SRBIJO, SAMO LAGANO! ZA ZAPAD PROMENA GRANICA NA BALKANU NIJE TABU TEMA, Lesovi stavovi su potvrda da se nešto krupno iza brda valja!

Među mnogobrojnim reagovanjima koje je u našem regionu, a i šire, izazvao tzv. "Janšin non-paper", čije autorstvo slovenački premijer nikada nije priznao, ali za koji ima ozbiljnih indicija da nije puka medijska mistifikacija, posebnu pažnju privuklo je oglašavanje britanskog politikologa Timotija Lesa

Timoti Les se i ranije javljao "disonantnim" analizama zapadnobalkanske situacije (npr. "Nova reorganizacija Balkana" iz 2019), kojima je osnovno polazište (a i zaključak) da trajnije stabilnosti na ovom trusnom području u produženom i neizvesnom postkonfliktnom smirivanju tla neće biti sve dok se blokiraju težnje Srba, Hrvata i Albanaca da formiraju svoje nacionalne države, u okviru čijih granica bi živela većina pripadnika ovih naroda.

A evo kako je Les za "Demostat" prokomentarisao pojavljivanje "Janšinog non-papera":
       
"Ukratko, Ljubljana je stavila do znanja da je Balkan poput pacijenta oslabljenog ozbiljnom bolešću koji mora da bude podvrgnut hiruškom zahvatu da bi se oporavio. Kratkoročno gledano, ne vidim da ova ideja dobija zamajac, bar ne način na koji Slovenija to namerava. Ovaj dokument su dočekali sa negodovanjem oni, da iskoristim moju metaforu, koji bi radije da pacijent ostane trajno onesposobljen, umesto da ode na operaciju koja nosi rizike ali takođe nudi šansu konačnog ozdravljenja. U tom kontekstu, žalim što su  Janša i njegove kolege u Ljubljani odbili da priznaju da su autori dokumenta i da odbrane svoje teze. Ipak, posmatrano na duže staze, siguran sam da će se Balkan sam reogranizovati na način na koji to zagovara slovenački dokument,  jer je to ono što želi većina naroda u ovom regionu.    
       
- Međunarodna politika je uspešno nametnula  poredak koji je u skladu sa zahtevima oko petine stanovništva (Bošnjaka i Makedonaca), a protivno volji preostale četiri petine (Srba, Albanaca i Hrvata). Jasno je da je to neodrživo. Bojim se da će se, ukoliko se Evropljani i Amerikanci ozbiljno ne angažuju u vezi sa pitanjem kako okonačati aktuelnu fazu u balkanskoj politici i ne nametnu reorganzaciju regiona u skladu sa željama većine, konačna reorganizacija desiće na drugi način, moguće haotično, budući da će lokalni akteri biti primorani da gurnu region u krizu kako bi ostvarili svoje ciljeve.
       
Više je nego jasno da je ovakav pokušaj racionalizacije i objektivizovanja stanja i perspektive političkih kretanja na Zapadnom Balkanu dijametralno oprečan zvaničnom (tobože) "realpolitičkom" diskursu većine zapadnih vlada, a prvenstveno SAD i vodećih članica EU, naročito Nemačke.

SRBIJA ĆE I NJU IMATI, KUBANSKA VAKCINA ABDALA IMA NEVEROVATNU EFIKASNOST! Zapad u šoku, Havana napravila bolje, efikasnije i jeftinije cepivo protiv korone!

U čemu je stvar? Da li je Timoti Les samo "slobodni strelac" i ekscentrični, svojeglavi politikološki disident u koordinatama političke korektnosti kojom se upravlja spoljna politika pomenutih država?
       
Mislim da nije i svoju ocenu ću pokušati da potkrepim na način koji ne pretenduje ni na činjenično utemeljenu pouzdanost, a još manje na politikološku (i onako poprilično relativnu) naučnost, ali smatram da je nije sasvim besmisleno javno saopštiti, jer počiva na empirijskim datostima iz vlastitog iskustva u diplomatskom radu.
       
Može mi se verovati ili ne, budući da je navode koje ću izneti danas praktično nemoguće proveriti.

Foto: AP/Reuters/Fotoilustracija

Za početak, učinio bih tri konstatacije ili postavio teze, kao okvir za razmatranje te toliko eksplozivne teme (ne)promenljivosti granica na tzv. Zapadnom Balkanu, a i Balkanu uopšte:
       
1. SAD i većina najuticajnijih država EU zvanično se izjašnjavaju protiv promene granica na Balkanu, odnosno bivšem jugoslovenskom prostoru, s tim što bi se za njih proces razbijanja Jugoslavije završio i overio međunarodnim priznavanjem nezavisnosti "Kosova", kao posledice poslednje, krivicom Miloševićeve Srbije navodno opravdanom, secesijom jednog dela njene teritorije.
       
