Umro je sa zlatnim prahom na rukama! Omiljeni dečiji pesnik imao samo jednu želju pred smrt!

Miroslav Mika Antić smatra se poslednjim boemom 20. veka, a iza sebe je ostavio nebrojano pesama i priča.

Živeo autentično i neponovljivo, a tako je i umro.

Mika Antić umro je bašti svoje kući u Ulici Mihaila Babinke u Novom Sadu baš dana kada je primio Avnojevsku nagradu. U tom trenutku već je bio oboleo od raka vilice i hirurzi su mu odstranili deo jezika.

Neki bi rekli da je Mika Antić bio jedan od naših najboljih pesnika, dok ga drugi više cene kao filmskog reditelja. Međutm, svojatali su ga i najpoznatiji beogradski boemi. Ali, gospodin iz čijeg pera su izašle najlepše rime ostao je upamćen kao vrsni umetnik kojeg je krasio nesvakidašnji talenat. Sa lakoćom je stvarao sve dok mu bolest nije promenila život iz korena.

Otišao je sa ovoga sveta sa samo 54 godine, ali i danas žive njegovi stihovi, pesme i anegdote, pa se čini da je i Mika tu.

Foto: Printscreen You Tube/Privatna arhiva

Miroslav je umro u bašti svoje kuće u Ulici Mihaila Babinke u Novom Sadu, baš na dan kad je primio Avnojevsku nagradu. U tom trenutku već je bio oboleo od raka vilice i hirurzi su mu odstranili deo jezika.

Činjenicu da više ne može da govori pesnik je teško podneo. Mnogo je pio i, skoro fanatično, slikao.

- Najviše bih voleo da sami izmislite moju biografiju. Onda ću imati mnogo raznih života i biti najživlji među živima - rekao je Mika Antić o sebi.

Foto: Printscreen You Tube/Privatna arhiva

Mika Antić je bio svojevrsna estradna zvezda tog vremena. Tome su doprineli buran život, zazor beogradskih krugova, kasnije i turneja sa Tomom Zdravkovićem. Sam Miroslav Antić je ovako opisao svoj život:

- Rođen sam 1932. godine u severnom Banatu, u selu Mokrinu, gde sam išao i u osnovnu školu. U gimnaziju sam išao u Kikindi i Pančevu, a studirao sam u Beogradu. Živim u Novom Sadu. To je moja čista biografija - rekao je Mika.

On je smatrao da njegova biografija nije prava biografija.

- U stvari, ja svima kažem da pravu biografiju, onakvu kakvu bih želeo, još nemam i pored toliko knjiga koje sam napisao, slika koje sam izlagao, filmova koje sam snimio, dramskih tekstova, reportaža u novinama… Svakog jutra poželim da počnem jednu odličnu biografiju, koja bi poslužila, ako nikome drugom, bar đacima u školi jer oni, nažalost, moraju da uče i život pisca - ispričao je tada Mika o sebi.

On je istakao da bi on bio najgori đak od svih, jer ni svoju biografiju nije mogao da nauči.

- Radio sam svašta. Bio sam zidarski pomoćnik, fizički radnik u pivari, kubikaš na pristaništu, mornar, pozorišni reditelj, bavio sam se vodovodom i kanalizacijom, radio sa kompresorima, obrađivao drvo, umem da napravim krov, glumio sam u jednom lutkarskom pozorištu, pravio lutke, vodio televizijske emisije - rekao je o sebi Mika Antić.

Miroslav Antić bio je prvak Banata u boksu

Mika je pored pesništva imao različita interesovanja, nije se ograničavao samo na jedno zanimanje. Uživao je u raznim profesijama, bio je čak i uspešan bokser, osvojio je titulu prvaka Banata.

Foto: Printscreen You Tube/Privatna arhiva

Ovaj veliki pesnik družio se s najzanimljivijim ljudima svog vremena i često je provodio vreme s prijateljima u kafani. Njegovo ime vezano je za poznati beogradsku krčmu "Poslednja šansa", dok su mnogi drugi zavoleli njegove pesme kroz školske čitanke. Anegdote o njemu dugo su kružile kao urbane legende.

