"KNJIGA O MILUTINU" JE U ISTO VREME JEDAN DUHOVNI I MATERIJALNI TESTAMENT! Nenad Jezdić iskreno o najnovijoj ulozi!

Danas je održana konferencija za novinare na kojoj je najavljena premijera predstave „Knjiga o Milutinu-deo prvi“ po knjizi Danka Popovića, a u režiji Egona Savina, u foajeu Zvezdara teatra. Šta ovo delo predstavlja danas i koja je njena vrednost otkrio je Nenad Jezdić

Sećanja glumca na priču o Milutinu sežu u doba kada je bio student, a jedno izdanje “Knjige o Milutinu” sa dominantno crvenom bojom stajalo je i na policama njegove kućne biblioteke. Na Akademiji je često razmišljao o Milutinu, posebno na drugoj godini studija kada su se radile ispovesti, gde studenti glume biraju šta je to iz čega mogu da stoje svojim stavovima, nazorima, svojim emotivnim doživljajem sveta i okoline, pa i prirode.

- Tada sam pomislio da bi Knjiga o Milutinu bila pravi izbor za to i pročitao sam je. Obimno delo sa previše informacija i fakata za mene, u koje nisam zadirao kao iz ove perspektive sada kada uskoro punim pedeset godina, pošto sam osetio i video svu uzaludnost i besmislenost svih ratova, pa i onih za koje kažemo da su naši -  započinje svoju priču Nenad Jezdić o susretu sa Milutinom i onim što će uslediti mnogo godina kasnije.

Kako je došlo do toga da ipak stanete iza ove Milutinove ispovesti?

- U jednom razgovoru sa Egonom Savinom smo spomenuli da bi bilo dobro da na ovom svom glumačkom naboju dođem do forme koja se zove monodrama, što bi bilo nešto moje, nešto iza čega ću ja da stanem. U predstavi smo se ograničili na prvi deo knjige, na Veliki rat koji je i najdragoceniji u emotivnom, dramaturškom i pozorišnom smislu.

Foto: Jakov Simović

- Kakav je Milutin zapravo, kako ga Vi doživljavate?

Što sam ga više istraživao i što sam se više bavio njime, njegovim rečima i mišlju, sve više mi se nameće da je taj Milutin istinski neznani junak! Paradigma svega onog neotkrivenog, neizrečenog, onog što jeste istinska ljubav i patriotizam, istinska hrabrost, što je istinsko junaštvo. Svi ti ljudi, pa i Milutin, svi ti ljudi znani i neznani, oni koje imamo u porodičnim albumima, meni su kroz ovaj tekst usadili jedan priziv, obavezu, važnost da se priziv ispoštuje, da se to čuje i izgovori.

- Kakva je priča o Milutinu – politička, antiratna, ljudska, priča o stradanju ili priča koju ne možemo ni da naslutimo?

Milutin kaže: „Ja ne držim slovo iz istorije, samo svoje misli kazujem i ono što mi je na duši.” To je priča pojedinca koja se ne da naslutiti u svom razvoju i nepredvidljiva je zato što je lična i posebna. Teška priča iziskuje i teške reči koje će na momente da zazvuče i patetično, ali ovo je jedna objektivna i istinita muka i stradanje. Kad vidim tu Milutinovu rečenicu i kada vidim kako on svoju misao oblikuje, skoro sam siguran da je Danko Popović imao ispred sebe pravog Milutina u određenim trenucima. Skoro sam siguran da je taj Milutin postojao. Dobro bi bilo da se mi, kao pojedinci i kao narod zapitamo, da vidimo gde je nestala spremnost za podvig, gde je nestala ratnička čast, ljudsko poštenje, ljudska skrušenost pomirljivost, humanost – a sve to jeste naš Milutin. Jedno od pitanja koje se meni nameće, a verujem i svima koji će ispratiti ovo jeste – ko su ljudi koji su ostali i koji čine naš narod posle takvog stradanja? Jesmo li makar malo sledbenici tih vrlina? Jesmo li i jesam li, pogotovo ja dostojan posle takvih predaka i ko sam danas uopšte ja i ko smo svi mi danas kada smo imali njih takve?
Sveprisutna mi je sumnja u glavi da li sam uopšte dostojan da makar i tih sat i nešto na sceni budem Milutin Ostojić. Pitam se da li sam dostojan naslednik Milutinovog testamenta.

 

- Koliko je životni put Milutina utkan u ono što ste dali selu i selo Vama tokom svih ovih godina?

U selo sam poslednjih dvadesetak godina ulagao svu svoju životnu energiju, svoj misaoni svet i najkreativniji svoj svet…Meni je drago da će i Milutin i ova monodrama da postanu deo sveta koji gradim, da ga zaokruže i učine još celovitijim. Milutin je još jedan novi razlog da verujem kako ne treba da odustanem od tog sveta. Milutin me snaži, pa verujem i ja njega u sebi. Uz Egonovu pomoć i uz susretljivost Zvezdara teatra, želim ponovo da sve naše pretke izvučemo iz fioke našeg pamćenja. Milutin i njegovo načelo su veći od ideologije ma kakva bila. Ispred njegove logike sve poznate doktrine čine se nedovoljnima. Njegov pamflet je preko potreban našem, a i svakom drugom narodu koji strada poput Milutina i Milutinovog naroda. Važno je i to koliko taj čovek pati za onim potencijalima, za mogućnostima koje zbog ratova selo nije doživelo. Ta njegova patnja, znate, to je nešto pred čime padaju u vodu sve ove priče o našem sadašnjem prosperitetu, o našem uspehu, o našim projektovanjima, dobitima i tako dalje, pred njegovom analizom pada u vodu svaka ekonomija. Milutin kaže: „Tristadevedeset ‘iljada mrtvi Srba ostalo je na obali Skadra i Drača do Valone. Tristadevedeset ‘iljada duša”… pazite taj broj, a onda dalje kaže: „jedan narod koji je izgubio polovinu svog ukupnog muškog življa, da ne računjamo žene ne može dobiti rat. Taj narod je izgubio mlogo više nego što je jedan rat.”

- Milutinova životna tragedija je zapravo tragedija naroda kao celine. Kako ste vi doživeli i izneli niz pitanja otvorenih ovom pričom šumadijskog seljaka, koji nam ukazuje na besmisao rata?

“Knjiga o Milutinu” je u isto vreme jedan duhovni i materijalni testament. Pitam se ko su sad naslednici ovog Milutinovog testamenta. Da li ću ja sad to da umnožim, da li će to da naraste, da li ćemo mi izaći misleniji i smisleniji posle ovog komada i slušanja Milutinove priče, ili ćemo i sto godina posle njegovog stradanja i njegovog života i njegove golgote da i dalje srljamo u nešto što ćemo u predrasudama svojim nazivati sopstvenom golgotom? Albanija jeste bila golgota, ali trebalo je da se tu zaustavi, trebalo je tu da stane, a nekako mi se čini da nije stalo. Golgota naše podele, golgota našeg nerazumlja, golgota naše netrpeljivosti, nehumanosti, nerazumevanja. Naša adaptacija završava komad upravo sa tom podelom koja se posle i pronela do dana današnjeg. Ovde ljudi i posle sto godina žive nesposobni da oproste, da zaborave i da budu složni.

Tekst napisale Zoja Pavlović i Slađana Nikolić

Preuzeto sa sajta zvezdarateatar.rs