2. Gornji stav zapadnih država, kao i država i državica nastalih na razvalinama Jugoslavije, ne znači niti može da znači da promena granica na Balkanu u budućnosti neće biti. Tu jednostavnu pouku istorije, tokom koje su se granice stalno u određenim intervalima i pod određenim okolnostima menjale, niko ozbiljan ne može dovesti u pitanje, što je sadašnjim zagovornicima njihove imperativne nepromenljivosti i te kako dobro poznato.

SRBI U PROBLEMU?! KRIVOKAPIĆ, BEČIĆ I ABAZOVIĆ UDARILI ŽESTOKU KONTRU FRONTU, PROTIV SU IZBORA I RUŠENJA VLADE CG! Đukanović je samo ovo čekao, bez njega sada nema skupštinske većine!

Otud i ta simptomatična upornost u zalaganju da se aktualna politička mapa Zapadnog Balkana "zamrzne" za sva vremena, kako iznuđivanjem raznih pravno obavezujućih dokumenata, tako i javnom psihološkom presijom  i medijskim "ispiranjem mozga", kao da sve to zajedno može zaustaviti veliki točak istorije, kojim su i mnogi pre njih imali iluziju da suvereno i zauvek upravljaju.
       
3. Paralelno sa linijom zvanične spoljne politike koja se suprotstavlja menjenju granica na Balkanu, u (geo)političkoj misli i potencijalnoj spoljnopolitičkoj operacionalizaciji iskusnih zapadnih država teče i trenutno potisnuta struja za koju promena granica, kao posledica izmenjenih prostornih, demografskih, političkih i odnosa snaga, nikako nije tabu tema. Uz uslov, naravno, da se događa u skladu sa njihovim interesima.

Mislim da je spoljnopolitička doslednost na britanski način dobar primer za tačnost iznetih teza. U prilog ovoj tvrdnji moglo bi se izneti mnogo argumenata na osnovu praćenja i analiziranja postavljanja i aktivnog delovanja Gordog (neki kažu "perfidnog") Albiona u mnogim prilikama i u mnogim geografskim oblastima planete, ali ću se, kao što sam nagovestio, u ovom teorijski krajnje nepretencioznom kratkom osvrtu zadržati na dvema indikativnim i, rekao bih, poučnim epizodama iz svog međunarodnog i diplomatskog službovanja.
       
Verujem, naime, da su ilustrativne za sagledavanje i procenjivanje težine stavova Timotija Lesa van inhibirajućeg kontekstualnog pritiska neodogme o nepromenljivosti granica na (Zapadnom) Balkanu.
       
Prvo sećanje seže u jesen već daleke 1993. godine, kad sam, zajedno sa čuvenom pokojnom novinarkom, publicistkinjom i borcem protiv, kako je govorila, "ideološke laži", Norom Belof (1919-1997), u poznatom londonskom Kraljevskom institutu za međunarodne poslove (Chatham House) bio pozvan da predstavim, sa  engleskim transkriptom, video kasetu koju je Izetbegovićeva SDA bila pripremila za svoj prvi kongres (1991), a koja je "autobiografski", tekstualno i vizuelno, rečito govorila o pravoj ideološkoj prirodi te nominalno demokratske građanske partije.

Foto: Fotoilustracija

Uzgred, na sugestije prijatelja iz sveta, SDA je ovu kasetu brzo povukla iz opticaja, ali ja sam, sasvim slučajno, na vreme kupio jedan primerak u dvorištu Begove džamije. No, premda je sama po sebi zanimljiva, to nije naša tema.
       
Po dolasku u Institut, bili smo primljeni kod tadašnjeg vodećeg eksperta za Jugoslaviju i za Balkan Kristofera (Krisa) Cvijića (1930-2011), poreklom Hrvata i čoveka koji se, kao publicista i lobista, predano angažovao na tome da se politika Ujedinjenog Kraljevstva prema zbivanjima na jugoslovenskom prostoru odmakne od Mejdžorove i Herdove uzdržanosti i prihvati u suštini antisrpsko gledište o prirodi razloga koji su doveli do raspada federacije.
       
Cvijić je i autor svojevremeno veoma uticajne studije, koja je doživela više desetina izdanja na engleskom i stranim jezicima, "Prerada Balkana" ("Remaking the Balkans, 1991).
       
