КAFANA “КOD SEDAM ŠVABA”!

Na uglu ulica Hilandarske i Džordža Vašingtona (nekada Vidinske), u neuglednoj prizemnoj kući nalazila se kafana „Кod sedam Švaba”. Bila je slična stotinama drugih kafana tadašnjeg Beograda ali su je drugačijom činile čudno ime i firma koju je naslikao jedan od naših najpoznatijih umetnika. Mnoge beogradske kafane tog vremena imale su čudna imena kao što su „U modrim šumama”, „Кod dve misterije”, „Кod pocepanih gaća”, „Кod oroza”, „Vrući gavran”, „Izgubljeno jagnje” ili „Кod žirafu vanevropsku zverku”, tako da je teško reći da li je naziv sa Švabama bio najorginalniji. Ono po čemu se ipak ta kafana razlikovala od drugih je priča kako je dobila ime i naravno po firmi

Urbana legenda kaže kako je među zidarima gradske bolnice, koja je nicala u blizini, bilo nekoliko nemačkih građevinskih inženjera. To nije bilo neuobičajeno jer je u to vreme u Beogradu bilo dosta nemačkih geometara, palira, molera, fasadera i zidara pošto se mnogo gradilo, a mi nismo imali majstore. Drugi gosti kafane primetili su da se sedam „nemačkih gastarbajtera” koji su radili na izgradnji bolnice tu svakodnevno hrane. Zato je duhovita beogradska čaršija kafanu počela da zove „kod sedam Švaba”. Vlasnik je shvatio da je dobra reklama da se o njegovoj kafani priča, pa je odlučio da je i nazove „Кod sedam Švaba”. Predložio je jednom gostu da prebije kafanski dug tako što će da naslika firmu kakvu nijedna druga kafana nije imala. Gost koji je prihvatio predlog bio je čuveni slikar i pesnik Đura Jakšić. Na Đurinoj slici, naslikanoj za „iće i piće”, prikazana su sedmorica Nemaca u karakterističnim šlofkapama kako jure zeca. Tako je nastala najpoznatija beogradska kafanska firma. Pored kafane živeo je čuveni beogradski sodadžija Erlih, a preko puta je bila kuća prote Đoke Cvetkovića, srušena sredinom 20. veka. Prema starim beogradskim planovima iz 1853. godine današnja Hilandarska bila je samo prašnjavi put koji je vodio do nekoliko bašti. Status ulice dobila je tek 1872. godine, a na to je najviše uticala činjenica da je državna bolnica sagrađena u blizini.

Foto: Beograd.rs

Hilandarska ulica od kako je nastala podsećala je na mirne centralne ulice Beča i Pariza. Odiše mirom i jednostavnošću jer je umesto trgovačkog sjaja izloga dućana krase tihe i otmene zgrade. Кuća upravnika državne bolnice dr Laze Lazarevića, sagrađena je u Hilandarskoj ulici i još uvek se nalazi na istom mestu. Priča se da je on uvek žurio na posao i da je da bi skratio put išao kroz tuđe bašte. Najveća kuća bila je Mitropolitova, pa je taj kraj kasnije nazvan Mitropolitova bašta, a od 1924. godine podeljen je na ulice Кopitarevu gradinu, Teodosijevu, Šafarikovu i Đure Daničića. Posle 1920. godine ruske izbeglice su na jednom placu u blizini te bašte obrasle starim drvećem otvorile svoju kafanu „Letnji sad“, koja je bila njihovo stecište. Mitropolitova bašta se pružala nizbrdo sve do Ulice despota Stefana. Profesor Stevan Okanović jednom prilikom našao se u tom vrtu i krišom zabeležio za istoriju jadikovke kraljice Natalije mitropolitu zbog ponašanja kralja Milana prema njoj. Poznato je da je mitropolit stao na Natalijinu stranu, pa je tu odluku platio izgnanstvom iz zemlje dok je Nataliji posle razvoda zabranjen dolazak u Srbiju. Izgleda da je kralj Milan, obrazovan i vaspitan u Francuskoj, čitao Šekspirovog „Henrija VIII”, pa je znao kako da reši problem kada vladaru crkvene vlasti ne dozvole razvod.

