SRBIJA ZBACILA OKOVE ZAPADA: Šargarepa u obliku članstva u EU više nije realna - PRIMENA SILE VIŠE NIJE MOGUĆA!

U tumaranjima dubinama političke krize Zapada ponovo isplivavaju i ideje o nekim novim političkim i geografskim podelama Balkana. Postoji direktna veza dubine krize sa lansiranjem takvih ideja čiji je, u stvari, osnovni cilj prikrivanje nemoći i nepostojanja bilo kakve jasne političke vizije

Zato, u osnovi, tim idejama i ne bi trebalo posvećivati ozbiljniju pažnju, jer ma koliko za neke izgledale privlačne i čak važne, one su, barem u ovoj istorijskoj fazi, besmislene.

Svet više nije isti

Jednostavno, ne postoje istorijske okolnosti za radikalnije korake, niti je svet danas onakav kakav je bio poslednjih decenija kada su se odigrale balkanske nesreće. Pre svega, u svetu više ne postoji samo jedna dominantna sila, čak ni samo dve, nego najmanje tri sile. Ideje o nekim promenama granica na Balkanu kao rešenju postojećeg stanja za koje se veruje da „nije završen posao" dolaze sa Zapada, koji se još uvek bez trunke osećaja odgovornosti ponaša kao samoproglašeni vlasnik balkanske sudbine.

Treba istovremeno primetiti da se iza formulacije Balkan u stvari krije prostor bivše Jugoslavije, južnoslovenskih zemalja, u čijem centru je Srbija. Ali, nevolja je što današnji Zapad nema više ni snage ni političkog kapaciteta da bitnije utiče na karte na Balkanu/bivšoj Jugoslaviji. Mnogo je šansi propušteno i još više greha učinjeno.

Za Zapad je sada kasno. To se očigledno - kao i mnoge druge stvari - na Zapadu još uvek ne shvata, i onda se javnost medijski bombarduje raznim idejama. To je, međutim, samo održavanje privida moći. Zanimljiv je pristup tih zapadnih „eksperata".

Osnovno polazište je da Zapad ima Bogom dano pravo na vlasništvo nad Balkanom, i to pravo osvajača. I sve to pod izgovorom traženja trajnog rešenja a, u stvari, reč je o nezavršenom osvajačkom pohodu, a ne rešenju. U poslednje vreme se čak i taj osvajački pohod više i ne krije, pa se bavljenje još jednim prekrajanjem  južnoslovenskih zemalja pravda sprečavanjem uticaja Rusije, Kine i čak Turske.

Timoti Les i "novo međumorje"

Javni nosioci tih ideja su, po starom pravilu, uglavnom takozvane nevladine organizacije i „ekspertski centri" koje finansiraju Stejt department i Evropska unija (EU), a koji su prikačeni na poznate univerzitete. Pa tako sve u javnosti izgleda važno i sa autoritetom. I sve to uz masovnu podršku medija koji se opet finansiraju iz istih tih centara.

Među najaktivnijim zagovornicima promene granica je i bivši britanski diplomata Timoti Les, koji doduše ima radno iskustvo iz bivše Jugoslavije, službovao je u Banja Luci i Skoplju. Les obavlja osam funkcija u raznim nevladinim organizacijama. Čovek „opšte prakse", a u balkanskim poslovima se pojavljuje kao geostrateški ekspert Darvin koledža Univerziteta u Kembridžu.

Na tom koledžu on u stvari, u okviru „Geostrateškog foruma", vodi projekat „Novog međumorja" (New Intermarium), nedavno oživljene stare poljske ideje o povezivanju zemalja između Baltika, Jadranskog i Crnog mora. Ta ideja je oživljena sa ambicijom da se stvori novi, fizički i politički blok između Rusije i Zapadne Evrope - pre svega Nemačke - a istovremeno i moćna grupa zemalja koja bi mogla da ometa planove velikih evropskih država unutar evropske integracije.

Na izvestan način, ta ambicija podrazumeva i neku vrstu promene granice u samoj Evropi, pa je u tom svetlu zanimljivo da se Timoti Les, koji ekspertski vodi „Novo međumorje", bavi i promenama granica u bivšoj Jugoslaviji. Les u osnovi zagovara proširenje Srbije, ali i Albanije, što je njegov stari koncept.

Foto: Fotoilustracija

Ne dovodi, međutim, u pitanje Severnu Makedoniju nego samo predlaže autonomiju za makedonske Albance. Drugim rečima, Les predlaže nove granice po koliko-toliko etničkim linijama, ali je uočljivo da on unutar podela po etničkom principu ne spominje Hrvatsku, članicu EU, NATO i, njegovog projekta, južnog krila Međumorja.

U mnogo čemu Lesove ideje, ma koliko bi nekome, posebno među nekim Srbima i Albancima, izgledale privlačno, nisu realne, jer se zasnivaju na sistemu „kako mali Đokica zamišlja" Balkan. Ali on na tome radi, a to neko mora i da plaća. Ko?

U svakom slučaju to nije Darvin koledž -koji u tradicionalnim uslovima Univerziteta u Kembridžu predstavlja studentski dom - jer on u stvari naplaćuje što ugošćuje Lesa i njegove, a ne da im plaća. Trebalo bi takođe podsetiti da su Kembridž i Univerzitet u Kembridžu odavno ključna „intelektualna" baza američke „duboke države" u Velikoj Britaniji. Amerikanci su u Kembridžu razgranali široku mrežu instituta i raznih centara koji proizvode projekte „alternativne države".

