"Postoji opasnost da se Jasenovac ponovi u gorem obliku": Lordan Zafranović za Informer: "Film o zločinima NDH će uzdrmati region"

Reditelj Lordan Zafranović (81) kaže da postoji opasnost da se stravični zločini iz Jasenovca ponove i da nam je nekadašnja Nezavisna država Hrvatska (NDH) nanela ogromno zlo.

Poznati reditelj je ovogodišnji dobitnik nagrade "Zlatno pero Gordana Mihića" kome je ovo prestižno priznanje uručeno sinoć na otvaranju 49. Festivala filmskog scenarija u Vrnjačkoj Banji.

Zafranović je pozdravljen gromoglasnim aplauzom, a nakon silaska sa bine dok je još bio prepun pozitivnih utisaka porazgovarali smo sa njim o nagradi, ali i o njegovom novom projektu koji će sigurno uzdrmati ceo Blakan.

Publika nestrpljivo iščekuje premijeru njegovog filma "Zlatni rez 42" koji govori o stravičnim zločinima u ustaškom logoru Jasenovac za vreme Drugog svetskog rata kada je ubijeno više od 700.000 Srba, Jevreja i Roma.

Dobitnik ste ovogodišnje nagrade "Zlatno pero Gordana Mihića". Koliko Vam znači ovo priznanje?

- Znači mi mnogo, posebno jer sam pre oko 47 godina, na festivalu ovde u Vrnjačkoj Banji, zajedno sa Mirkom Kovačem dobio glavnu nagradu za film "Okupacija u 26 slika". Sada, gotovo pola veka kasnije, opet sam na istom mestu i dobijam ovako važno priznanje. Na neki način, zatvara se jedan krug i to mi pruža poseban osećaj zadovoljstva.

Foto: Festival filmskog scenarija Vrnjačka banja

Vaš film "Zlatni rez 42" još nije prikazan, a već izaziva veliku pažnju javnosti. Koja je njegova glavna tema i poruka?

- To je film o zlu u jednom stravičnom periodu, o Jasenovcu. Iako se oslanja na istorijske događaje, okrenut je savremenom vremenu. Nikada nisam pravio klasičan istorijski film, već sam istoriju koristio da govorim o današnjici. Očekujem snažne reakcije, jer je film slobodan, bez kompromisa, rađen iskreno i do kraja.

U intervjuima ste spominjali da ste tokom rada na ovom filmu nailazili na brojne prepreke. Šta Vas je motivisalo da istrajete?

- Poslednjih tridesetak godina živim izvan Hrvatske i svog korena, a kinematografije su se podelile po nacionalnim osnovama. Ako nemate svoju naciju i državu, teško dobijate finansiranje. Pokušavao sam u Češkoj, Francuskoj, Slovačkoj, ali su teme iz našeg podneblja često odbijane kao "previše balkanske" ili "suviše mračne". Presudan trenutak bio je kada sam video fotografiju utopljenog dečaka izbeglice sa Bliskog istoka. To me podsetilo na našu izbegličku tragediju i scenario "Djeca Kozare" koji sam davno radio. Film je tako postao priča o univerzalnom zlu, on putuje između krute realnosti i nadrealnog, između zemlje pune leševa i neba koje se izdiže iznad užasa.

Foto: ATA images

Da li mislite da se danas dovoljno uči o tim događajima i da mladi imaju svest o onome što se tada dešavalo?

- Mislim da se vrlo brzo zaboravlja. Neke ideologije nastale raspadom Jugoslavije guraju te teme pod tepih, isto kao što je to bilo i ranije zbog "bratstva i jedinstva". Takođe sam i u prošlosti imao problema sa filmovima o Jasenovcu. Nadam se da će ovaj film izazvati snažne reakcije, pa čak i kritike, jer on hoda po tankoj žici i lako može izazvati buru. Ali verujem da je dovoljno snažan da izdrži sve udarce.

Planirate li da film prikažete na međunarodnim festivalima poput Berlina? Šta očekujete od publike tamo?

- Berlin nam je cilj, jer je to srce ideologije koja je stvorila NDH i ogromno zlo koje nas je zadesilo. Nadam se da će film biti upozorenje, ogledalo u kojem ćemo prvo pogledati sebe i zapitati se da li i dalje nosimo klice tog zla, a zatim i podsetnik Evropi da se ovakve stvari mogu ponoviti, možda i u gorem obliku nego u Drugom svetskom ratu.

Foto: ATA Images

Koju poruku biste poslali mladima koji će gledati film?

- Ne volim da filmovi budu "pošta" koja šalje gotove poruke. Ali verujem da je ovaj film toliko emotivan da će sam po sebi delovati na gledaoce. On će ih podsetiti da se to zaista dogodilo i upozoriti da postoji opasnost da se ponovi.
 
Koliko će još važiti ona tvrdnja da nema dobrog filma bez dobrog scenarija?

- Pa, u svakom slučaju scenario je jedan početak po kojem skupljate novac. Morate ga napisati tako da ga oni koji vam daju novac prihvate. Pišete ga ciljano za komisiju, sponzora, donatora... Mora da bude književno, da dožive to što želite i da vam daju novac. A kad ste skupili novac, tek tada počinjete da pravite film. Izbacujete književne figure, masu stvari i ide se na goli film.

Koliko je danas teško snimiti film? Da li je teže sada nego pre 20 ili 30 godina?

- Teško je uvek bilo, jer su to veliki novci. U komunizmu je država davala velike pare, ali komisija je bila stroga što se tiče ideologije. Danas je to povezano sa manjim državnim sredstvima i većim novcem od sponzora koji traže komercijalna rešenja jer žele povrat investicije. Film je danas na prekretnici između stvaralaštva, autorstva i komercijalnog filma.

Foto: Festival filmskog scenarija Vrnjačka Banja

Kakav je Vaš utisak o savremenim filmovima? Primetite li razliku u kvalitetu ili pristupu?

- Mogu reći da nema razlike. Nedavno sam bio u žiriju i gledali smo desetak filmova, svi su isti. Ne znam da li ih je pravila veštačka inteligencija ili ne, ali nema autora. Svi su rađeni po istom principu, svi su sivi. Tempo je takav kakav jeste, kao da su veštački napravljeni. Nema velikih uzbuđenja, nema udaraca, nema onog čuda kakav je nekada film bio.

Da li se škola, odnosno akademije danas razlikuju od onih kada ste Vi studirali?

- Strašno se razlikuju. Mi smo učili film kao što je Pikaso učio slikarstvo. Bio je izuzetan crtač, realan i onda je napravio revoluciju. Tako su i veliki autori u filmu napravili velike pomake. Ali danas je ta siva zona ista. Ne znam da li se na akademijama gaji individualnost i talenat ili ne.

Kad ste pravili film pre 30 godina, da li ste mogli da predvidite današnje stanje filmske industrije?

- To je veliko pitanje. Nisam prorok niti čarobnjak da gledam u kuglu.

Ipak, sa vašim znanjem, kako vidite budućnost filma?

- Imam znanje, ali mislim da film mora da ide dalje. Gledao sam u bioskopu u Beogradu projekciju filma sa čudesnim zvukom. Mi nikad nismo imali dobre zvukove u bioskopu, sve je bilo mehanički... Film mora da se razvija i u tom pravcu.