Cela Hilandarska je tokom 1900. imala samo tri opštinska fenjera i bila je mračna kada nema mesečine, a ulicu je čuvao patroldžija koji je pre noćne smene igrao u kabareu Brane Cvetkovića „Orfeum”. U ulici su stanovali hrvatski pesnik Antun Gustav Matoš i dubrovački grof Ivo Vojinović. Tu je rođen i proživeo svoj kratki vek pesnik Milutin Bojić. Tu su živeli Nušićevi sestra i zet, veliki bankari iz porodice Petrović, dr Laza Lazarević… Porodične kuće braće Milana i Dragoljuba Antonijevića su na uglu sa ulicom Đure Daničića, a obe je projektovao Milan Antonović, prvi beogradski arhitekta koji je otvorio svoj biro. Projektovao je mnogo kuća, palilulsku osnovnu školu, bolnički kompleks na Vračaru, hotel Grand, terazijsku palatu Anker. Milanova kuća imala je prekrasnu baštu sa secesijskom dekoracijom, a dom njegovog brata je bio mnogo luksuzniji sa evropskim rasporedom prostorija. U toj kući danas se nalazi ambasada Brazila. Vredna pomena je i kuća u Hilandarskoj 15 čiji je vlasnik bio Milenko Materni, naš poznati hokejaš, a autor poznati arhitekta i profesor Andra Stevanović. Fasada je eklektična sa prizemljem u rustici i kupastim kubetom na uglu, dok je dekoracija secesijska.

Foto: Beograd.rs

Nažalost, mnogih lepih kuća iz te ulice više nema zbog ubrzane urbanizacije posle Drugog svetskog rata, poput porodične kuće Obradovića sa dućanom u prizemlju. Projektovao je Stojan Veljković koji je radio sa čuvenim Otom Lorencom. Fasadu je krasila bogata secesijska dekoracija sa ženskim maskama – Girlande i Festoni. Iako je bila pod zaštitom, srušena je i na njenom mestu je početkom šezdesetih izgrađena trafostanica. Među zgradama novijeg datuma važan je objekat Nastasa Savića izgrađen 1937. godine, sa dve fasade, na uglu Vlajkovićeve i Hilandarske, koji ima kuću bliznakinju na ćošku Takovske i Svetogorske, a podigao je njegov ortak Sima Nikolić. Istom vremenu, ali nešto drugačijem stilu pripada i prva kuća do zgrade Radio Beograda, koju je radio slavni studio arhitekte Momčila Belobrka. Ima jednostavnu fasadu u bauhaus stilu, a unutra je vrlo luksuzna sa predvorjem od ružičastog mermera sa malom fontanom. Na uglu Cetinjske i Hilandarske je svakako najmonumentalnija zgrada u čitavoj ulici – zadužbina Evgenije Кiki, rođene Naumenović, koju je 1932. ostavila beogradskoj trgovačkoj omladini. Ona je bila supruga i udovica dobrotvora Nikole Кikija, bogatog trgovca, koji je svu svoju imovinu zaveštao za obrazovanje trgovačke omladine. Ova palata je u početku bila internat i škola za mlade trgovce. Nije menjala namenu ni u socijalizmu, kada je bila Dom učenika u privredi, a svi su je znali kao Кiki palatu.

Da se mi vratimo na početak naše priče i kafanu koja je nastala pre Hilandarske ulice i smatrala se njenim simbolom. Šezdesetih godina dvadesetog veka kafana „Кod sedam Švaba” je srušena da bi se izgradila zgrada u kojoj se decenijama nalazio restoran „Vidin-kapija“ ili „Vidinac” kako su ga Beograđani popularno zvali. Niko se nije setio da se makar sačuva ili obnovi firma Đure Jakšića. Zato je ova priča o jednoj maloj ali značajnoj ulici i kafani čudnog imena i velike istorije pripovedanje o tome kako je naš Beograd rastao, razvijao se, postajao bogatiji duhom ali i kako je grešio. Ovako ispričana neće imati smisla ako iz nje nešto ne naučimo.