Ni legitimiteta, ni autoriteta

Mnogi su skloni da najezdu ideja iz Kembridža vide i kroz pojačanu ambiciju Vašingtona da se aktivnije uključi u zbivanja u preostalom delu bivše Jugoslavije. Iako je Vašington aktivan i u Bosni i Hercegovini, utisak je da su glavni ciljevi Srbija i Kosovo i Metohija. Za taj deo postoje čak dva zvanična predstavnika Vašingtona, jedan iz Stejt departmenta, a drugi iz Bele kuće.

To je najblaže rečeno pomalo čudno jer i ta dva predstavnika ponavljaju da Vašington nema novih ideja -  tvrdo stoji uz nezavisnost Kosova. To i priznanje te nezavisnosti su osnovni američki uslovi za Srbiju. Preostaje, dakle, jedino dalje slamanje Srbije. Slovenački dnevnik Delo, koji je postao ključno glasilo „duboke države" u južnoslovenskim zemljama, tvrdi da predsednik Donald Tramp želi „spektakl", neku vrstu „novog Dejtona", ne samo da bi time mahao uoči narednih izbora, nego da bi još jednom ponizio Evropu.

To je delimično i tačno, ali je i kontroverzno. Jer, energija američkog pritiska pre svega na Srbiju se vuče iz američkog obećanja članstva u EU. Sada članstvo ne obećava izričito EU nego Amerika koja, zvanično, nije članica evropske integracije. Ali, i to je moguće. EU je u unutrašnjem haosu i nema načina da se, uprkos različitim interesima, odupre Americi. Barem ne još.

U ovom novom sazivu posebno je oslabljena Evropska komisija i to ne samo što je još Lisabonski sporazum dao veće nadležnosti Savetu Evrope, telu šefova država i vlada zemalja članica, nego i zbog novog saziva Komisije. Nova predsednica Evropske komisije, koja je nemačko-holandskog porekla, Ursula fon der Lajen ima ne samo problem legitimiteta, nego i autoriteta. Ona je u Evropskom parlamentu koji ima 751 poslanika pobedila sa samo devet glasova prednosti. To nije dovoljno ni za legitimitet, ni za autoritet. Drugim rečima, predstoji period slabe Evropske komisije i deficita autoriteta Brisela.

Povremeno se pojave ideje i o nekoj novoj međunarodnoj konferenciji o Kosovu, pa tako i „završetku" posla na Balkanu. To, međutim, nije realno. Ne postoje okolnosti za takav skup, a posebno je pitanje ko bi na toj konferenciji učestvovao i pod kojim autoritetom bi ona bila održana. I čime bi se u stvari bavila. Zagovornici te ideje pre svega govore o Kosovu, ali tu ima mnogo više problema nego što se golim okom može videti. Kosovski problem jeste američki projekat, ali Amerika nije više ono što je bila 1999. godine.

Tu je posebno zanimljiv položaj ključnih evropskih zemalja, ne EU kao integracije, već pre svega Nemačke i Francuske. Poučene iskustvom novih članica EU iz Istočne i Srednje Evrope, kao i bivše Jugoslavije, Francuska i Nemačka nisu voljne da i dalje podržavaju širenje američke dominacije.

Iskustvo je, naime, pokazalo da su članice EU iz Istočne i Srednje Evrope proamerički, a ne proevropski orijentisane, i one su najubojitiji američki instrument. Slično je i sa preostalim van-EU zemljama Balkana, i one su proameričke, a na proevropske. I zato bi u slučaju nekog međunarodnog skupa o Balkanu i Francuska i Nemačka tražile antiamerički balans, uz druge velike sile čije bi učešće na takvom skupu bilo neizbežno. Ali, međunarodna konferencija je malo verovatna.

Ni štapa, ni šargarepe

Utisak je da sve te ideje i povećani angažmani imaju problem realnosti, pate od nerazumevanja novonastalih promena i pod senkom su davno prošlih vremena. Očigledno je da autori tih projekata nadu polažu u lokalne političke elite za koje veruju da ih mogu korumpirati i naterati na odluke koje, u stvari, nisu moguće. Šargarepa u obliku članstva u EU nije više realna, a primena sile kao devedesetih godina je još dalje od realnosti.

Foto: Reuters/fotomontaža

Amerika jeste još uvek uticajna na Balkanu, ali ne kao ranije, a veliki deo prostora već popunjavaju i Rusija i Kina. Za ilustraciju da navedemo jedan običan primer.

Prema priznanju bivšeg američkog ambasadora u Srbiji, Vašington je potrošio četiri godine da bi u Beogradu bio otvoren informativni homoseksualni centar.

Za to vreme, dok se američka ambasada bavila LGBT problemima, Rusija i Kina su ušle kao veliki investitori u industriju, infrastrukturu i energetiku. U prevodu, bez tih zemalja nema bilo kakvih iskoraka. To je realan odnos snaga. A Balkan je oduvek bio ogledalo odnosa u međunarodnoj zajednici i među velikim silama. Zato su sve prilike da novih granica unutar bivše Jugoslavije i na Balkanu, ipak, neće biti, i što se Zapada tiče on je u osnovi zadovoljan i podelom koja se već desila.

To je svima jasno, mada niko neće da kaže. Slovenija i Hrvatska su u EU i NATO, a u tom vojnom savezu su i Crna Gora i Albanija, a verovatno uskoro i Severna Makedonija. Ostalo će sačekati neku novu istoriju, a u međuvremenu praznine i neuspehe Zapada će popunjavati „zapadni eksperti". Uz ipak nerazumnu podršku većine medija u Srbiji i drugim južnoslovenskim zemljama.