OVO DOBA JE MALO IŠČAŠENO! Ljubivoje Ršumović progovorio o problemima današnjice, ali i druženju sa Duškom Radovićem zbog kog je postao dečiji pesnik!

Legendarni dečiji pesnik Ljubivoje Ršumović od danas, 16. pa do 23. oktobra biće deo Kids festa u MTS dvorani, gde će zajedno s kolegom piscem Urošem Petrovićem održati radionicu na kojoj će mališani moći mnogo toga da nauče. U susret ovom događaju, Ršumović komentariše današnjicu i probleme s kojima se susreću roditelji s malom decom

O svom pojavljivanju na Kids festu, ali i problemima današnjice Ljubivoje je govorio u intervjuu u kom se posebno osvrnuo na prošla vremena i druženje sa Duškom Radovićem koji mu je i pomogao da postane pesnik.

Foto: HIT dodatak/informer

Na Kids festu ćete održati radionicu. Možete li da nam objasnite šta ćete tamo raditi?

- Radionica kao svaka radionica. Treba imati materijal, treba imati planove kako da se to približi mladim ljudima, da bude zanimljivo i treba izvesti radionicu. Naravno, ja uvek svima govorim kako sam ja počeo, kako sam počeo da rimujem reči, da tražim zanimljive reči, da bih nešto objasnio i tako dalje. Šta je u stvari radionica? Ja u životu sve što sam naučio, naučio sam od svojih roditelja i od ljudi u selu. Ličnim primerom se najbolje vaspitavaju deca. To je moje ubeđenje.

- I, naravno, ne samo moje, tu su i pametniji od mene na mnogo mesta objasnili. Naravno, od Džona Loka, koji je rekao da pre dete smatra čovekom, pre će čovek i postati. Čak su me i kolege Vaše napale jedanput kada sam rekao da se ljudi rađaju u selima, a kućni ljubimci u gradovima. Ona su moji sinovi digli ustanak: "Pa mi smo rođeni u gradu, kako smo mi kućni ljubimci?" Zato sam ja preselio stan u šumu, u Baćevac, da bi bili malo više prirodi, zelenilu, životinjama, da vidite šta je prava ekologija. Prava saradnja između čoveka i prirode, prava saradnja između onoga što je prošlost sa ovim što je nekakva sadašnjost i sutrašnja budućnost, naravno.

Foto: HIT dodatak/informer

- Ja umem da pravim drvene kašike, ima jedan ceo escajg drvenih kašika, ćasa... Ne mogu ja sada tražiti u ovom dobu, dobu plastike i dobu marketinga da se jede drvenim kašikama. Međutim, ako to meni odgovara, ja sam video da nekim moji odgovara. Odgovara i mojoj deci, čak. Da je sreće da ono što je lepo u prošlosti, u nekim vremenima posle Drugog svetskog rata, kada je sa jedne strane bio, oksimoronski, strašan strah, i u ovom vremenu kada ulazimo opet u neki strah od rata i strepimo šta će biti sa nama. E, sada, mladim ljudima koji se rađaju u ovom vremenu trebalo bi sačuvati nešto od te naše "slavne prošlosti", u stvari od te naše "lepe prošlosti". Ja uvek kažem da sve što sam uradio, što sam napisao, ima poreklo u tom Ljubišu na Zlatiboru i među tim ljudima tamo.

Pomenuli ste neka prošla vremena. Kako vi vidite današnju kulturu? Ljudi kažu daje decenijama unazad bilo mnogo, mnogo normalnije vreme, kulturnije. Deluje da je danas došlo do stagnacije. Kako se vama čini?

- Teško mi je da govorim tako uopšteno. Svaki čovek ima svoj put, ima svoj posao, u krajnoj liniji. Treba se truditi da posao kojim se bavimo bude tako dobar da ga zavolimo. Da volimo ono što radimo i da od tog rada pristojno život. I to bi bilo blagostanje neko. Da se poštuje tuđi rad i da se naravno poštuje i svoj rad. Da se poštuju neke norme. Televizije su još uvek popularne. Još uvek je televizija gledana. To više nije ona televizija u kojoj je radio Mića Orlović. Pa kada se kaže "rekao Mića Orlović" ili čuo sam na radiju da je rekao taj i taj. "Rekao radio", kažu. Kada se verovalo medijima. Čemu da veruješ sada? Da su svi oni artikli koji oni tamo reklamiraju da su kao u samousluzi "na izvol'te"... Ne znam, malo je ovo doba iščašeno. Nekako je okrenuto naglavačke. Ali ja ne propisujem nikakve zakone. Ljudi se snalaze koliko mogu, ali mislim da stvari koje su ključne, koje moraju da se približe mladim ljudima, da ih zavole...

