­na – ma ko­li­ko bi­la struč­no ute­me­lje­na – ne mo­že da do­bi­je pu­nu sna­gu.

Upra­vo za­to je va­žno što po­sto­ji sprem­nost da se otvo­ri pro­stor za no­ve ide­je i da se kre­ne u po­ste­pe­no, ali si­ste­ma­tič­no una­pre­đe­nje na­či­na ra­da.

Ra­du­je i okol­nost što unu­tar Su­da već po­sto­je ini­ci­ja­ti­ve i pro­ce­si usme­re­ni ka una­pre­đe­nju efi­ka­sno­sti ra­da i si­ste­mat­skom pra­će­nju učin­ka. Po­se­ban zna­čaj ima­ju ini­ci­ja­ti­ve ko­je uvo­de mer­lji­vost re­zul­ta­ta i ja­sni­je upra­vlja­nje pred­me­ti­ma, u du­hu sa­vre­me­nih pri­stu­pa jav­nom upra­vlja­nju. Te ini­ci­ja­ti­ve do­bi­ja­ju svoj pu­ni zna­čaj tek on­da ka­da po­sto­ji in­sti­tu­ci­o­nal­na po­dr­ška i vo­lja da se pre­to­če u kon­kret­ne me­re.

U tom smi­slu, jed­no od prak­tič­nih re­še­nja je uvo­đe­nje elek­tron­skog por­ta­la pu­tem ko­jeg bi se pod­no­si­le ustav­ne žal­be. Ta­kav por­tal ne bi bio sa­mo teh­nič­ki ka­nal za do­sta­vlja­nje do­ku­men­ta­ci­je. Imao bi i iz­ra­že­nu edu­ka­tiv­nu funk­ci­ju. Kroz si­stem jed­no­stav­nih pi­ta­nja – da li su is­cr­plje­na prav­na sred­stva, da li je žal­ba pod­ne­ta u ro­ku, da li po­sto­ji ko­nač­na od­lu­ka, ko­je ustav­no pra­vo je po­vre­đe­no, da li je pri­lo­že­no pu­no­moć­je – pod­no­si­o­ci bi već u po­čet­noj fa­zi mo­gli da pro­ce­ne da li nji­hov slu­čaj is­pu­nja­va uslo­ve.

Por­tal ne bi bio sa­mo olak­ši­ca za gra­đa­ne, već me­ha­ni­zam ko­ji po­ma­že da se uka­že na mo­gu­će ne­do­stat­ke ustav­ne žal­be ka­ko bi pod­no­si­lac bla­go­vre­me­no sa­gle­dao da li bi mo­gla bi­ti od­ba­če­na. Na taj na­čin, di­gi­tal­ni alat po­sta­je ne sa­mo sred­stvo ko­mu­ni­ka­ci­je već i in­stru­ment pre­ven­tiv­ne prav­ne kon­tro­le.

S ob­zi­rom na ja­sne pred­no­sti ova­kvog re­še­nja, osno­va­no je oče­ki­va­ti da će gra­đa­ni i advo­ka­ti ovaj na­čin ko­mu­ni­ka­ci­je pre­po­zna­ti kao pri­ro­dan i po­že­ljan iz­bor. Na taj na­čin se u po­stu­pak uvo­di ele­ment pre­ven­ci­je, ko­ji po­sta­je klju­čan u sa­vre­me­nim prav­nim si­ste­mi­ma.

Po­slov­nik o ra­du Ustav­nog su­da, ra­ni­je do­net u dru­ga­či­jem teh­no­lo­škom kon­tek­stu, da­nas nu­žno zah­te­va pre­i­spi­ti­va­nje i pri­la­go­đa­va­nje sa­vre­me­nim uslo­vi­ma. Pro­me­ne Po­slov­ni­ka ne tre­ba po­sma­tra­ti is­klju­či­vo kao in­ter­no pi­ta­nje or­ga­ni­za­ci­je ra­da, već kao deo ši­reg pro­ce­sa una­pre­đe­nja prav­ne si­gur­no­sti i efi­ka­sno­sti u ostva­ri­va­nju ustav­ne za­šti­te.

