Veliki intervju scenaristkinje Nataše Drakulić koja je preživela "Oluju": "Strpali su me u neki auto i rekli - Idi prva!"

Povodom obeležavanja 28. godina zločinačke akcije "Oluja" koju su Hrvati sproveli nad nedužnim srpskim narodom na području Banije, Like, Korduna i Severa Dalmacije, ekipa Informera razgovarala je sa scenaristkinjom i književnicom Natašom Drakulić koja je preživela ove strašne trenutke.

Nataša u intervjuu najpre govori o dokumentarcu koji je snimala 2015. godine upravo o ovoj zločinačkoj akciji pod nazivom "Oluja, kolona duga vekovima": 

Foto: informer.rs

 

- "Oluja, kolona duga vekovima" nastala je u neko vreme pre osam godina, 2015. godine i za mene je to bilo čudno iskustvo jer ja nisam dokumentarista. Nikad se nisam bavila time i moram da priznam da me ekipa "Oka" autor Stevan Kostić više su me poveli kao nekoga ko poznaje taj kraj i teren i ko može možda da im lakše omogući pristup sa tim ljudima. Prosto, ja sam njihova i lakše komuniciram. Za mene je to bilo poražavajuće, na neki način, jer zahvaljujući tom filmu ja sam videla neke stvari koje do tada nisam mogla ni da zamislim. S obzirom na to da ja potičem iz dela Like, mi smo u tom trenutku obišli celu Dalmaciju i ta neka sela koja ne bih imala prilike u životu da vidim. Pogotovu ta sela Kamen, Varivod gde su kasnije, u septembru 1995. godine, dakle mnogo nakon "Oluje" izvršeni stravični zločini, a Ante Gotovina danas živi kao slobodan čovek i Haški tribunal ga nikada nije osudio, znači da komandna odgovornost ne postoji - počela je razgovor za Informer Drakulićeva koja se osvrnula i na zločin na "Petrovačkoj cesti" prilikom kojeg je avion hrvatskog ratnog vazduhoplovstva ispalio je smrtonosne rakete 7. avgusta 1995. godine u selu Janjila kod Bosanskog Petrovca, tada na zapadu Republike Srpske, i tako usmrtio 10 nenaoružanih civil: 

Foto: informer.rs

 

- Petrovačka cesta je, ja msilim, najsramniji pravni akt koji može da se desi. Imali ste situaciju, kolonu civila koja je apsolutno vidljiva i imali ste pilote koji su školovani u JNA. Kad govorimo o pilotima to su ljudi koji bi tebalo da imaju malo skrupula. Ko su oni? Hrvatska država nikada neće otkriti. I jasno mi je, ali taj pilot koji jasno vidi da pred sobom nema vojsku, nema tenkove, nema nekoga ko bi pucao na njega nego ima očajne, izbezumljene ljude koji putuju ko zna gde i on je trebalo da javi svojoj komandi: "Ne vidim vojsku, vidim civile." Ko je taj koji mu je rekao ili je on sam doneo tu odluku? Mi to nikad nećemo saznati jer država Hrvatska to nikada neće otkriti, evo 28. godina je prošlo i proći će još nekoliko. Za mene je to porazno zato što je bilo zločina koji su strahoviti. Imali ste ljude koji su gledali decu nevinu kako ginu u kamionima, niko za njih neće odgovarati. Mi smo imali, da kažem, tu srećnu okolnost da dobijemo i ta neka svedočenja hrvatskih pravnika i ja ću im reći:"Svaka vam čast gospodo, stali ste pred kamere Radio Televizije Srbije, druge države i rekli ste da optužnica koju je na kraju Srbija morala da kaže:"Dobro, ajde da probamo nešto", ali je jasno da se ništa tu neće desiti ako vi nemate neku saradnju s druge strane. I ono što bi bila neka pravda za žrtve da se sami sude u Strazburu, ali ko ima nakon 28 godina volje i želje za bilo šta? Te dece nema, životi su nastavljeni, ti ljudi su umrli - priča Nataša koja se nadovezuje na lično iskustvo svog rođaka koji je godinama trpeo posledice ranjavanaj u ovom zločinu:

- Ja sam imala rođaka, Drakulić se preziva, generacija ispred mene, '78. godište, ranjen je tamo i prošle godine je umro od posledica tog ranjavanja. Gde je tu pravda? Ne postoji i neće se desiti. Meni je samo žao što se ranije nije više dizala medijska prašina, možda bi se nešto uradilo, ali opet nikad nije kasno. Ja sam zahvalna tim ljudima koji su imali, nakon toliko vremena i bola koji u njihovim životima nikad nije prošao, da stanu ispred kamere i kažu šta ih tišti. Ali život ide dalje, a njihovo vreme je prošlo, njihova deca su mogla da budu roditelji, oni su mogli da budu babe i dede i da žive neki drugi život. To je ono što je meni taj moj pokojni rođak pričao uvek kad bismo se prisećali toga. Proveli smo mnogo vremena dok je on ležao na VMA, a ja sam išla da ga posećujem u Beogradu nakon "Oluje". Rekao je:"Znaš, ja vozim taj traktor i ja mislim da je to najgore što se nama desilo. Idemo ko zna gde, ostajemo bez svega, idemo nekim prašnjavim putem kroz Bosnu. Ne znaš gde ideš i misliš da je to najgore. I onda samo prođe jedan avion i ti ćeš biti ranjen i nikad se nećeš oporaviti od toga". Tako da, od svakog zla uvek ima gore.