- Često me pitaju kako nagovoriti decu da čitaju knjige. Naravno, knjiga postoji 2 ipo hiljade godina. Knjigu ne može da pobedi maloletni kompjuter ili tablet. Mislim, ne može. Pomoći će samo da se i na taj način može knjiga pročita.  Ali knjiga ostaje knjiga. Onda ja ispričam priču da deca poveruju. Ja kažem: "Znate li koliko sam ja života proživeo kroz mojih 83 godine?" Oni kao: "Uuu..." Ja kažem: "102 života" (Pitaju me): "Pa kako?" Pa tako što sam ja živeo i sa Tarasom Buljbom, živeo sam sa Nikoletinom Bursaćem, živeo njihove živote, čitajući knjige. Sa Vinetuom, Old Šetrhendom, sa svim tim junacima iz literature, iz knjiga.

Foto: HIT dodatak/informer

- Ja sam, naravno, svojim sinovima odmah napravio neke knjige koji su za njih posebno pravljenje, pa onda, kako su oni odrastali, tako smo mi izdavali kućne novine, recimo. Imali smo i dopisnike iz komšiluka, imali smo izveštača iz Ministarstva inostranih poslova, pošto je moja supruga radila u ministarstvu. Kada dođe Duško Petričić kod nas u goste, onda on mora nešto da nacrta, naslika. Duško Radović isto. Moje kolege pesnici moraju nešto da napišu. Tako da su oni zavoleli tu vrstu komunikacije preko nosilaca zvuka, nosilaca emocija koji se zovu knjiga, film, muzika. Bila im je svakodnevna potreba, na neki način.

Da li je to, na neki način, recept da se privuku mladi ljudi da ostave te "maloletne kompjutere"?

Ne treba grditi kompjuter, nego treba napraviti dogovor sa sinom, ćerkom (i reći): "U redu je. Imaš  sat i po da igraš igrice. Onda ovo ostvljaš i učiš sutra za školu." Jer je vrlo važno takođe biti disciplinovan, što se škole tiče. I takav dogovor, a ne naredbe, a ne grdnja neka... Mislim da je Albert Ajnštajn rekao: "Ako želite da vam dete bude inteligentno, čitajte mu bajke. Ako želite da vam dete bude još inteligentnije, čitajte mu još bajke." Bajke kao format je davno izmišljen i, naravno, ostaje večan. Evo, ima i empatije, ima emocija,  ima hrabrosti, ima dovitljivost...

Tokom svog izlaganja pomenuli ste i Duška Radovića. Ove godine se obeležava 100 godina od njegovog rođenja. Možete da se prisetite neke anegdote, nekog interesantnog razgovora sa Duškom Radovićem?

Sada ja spremam knjigu jednu, o poreklu Duškove poetike. On je meni pričao kako je počeo. Otac njegov je bio mašinovođa i voleo je da čita. Svakog četvrtka je kupovao "Politiku", jer je "Politika" imala celu jednu stranu, to je bila takozvana "Politika za decu". Tu su objavljivali i Branko Ćopić, i Desanka Maksimović... To je bila prava škola. I Duško je sam osetio sebi tu potrebu da počne da napiše nešto. I napiše jednu pesmu i potpiše je kao Danka Topić. Pošalje (pesmu) u "Pionirske novine", i nema. Gleda on, prati kako izlazi koji list, nema njegove pesme. I on skupi hrabrost, ode u redakciju. Bila je neka Jelena Bilbija, urednica. I vidim on kod njene dece svoju pesmu. Ona ga pita: "Mladiću, šta ste Vi želeli?" (Duško kaže): "Ovo je moja pesma." (Urednica kaže): "Vi ste ta Danka? (Duško kaže): "Nisam, ja sam to pisao." (Ona kaže): "Pa dobro, šta želite?" (On kaže): "Želim da radim u "Pionirskim novinama." I ona ga primi. Kada je on došao u redakciju, pronašao je dva sanduka, par kofera punih olovaka sa gumicom. To je američka organizacija humanitarna pomagala zemlje koje su nastradale u Drugom svetskom ratu. I (Duško) kaže: "Zamolim Jelenu da svakom detetu koje nam se javi, pošalje nešto, da pošaljem pretplatu na "Pionirske novine" i olovku.