Naslov je zaista bio dobro odabran i odgovarao je autorovoj (i svakako ne samo  njegovoj) ideji o tome da Balkan treba "preraditi" uticajem sa strane. Odakle i čijim, zna se.
       
Mnogo pre nego što je Marija Todorova, podstaknuta Saidovom koncepcijom "orijentalizma", napisala svoju već klasičnu knjigu o tome kako se na Zapadu "zamišlja" Balkan ("Imagining the Balkans", 1997), neki su se na tim stranama očigledno spremali da ga "prerade".
       
U zaključnom poglavlju svoje predviđačko-programske knjige Cvijić govori o "konfuznom i surovom procesu smirivanja tla", tokom kojeg će se menjati granice na Balkanu.

SVA VOZILA U SRBIJI MORAĆE IMATI CRNU KUTIJU KOJA OTKRIVA UZROK NESREĆE! Važi li to i za jugiše, kečeve, šta će sada vešatci...

       
Njegovu viziju je, inače, kao neuravnoteženo prohrvatsku, u uglednom časopisu "The South Slav Journal" neposredno po izlaženju Cvijićeve studije oštro kritikovala baš Nora Belof.
       
Ova činjenica ni u čemu, međutim, nije umanjila predusretljivost i ljubaznost sa kojima nas je primio ovaj lično simpatičan i žovijalan britanski Krajišnik, rodom iz Nove Gradiške.
       
Bio sam, s nemalo treme, usredsređen na dogovor o našem sutrašnjem nastupu, ali mi je pažnju ipak privukla jedna šematska geografska karta na Cvijićevom stolu.
       
Na njoj je teritorija bivše Jugoslavije bila obojena trima glavnim bojama, od kojih je jednom bio označen hrvatski, drugom srpski, a trećom albanski prostor. Ne sećam se koje su boje bile "dodeljene" tim trima nacionalnim prostorima, ali je na karti pisalo "Simulacija konačnog ishoda rastakanja Jugoslavije".
       
Zone van ovih prostora bile su neobojene i nacionalno nespecifikovane.
       
Bila je to, nesumnjivo, gruba simulacija političke geografije jugoslovenskog prostora posle okonačanja procesa pokrenutog raspadom Jugoslavije.  Toliko sam zapamtio na osnovu ovog letimičnog i, pokazaće se, jedinog pogleda na ovu neobičnu mapu.
       
Narednog dana, prilikom oproštajnog prijema u istoj prostoriji, ali kod drugog zvaničnika Instituta, gde se naš jučerašnji domaćin nije pojavio, pitao sam da li bi bili ljubazni da mi pokažu tu kartu, koje više nije bilo na stolu, što je izazvalo čuđenje i uveravanje da takva mapa u Institutu ne postoji i da sam se sigurno prevario, odnosno da je jamačno reč o optičkoj varki.
       
Ovakvo postupanje bilo mi je čak i zanimljivije od same "fantomske" karte. Toliko o tome.

Drugo sećanje potiče iz 2008. godine, iz vremena dok sam službovao kao ambasador Srbije pri Svetoj Stolici. Moj britanski kolega bio je u to vreme ambasador Frensis Kembel (Francis Campbell).
       
Kembel, tada verovatno najmlađi ambasador u vatikanskom dipkoru, postao je kasnije ugledni britanski diplomata i univerzitetski profesor. Pored ostalog, tesno je sarađivao i sa Četam Hausom. No, već i pre službovanja pri Svetoj Stolici imao je zavidno diplomatsko i političko iskustvo, pogotovo za tako mladog čoveka.
       
Između 1999. i 2003. bio je prvo diplomatski savetnik u kabinetu, a potom i lični sekretar premijera Tonija Blera, tako da nije mogao biti neobavešten o suštini britanske spoljnopolitičke doktrine i prakse. Sticajem okolnosti i jednog zajedničkog prijateljstva, sa Kembelom sam bio u kontaktu i pre nego što je došao na dužnost u Rim, tako da su moji radni, ali i privatni odnosi s njim, onoliko koliko je to moguće među diplomatama, a posebno sa britanskim, bili prilično bliski i neposredni.
       
U jeku eskalacije kosovske krize, Kembel je u jednom trenutku osetio ljudsku potrebu (ili se to meni samo tako učinilo) da mi, bez uvijanja u diplomatsku retoriku, objasni motive i razloge negativnog stava prema Beogradu, koji je Velika Britanija zauzela u vezi sa tim našim najvećim i najtežim nacionalnim iskušenjem.
       