Foto: Inofrmer/Pedja Milosavljević

Ti­me se obez­be­đu­je da teh­no­lo­ški raz­voj ne osta­ne na ni­vou mo­guć­no­sti, već da po­sta­ne sa­stav­ni deo prak­se u slu­žbi gra­đa­na i vla­da­vi­ne pra­va.

Je­dan od naj­br­žih na­či­na da se si­stem una­pre­di je­ste edu­ka­ci­ja za­in­te­re­so­va­nih – struč­ne i ši­re jav­no­sti. Or­ga­ni­za­ci­ja ve­bi­na­ra, krat­kih vi­deo-ob­ja­šnje­nja i do­stup­nih vo­di­ča mo­gla bi zna­čaj­no da do­pri­ne­se raz­u­me­va­nju ustav­ne žal­be. Što su pra­vi­la ja­sni­ja, ma­nje je po­gre­šnih ko­ra­ka – i za gra­đa­ne i za sam Sud. U tom smi­slu, edu­ka­ci­ja ni­je pra­te­ća ak­tiv­nost, već je­dan od ključ­nih me­ha­ni­za­ma ras­te­re­će­nja Su­da.

Da­lja mo­der­ni­za­ci­ja in­for­ma­ci­o­nog si­ste­ma omo­gu­ća­va efi­ka­sni­je upra­vlja­nje pred­me­ti­ma i bo­lju do­stup­nost. U tom smi­slu, mo­der­ni­za­ci­ja Ustav­nog su­da ni­je izo­lo­van pro­ces, već deo ši­re tran­sfor­ma­ci­je dr­ža­ve. U dr­ža­vi ko­ja je u zna­čaj­noj me­ri već di­gi­ta­li­zo­va­la svo­ju upra­vu, a broj ko­ri­sni­ka tih uslu­ga kon­ti­nu­i­ra­no ra­ste (e-upra­va, e-sud, e-po­re­zi, e-zdra­vlje, e-ka­ta­star, Agen­ci­ja za pri­vred­ne re­gi­stre, e-fak­tu­ra...), oče­ki­va­nje da i Ustav­ni sud pra­ti taj raz­voj ni­je stvar iz­bo­ra, već nu­žan pra­vac nje­go­vog da­ljeg in­sti­tu­ci­o­nal­nog raz­vo­ja.

Sva­ka re­for­ma tre­ba­lo bi da do­pri­ne­se ja­ča­nju kre­di­bi­li­te­ta Su­da – jer bez po­ve­re­nja u in­sti­tu­ci­ju, ni naj­bo­lja pra­vi­la ne da­ju pu­ni efe­kat.

Di­gi­ta­li­za­ci­ja ni­je cilj sa­ma po se­bi. Ona je sred­stvo da put gra­đa­ni­na do prav­de bu­de ja­sni­ji, br­ži i pred­vi­di­vi­ji, ali i da Sud vi­še ener­gi­je usme­ri ka su­šti­ni – za­šti­ti ustav­nih pra­va i oču­va­nju prav­nog po­ret­ka.

Po­ve­re­nje u in­sti­tu­ci­je ne gra­di se de­kla­ra­tiv­nim iz­ja­va­ma, već na­či­nom na ko­ji one funk­ci­o­ni­šu u prak­si. Sa­vre­me­na dr­ža­va ne na­sta­je sa­mo kroz ve­li­ke od­lu­ke, već i po­ste­pe­nim una­pre­đi­va­njem ra­da in­sti­tu­ci­ja.

Upra­vo u tom ti­hom, ali od­luč­nom pro­ce­su le­ži put ka ja­ča­nju vla­da­vi­ne pra­va – ne sa­mo pu­tem po­ve­ća­nja efi­ka­sno­sti, već i pu­tem ja­sni­jeg raz­u­me­va­nja ulo­ge Ustav­nog su­da u si­ste­mu prav­ne za­šti­te.

Kolumna Mihajla Rabrenovića stručnjaka za državnu upravu i sudije Ustavnog suda, preuzeta je sa rubrike "Pogledi", portala "Politika".

BONUS VIDEO