Foto: HIT dodatak/informer

Pošto sam ja dobio treću nagradu, onda je normalno da sam sa Duškom Radovićem, odnosno i on sa mnom... na neki način nas je povezivao taj slučaj, ta olovka sa gumicom. Tako da njegova naklonost posle prema meni bila je, na neki način, očigledna. Mada ja nisam, kada sam došao u Beograd, imao nameru da pišem za decu. Kada sam odneo Stevi Raičkoviću, on je radio u "Prosveti" kao urednik, kada sam odneo jedan rukopis, kaže njegova sekretarica: "On je u Mažestiku, pije kafu." I tamo ga zateknem sa Duškom Radovićem. Nisam ja poznavao Duška. Onako, glavat, ćelav. I sad, pita me Steva: "Šta si nam to doneo?" Ja pokažem ovo. On kaže: "Ma daj, pusti to. Nego šta ćeš ti da piješ? Odakle si?" Započnemo mi razgovoro jedan, a Duško za to vreme čita onaj rukopis. Kaže Duško na kraju, kada ja već treba da idem. Kaže: "Mladiću, je l' ti meni ovo dao da ja ovo objavim na Radio Beogradu?"  Rekoh: "U kojoj emisiji?" Kaže mi: "U jednoj emisiji za decu." Ja rekoh: "Ja ne pišem za decu." On ćuti, ćuti.. Steva odmah uzme reč: "Daj, svakog četvrtka ideš na blagajnu u Makedonsku i uzmeš honorarčić. Ti si brucoš, student, treba ti za cipele, za menzu..." Pa rekoh: "Dobro." Duško Radović mi kaže: "Ne znaš ti za koga ti pišeš." To me prati i dan danas...

Raša Popov je moju pesmu, čini mi se "Vuk i ovca", stavio na čelo svoje antologije satirične poezije. Ja mu kažem: "Rašo, to je pesma za decu." Kaže on meni: "Nemoj ti mene učiti šta je pesma za decu. Ovo je jedna teška satira."  Ovca kad mu vidi oči. Ni da bekne, ni da skoči. Ovca ne sme da se brani. Vuk se njenim strahom hrani... Tako da ja posle razmišljam. Izgleda da je Raša u pravu.

Koja Vaša pesma je Vama omiljena i najdraža?

Ima jedna koja mi je draga, jer se radi o mom ocu. "Beli paketi" se zove. Kada sam ja počeo, ja sam kao gimnazijalac počeo da dobijam honorar. Crtao sam karikature. To je meni trebalo da platim ono što mi je trebalo za školu, da platim menzu. To mi je bilo dovoljno. I slao sam, kada mi je trebalo, i ocu i majci. Ali ja sam u pesmi stavio: "Starome ocu u rodnom selu. Ja njegovo odbeglo dete. Redovno šaljem pošiljke bele. Pune lepe pakete..." Jednog dana on (otac) meni napiše pismo: "Dijete, Boga ti, šalji mi i dalje one pakete. Selo počelo da priča da si se nešto naljutio na mene. Ne mora ništa da bude. Znam, nema para. Zgužvaj malo novina i šalji mi to." Ta pesma mi je draga i to zato što sam je napisao kao gimnazijalac.

Ostavite komentar

Pravila komentarisanja:

Komentare objavljujemo prema vremenu njihovog pristizanja. Prednost u objavljivanju komentara imaće registrovani korisnici. Molimo Vas da ne pišete komentare velikim slovima, kao i da vodite računa o pravopisu.

Redakcija Informer.rs zadržava pravo izbora, brisanja komentara, ili modifikacije komentara koji će biti objavljeni. Prema Zakonu o informisanju zabranjeno je objavljivanje svih sadržaja koji podstiču diskriminaciju, mržnju ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja određenoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihovog seksualnog opredeljenja.

Nećemo objavljivati komentare koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede. Sadržaj objavljenih komentara ne predstavlja stavove redakcije Informera ili portala Informer.rs, već isključivo stavove autora komentara.

Sugestije ili primedbe možete da šaljete na redakcija@informer.rs.