Foto: informer.rs

 

Scenaristkinja se osvrnula i na to da su i članovi njene ekipe proživeli užase rata:

- Ponosna sam na svoju ekipu, posebno na mladu autorku koja je isto rodom sa Banije, na njenu sreću, ona taj rat nije ni zapamtila. Ona je dete koje je rođeno nešto pre "Oluje". To je neka dodatna, olakšavajuća okolnost jer svi mi mladi nekako smo lakše nastavili dalje. Meni je bilo 16 godina, pa ideš da se školuješ pa nastavljaš dalje. Ja sada imam godina koliko moj pokojni otac tada gde vi morate da ostavite svoj život koji ste imali, ajde sada materijalno, to i steknete i izgubite, to nije problem. Ostavljate prijatelje, rođake koji će vam se raseliti od Islanda do Australije. U našem slučaju ljude koje nikada nećemo videti. Život koji ste imali kao skrojen i koji više nikada nećete imati. Okej, ja se u Banja Luci osećam prijateljski kao kod kuće i snašla bih se uvek. Lakše je kad ste mladi i ne pamtite ta sećanja, nego ljudima koji su stariji. U stvari mislim da je najteže bilo starcima, onima koji su već doživeli Drugi svetski rat i koji su videli te zločine i zverstva koja su se događala i onda odjednom 50 godina kasnije doživljavate to isto. To je generacija moje pokojne bake, tih nekih ljudi. Meni je žao svakoga od njih koji umru u Srbiji, sahranjeni u ravnici, iako mu je čitavog života bilo suđeno da hoda tim nekim stranama i da pripada tim nekim grobovima gde su mu preci vekovima. Moji konkretno jesu od 16. veka u Lici.

Foto: informer.rs

 

Nataša objašnjava i da li nas je istorija nečemu naučila:

- Imali smo 50 godina, od '45. do '90. godine, ja mogu da je smtram početkom rata možda čak i '89. jer ako vi imate povratak Hrvatske emigracije. Imamo osuđene ustaške emigracije koja je radila strašne zločine, počev od Gojka Šuška pa nadalje koja je legitimno izabrana vlast, u to nećemo ulaziti, jer znamo kako su Srbi na tim izborima opredelili se za komunizam kao neku pogrešnu nadu samo da se ne talasa i da se ne priča o nekoj prošlosti i sve će biti u redu. Ivica Račan je izdao Srbe više nego iko. Tuđman je, naravno, svoj toj emigraciji dao svoj legitimitet kao što je ona njemu dala finansijsku podršku kao što smo imali niz godina bez obzira na moć tadašnje Udbe. Ta emigraacija nije prestala da postoji, kao što nije prestala ni danas. Mi 50 godina nismo naučili ništa, a šta smo naučili posle u međuvremenu, pa nisam baš sigurna. Isto tako, uvek ćete imati polemike: "Zašto Prijedor?". Svi mediji će se hvatati za poslednje godine, ali ajmo se setiti šta je bilo u Prijedoru '41. godine baš u ovo vreme gde su oko svetog Ilije poklani Srbi, ne samo u okolini Prijedora nego i Bosanskog Novog, svim tim okolinama, pa se nastavilo sa '42. i završilo Jasenovcem na kraju kao krunom svega toga.

Nataša je objasnila da danas i u Srbiji ima onih koji se stide onoga što jesu, ali i kako je došlo do "gušenja" snage našeg naroda: 