Mika Antić imao je jedinstven stav o svojoj biografiji.

- Najviše bih voleo da sami izmislite moju biografiju. Onda ću imati mnogo raznih života i biti najživlji među živima - naveo je Antić.

Iako je ostavio dubok trag u književnosti sa svojim brojnim knjigama, izložbama slika, snimanjem filmova i pisanjem dramskih tekstova i reportaža u novinama, Mika je osećao da mu prava biografija, onakva kakvu bi želeo, još uvek nedostaje. Izražavao je želju da počne odličnu biografiju koja bi mogla poslužiti, ako ništa drugo, barem đacima u školi, jer je smatrao da oni treba da uče i o životu pisca.

"Plavi čuperak" ostavio je neizbrisiv trag u srpskoj književnosti

Miroslav Antić često se obraćao deci i u tim prilikama bi često govorio:

- Moje pesme nisu pesme, nego pisma svakome od vas. One nisu u ovim rečima, već vama, a reči se upotrebljavaju samo kao ključevi, da se otključavaju vrata iza kojih neka poezija, već doživljena, već završena, već mnogo puta rečena, čeka zatvorena da je neko oslobodi - govorio je on svojevremeno.

Foto: Printscreen You Tube/Privatna arhiva

Prvu pesmu je napisao je sa samo 16 godina.

Mika Antić je večiti dečak domaće poezije, često je sebe opisivao kao najgoreg đaka, jer smatra da ni svoj život nije potpuno naučio. Za svoja dela dobijao je brojne nagrade, uključujući dve "Nevenove" nagrade, jednu za životno delo u poeziji za decu, "Goranovu nagradu", "Nagradu Sterijinog pozorišta", Zlatnu arenu za filmski scenario, Nagradu oslobođenja Vojvodine i Sedmojulsku nagradu Srbije. Takođe, bio je i nosilac ordena zasluga za narod.

Sve ovo bi se moglo napisati u bezbroj stranica. Mika je uređivao list "Ritam" i bio urednik Zmajevog časopisa "Neven".

Prvu pesmu je objavio 1948. godine, imao je samo 16 godina, a to je bilo u beogradskom časopisu "Mladost". Dve godine kasnije, objavio je svoju prvu knjigu pesama pod nazivom "Ispričano za proleća".

Foto: Privatna arhiva

Mika je bio novinar u novosadskom "Dnevniku" od 1954. godine, a u novosadskoj novinsko-izdavačkoj kući "Forum" radio je sa manjim prekidima sve do svoje prerane smrti, kada je imao samo 54 godine...

Umro je sa zlatnim prahom na rukama

Kažu da je gubitak sposobnosti da govora pesnik teško podneo. Prolazi je kroz teške gubitke, često se opijao, ali se isto tako u potpunosti posvetio slikarstvu s gotovo fantastičnom strašću. U to vreme je nastao ciklus predivnih slika suncokreta, koje je nazvao "Boje sunca". Mika je postigao jedinstveni nijansu mešajući oker sa zlatnim prahom. Na kraju je Mika preminuo sa zlatnim prahom na rukama! I pored truda da mu operu ruke, zlatni prah nije mogo da se spere.

Na odru, pesnik je ležao sa svetlucavim rukama poput lika iz biblijske priče. Na onaj svet, Mika je otišao sa zlatnim rukama, simbolikom koju je ovaj velikan definitivno zaslužio.

Foto: Privatna arhiva

Poslednju želju je napiaso na papiru

Iste noći kada je umro, komšiji Dudi stiglo je pismo pisano Mikinim urednim rukopisom. Poslednja želja pesnika bila je samo jedna – da ga poštede suvišnih konvencija i dosadnih komemoracija.

I danas žive njegovi stihovi, pesme i priče o umetniku koji je stvarao baš tako kao što je i živeo – autentično i neponovljivo.