Rekao je, otprilike, uz napomenu da zna da to što će reći Srbima nije prihvatljivo, da je jedan razlog za britansko držanje, uslovno rečeno, principijelan, iskren i pošten, dok drugi baš i nije.
       
Prvi je taj da zvanični London iskreno i racionalno smatra da bi Srbija, ma koliko joj to teško politički, psihološki i emotivno palo, morala da se "hirurški" oslobodi balasta Kosova, te "metastaze na svome telu", jer sa Kosovom o vratu objektivno nikada neće napredovati onako kako bi mogla i ući u EU, u čemu je, inače, Britanija spremna da je svesrdno podrži. Oni nam, eto, dugoročno gledano, pomažu, iako mi toga za sada ne možemo biti svesni.

Foto: Reuters/Fotoilustracija

Ja mu, uz punu spremnost da njegove reči prihvatim kao iskrene, nešto pomenuh Foklande/Malvine, koji svakako ne predstavljaju "teg o vratu" Ujedinjenog Kraljevstva, ali mi on, sasvim očekivano, odvrati da "to nije ista stvar".
       
Drugi motiv britanskog protivsrpskog opredeljivanja u vezi sa problemom pokušaja nasilne secesije "Kosova", po Kembelovim rečima, ne bi se mogao smatrati baš sasvim racionalnim, fer i poštenim, ali podjednako, ako ne i više od prvog, determiniše ponašanje zvaničnog Londona:
       
- Što vas Rusi u vezi sa Kosovom budu više podržavali, to ćemo mi više biti protiv vas. I to važi u svim prilikama, za svakog i u svakom pitanju. Ruska podrška je 'crvena marama' za Forin Ofis i tu nema spasa". We simply can't help!" Mislim da ovome nije potreban, niti bi imao smisla, bilo kakav komentar, ali se mora imati u vidu.
       
Posle ove jasne i nedvosmislene diplomatske "ispovesti", moj kolega je, na zanimljiv način, nastavio o Kosovu, pokušavajući da mi dodatno objasni racionalnost britanske "prijateljske i lekarske pozicije". Rekao je da KiM/"Kosovo" više nije pretežno srpski etnički prostor, a da je u (geo)politici najbitnije misliti prostorno.
       
Setih se ovih Kembelovih reči čitajući, nedavno, izvrsnu novu knjigu Milorada Vukašinovića, koja je upravo tako i naslovljena: "Misliti prostorno", a u kojoj nalazimo i ovu konstataciju: "Način oprostorenja politike oduvek je bio opsesija velikih i moćnih naroda".

 

ŠTA AKO JE SRBA U CRNOJ GORI 50 ODSTO, ILI I VIŠE?! MILOGORCI ČINE SVE DA SPREČE POPIS STANOVNIŠTVA! Provaljeni, sad je jasno zašto se traži odlaganje popisa!

       
Usmerite se ka svojim etničkim prostorima, sugerisao mi je dalje britanski ambasador, manite se metafizike, njoj nije mesto u realpolitici... "Uostalom, ko zna kako će izgledati Balkan za pedeset ili sto godina", glasio je njegov zaključak ovog nesvakidašnjeg razgovora.
       
Nisam nalazio da vredi upuštati se u bezizglednu raspravu o značaju metafizike u ljudskim i nacionalnim stvarima i o ostalim protivrečnim dimenzijama britanske spoljnopolitičke strategije i taktike. Svom britanskom kolegi ostao sam zahvalan na razmišljanju koje je odražavalo mnogo više od njegovog ličnog stava, ali i od formalnih instrukcija koje je iz Londona dobijao.
       
Vratimo se sada Timotiju Lesu i našoj sadašnjici.
       
Pored kontinuiteta u "oprostoravanju politike" i principa usklađivanja granica sa ukupnim svojstvima prostora koji se njima razgraničavaju i ograničavaju, zapažamo da on ne govori o "preradi Balkana", već o njegovom "reorganizovanju u skladu sa željama većine".

Foto: Public

Bez obzira na sve isforsirane privide i svrsishodne obmane strogog naloga o nepromenljivosti granica, za ozbiljnu (geo)politiku praćenje procesa dugog trajanja uvek je bilo, i ostaće, bitnije od tih, istorijski posmatrano, efemernih diktata ipak prolazne i varljive moći.
       
Kraća ili duža sadašnjost je životno svakako bitna i njeni zahtevi se ne smeju prenebregavati, ali ni usvajati "bez ostatka", kao jedino i presudno merilo budućnosti.