- Vi i danas imate struje u Srbiji koje će skočiti, ali ja se izvinjavam, ja se ne stidim što sam Srpkinja i žao mi je što me više nisu učili tome i religiji, nego su me utopljavali u tome: "Ajmo da ne pričamo o tome, da se to zlo nikad ne ponovi". Bila bih pametnija i verujem da sam mogla više da uradim da sam nešto znala, pre svega generacija mojih roditelja. Komunizam je najveće zlo koje se nama moglo dogoditi i kad pogledate sve te krajeve i to sistematsko, plansko iseljavanje stanovništva, dakle gušite snagu jednog naroda. Šta je komunizam uradio sa svim tim Partizanima, vodećim, u kraju Korduna koji je najviše i nastradao. Nemate za džabe pesmu "Na Kordunu grob do groba". Svi su oni osuđeni posle i poslati na Goli otok zato što su shvatili da baš nešto nije u redu s tim Komunizmom. Naravno, optuženi su za nacionalizam, pa protiv Rusije, mogli su i za nešto drugo, ali samo treba da zbrišete snagu nekog naroda da ne bi neko postavio neko pitanje. Ima mnogo suočavanja koja se, nažalost, nisu desila ni u Srbiji. Koliko god ja to izučavala, nisam iz Srbije i uvek se na neki način, ne plašim, nego volela bih da nešto bolje znam da mogu s pravom da tvrdim ma koliko o tome čitala. Za mene je porazno kad pogledam sva neka sela u unutrašnjosti Srbije, počev od užičkog kraja, gde vi imate dva brata od kojih je jedan na jednoj strani, drugi na drugoj. I to su tek porazi o kojima treba pričati, a bojim se da nama treba još ko zna koliko vremena, a pitanje je da li ćemo postojati kao narod, da l' ćemo imati kome to da pričamo. Ja kao pojedinac i ljudi kojima sam okružena i s kojima radim, mi se trudimo i to je sve što ja mogu da učinim da meni savest bude mirna, ako se to tako može reći, ali isto tako neko ko pljuje svoj narod pitam se kako njemu savest može biti mirna? Gde su ti bili preci? Pa preci su ti prešli Albaniju. Ko su bili ti ljudi? Bili su heroji koji su apsolutno znali da moraš da sačuvaš državu, pa su poslali najbolje đake na školovanje u inostranstvo, pa su znali ako svi ti ljudi poginu, neko mora tu zemlju graditi. Imali smo i tu puku sreću da nam dođu beli Rusi da nam grade Univerzitet. Golema smo mi tuga kao zemlja i ne znam samo što se stidimo onoga što jesmo? Mene zaista nije.

Foto: informer.rs

 

Nataša se, potom, prisetila najtežih dana svog života, dana nakon "Oluje":

- Mi smo se razišli kad je krenula "Oluja" i ta kolona vam traje nekoliko sati. Moj mali gradić Korenica, do Lapca ja ne znam da l' ima 40 kilometara. To je trajalo dva dana, u tom trenutku je haos, vi ne znate gde vam je ko. Moja majka ne zna ništa o tome šta je s njenima, o bratu. Mene strpavaju samo u auto kao:"Idi prva". Ja ću proći istom tom Petrovačkom cestom i u Banja Luci nekog 9. avgusta čuti šta se desilo razmišljajući da l' će moji uspeti da se izvuku. To su surove stvari i tu nema vremena za oproštaj, ni da kažete bilo šta. Ne može vam život stati u jednu rečenicu dok svi oko vas trube da imate hordu izbezumljenih ljudi. To sećanje je meni strašno samo iz tog straha što ja ne znam ništa o njima do nekog trenutka dok nisam uspela da nađem neki telefon da nazovem rođake u Beograd koji mi kažu: "Javili su se", pa sad nekad će stići. Surova su, ali opet meni niko tada nije poginuo i ono što se desilo posle su bile neke posledice i mi smo se opet zagrlili, našli živi i zdravi u Beogradu mnogo dana kasnije, pa spavali na dušeku i imali jedni druge. Kad je čovek živ i zdrav može da ide s bilo čim. Ne volim toga da se sećam i nekako mi je drago što sam tu (u Prijedoru). Sve mi je bolnije jer svake godine kad odem na taj parastos u crkvi Sv. Marka shvatim da je ljudi sve manje. Moj otac je umro pre 15 godina od srca, verovatno su to posledice strahota koje je preživeo jer je bio uhapšen u Plitvicama '91. godine o čemu nikada nije govorio. Svaki put kad vidim da nekog nema koga sam zavolela, volela bih da bude sretan pa makar i na Grenlandu. Imate patološku potrebu da mislite da su svi dobro i da smo se na kraju svi izvukli. Većina, nažalost nije, vreme prolazi, dešavaju se tragedije i jednostavno nestajemo. Mrzim ove dane, ovde se bolje osećam jer mi je ovaj kraj kao onaj zavičaj koji ja više nemam. Ja sam ga izgubila i onda mi je bilo važno da ga pronađem opet. To Republika Srpska jeste, pogotovu ovaj kraj u kom sam provela mnogo vremena pripremajući "Daru iz Jasenovca" i nekako u Beogradu, posle toliko godina ja ni dan- danas ne znam s koje strane pada kiša. Ne znam s koje strane dolaze oblaci, ne računam ove sada iznenadne vremenske nepogode. Ovde znam i kad će kiša i kad će svanuti sunce - ispričala je istaknuta scenristkinja.

Šta je sve kazala Nataša u intervjuu za Informer, kao i kako su izgledali dani kada joj je otac uhapšen, ali i da li veruje da će odgovarati odgovorni za "Oluju", pogledajte u snimku ispod: