Srpska književnica umrla zaboravljena u teškom siromaštvu! Kraljica ljubavnih romana skončala bedno, smrzavala se jer nije imala za ugalj

Književnica Milica Jakovljević poznatija kao Mir Jam autorka je najpoznarijeg ljubavnog romana "Ranjeni orao". I pored velike slave koju je uživala u svom vremenu završila je u bedi i teškom siromaštvu.

Romani Mir Jam obeležili su period između dva rata u Kraljevini Jugoslaviji i učinili je najčitanijim ženskim autorom.

Milica Jakovljević, rođena u Jagodini 22. aprila 1887. godine. Detinjstvo i mladost provela je u Kragujevcu. Posle Prvog svetskog rata se preselila u Beograd kako bi započela novinarsku karijeru u "Novostima" kao jedna od retkih žena u poslu. Posle toga je radila i u "Nedeljnim ilustracijama", sve vreme iza pseudonima Mir Jam, a zadržala ga je i kada je počela da piše romane koji su stekli izuzetnu popularnost u periodu između dva rata.

Milica Jakovljević je autor romana "Ranjeni orao", koji se smatra najlepšom ljubavnom pričom srpske književnosti, ekranizovan je 2009. godine i tako se opet našao u žiži javnosti. Pored toga, romani "To je bilo jedne noći na Jadranu”, "Nepobedivo srce", "Otmica muškarca", "Greh njene mame", "U slovenačkim gorama", "Samac u braku" i "Mala supruga" su decenijama mamili suze i uzdahe devojaka, a i ponekog muškarca sa širokom lepezom likova i uzbudljivim razvojem događaja.

Foto: Društvene mreže/Internet

Pored romana, Mir Jam je potpisala i zbirke pripovedaka "Dama u plavom", "Devojka sa zelenim očima", "Časna reč muškarca" i "Sve one vole ljubav", kao i pozorišne komade "Tamo daleko" i "Emancipovana porodica".

Onda se desio potpuni preokret u njenom životu. Milica, koja je bila jedna od najpoznatijih novinarki tog vremena, tokom okupacije odbila je da dobro plaćen posao radi u Nedićevim okupacionim novinama kako ne bi ukaljala svoj i obraz brata Stevana, majora kraljevske vojske u zarobljeništvu. Posle rata za nju nije bilo posla ni penzije, dok je Stevan napredovao velikom brzinom na lestvici društvenog uspeha. Dva puta je biran za poslanika u Veću građana Jugoslavije.

Foto: Društvene mreže/Internet

Bila je odbačena, zaboravljena i sankcionisana. Status novinara je izgubila jer je prošlo više od devet meseci bez angažmana, a niko nije uzimao u obzir razloge. Odbijena je i za penziju, a da bi preživela, sva autorska prava svojih književnih dela prenela je na beogradskog knjižara Ivana Veselinovića.

To je obelodanjeno tačno 20 godina nakon njene smrti, kada je 1972. godine Atelje 212 u svoj repertoar uvrstio predstavu "Ranjeni orao". Porodica, koja je očekivala materijalnu dobit zbog izvođenja njenog dela, ostala je u šoku kada se Ivan Veselinović pojavio sa ugovorom na čijoj poleđini je pisla poruka da joj je on "omogućio da priušti nešto uglja kako se ne bi smrzla", te da zato na njega prenosi sva prava.

Foto: Društvene mreže/Internet

Posle Drugog svetskog rata, Milica je bila gurnuta u stranu i osramoćena, navodno jer tokom okupacije nije radila, a prema tadašnjim pravilima, novinar koji šest meseci nije zaposlen gubi status novinara. Tako je Milica bezuspešno pokušavala da se zaposli ili da dobije penziju. Bila je napuštena i osramoćena, a njene knjige zabranjene.

- Neki drugovi ne pišu borbeno, onako kako naša stvarnost zahteva. Oni ne pišu komunistički, pišu buržujski sentimentalno i sladunjavo, kao Mir Jam - kritikovao je "revolucionarni pesnik" Oskar Davičo na sednici Saveza književnika Jugoslavije.

Foto: Društvene mreže/Internet

Umrla je 22. decembra 1952. godine od zapaljenja pluća, a vest o njenoj smrti nisu objavile nijedne novine. Njena bratanica Gordana, ćerka Stevanova, opisala je kako im je javljeno za njenu smrt, koju nijedne novine nisu objavile jer je okrenula leđa političkim vođama tog doba.

- Vrlo bedno je živela posle rata, ali se nikad nije žalila. Tata je uvek bio tu da joj pomogne, a posle je uspeo da joj izradi neku penzijicu, ali ni ona nije bila dovoljna, jednog dana bila sam sama u stanu kad zvoni telefon: "Milica Jakovljević je umrla", znate kako oni to tako javljaju. Kad je tata došao i ja mu rekla da je tetka umrla, prvi put sam videla da tati teku suze - ispričala je tri decenije kasnije Gordana.