Gde u Srbiji završava radioaktivni otpad? Evo šta se sa njim radi kad mu "istekne vreme"

Skladištenje i transport otpada u Srbiji izazov je sa kojim se suočavaju sve ustanove koje su za to nadležne. Jedna vrsta otpada zbog toga je gotovo u potpunosti pod kontrolom države zbog opasnosti koju može da ima po stanovništvo i životnu sredinu.

U pitanju je radioaktivni otpad koga u našoj zemlji ima više nego što smo to mogli da zamislimo, a skladišti se samo na jednom mestu.

Dešava se da se pri otkupu metala u gomili nađe i neki radioaktivni gromobran, detektor dima, kobalt bomba ili radioaktivne igle koje se koriste u medicini. Da li je neki proizvod radioaktivan ili nije određuje državna ustanova koja je za to nadležna, a u pitanju je Institut za nuklearne nauke Vinča, ali i kompanije koje za ovu vrstu posla imaju licencu.

Odgovore na to šta se dešava sa takvim otpadom, gde se transportuje i skladišti, koliko je to sigurno, može li se trajno zbrinuti, kao i odakle dolazi imaju Ištvan Bikit, profesor nuklearne fizike na Prirodno-matematičkom fakultetu u Novom Sadu i Duško Košutić, specijalista fizičkih nauka.

Ko je nadležan za radioaktivni otpad

- Od 2009. godine Vinča više nije nadležna za skladištenje otpada, već samo za merenje radioaktivnosti, tu su i nadležnosti u vezi sa prometom, odnosno transportom tih materija. Sam radioaktivni otpad skladišti se u hangarima JP "Nuklearni objekti" koji se nalaze takođe u Vinči. Kada je u pitanju transport postoje privatne firme koje tu delatnost mogu da vrše, samo je potrebno da ispune sve neophodne sigurnosne uslove - objašnjava Duško Košutić.
Procedura nije komplikovana, precizna je i mora da se poštuje.

Foto: AP PHOTO

- Neko, na primer, pozove i kaže da ima radioaktivni gromobran. Potom se angažuje nadležna ustanova ili firma koja je ovlašćena da vrši demontažu i transport, i ona ih dostavi JP "Nuklearni objekti" na skladištenje - kaže Košutić.

On se osvrnuo na pitanje radioaktivnih gromobrana u Srbiji i rekao da njih i dalje ima u našoj zemlji, te da se oni uklanjaju po ustaljenoj proceduri.
- U Srbiji i dalje postoje radioaktivni gromobrani koji se uklanjaju, i to je proces koji se radi sukcesivno. Zakon još od 1996. godine nalaže da ova vrsta gromobrana bude uklonjena, ali ih na teritoriji Srbije ima još nekoliko stotina. Za razliku od drugih zemalja koje si imale finansijsku pomoć Međunarodne agencije za nuklearnu energiju, u Srbiji to nije bio slučaj. Kod nas su sve troškove uklanjanja gromobrana snosili krajnji korisnici, to jest građani kod kojih su se nalazili ti radioaktivni gromobrani - kaže on.

Profesor Ištvan Bikit podseća da su takvi gromobrani odavno zabranjeni u Srbiji, a da ih je najviše bilo u Novom Sadu i Beogradu.
- U tim gradovima sprovedene su velike akcije njihovog uklanjanja. Važno je napomenuti da je gromobran bezbedan dok je u vertikali. On tada zrači na gore, i on praktično nije opasan po stanovništvo. Međutim, kada se gromobran sruši, on počinje da zrači u svim pravcima, i upravo to je opasno. Još je i gore kada pojedinci pokušavaju sami da ga uklone - kaže proferos Bikit.

Foto: Uprava Carine

Objašnjava da je radioakivni izvor u gromobranu fizički vrlo mali i nestručnom oku faktički nevidljiv, jer mu je to potpuno nepoznato, zbog čega je ušravo I  opasan.
- Radiokativni deo gromobrana je manji od prsta, i verovatno pojedinci misle da je zato bezopasan pa ga sami uklanjaju. Dešava se da radiokativni deo čak uzmu i kao suvenir nose ga sa sobom. Tako se neretko dešavalo da se na poseku, opeku... To ne treba nikako ne mse da se radi, jer kada dođe do radioaktivne opekotine ili posekotine niko neće umreti tog trenutka, nisu to toliko velike doze, ali je izvesno da će se razviti kancer. Zbog toga takva povreda može da bude fatalna - kaže on.

Nemoguće ih je reciklirati

Specijalista fizičkih nauka Duša Košutić upozorava da takvi proizvodi ne mogu da se recikliraju.
- Tu nema nikakve prerade i reciklaže, odnosno takvi proizvodi ne mogu da se pretvore u nešto drugo pa da budu bezopasni. Jedini način je skladištenje radioaktivnog otpada, zato se i prave ta skladišta gde bi se takve materije čuvale bezbedno da ne bi došlo do ugrožavanja okoline i stanovništva - kaže Košutić.

Ipak, objasnio je da, da postoje i retke situacije kada  je moguće radioaktivni otpad ponovo koristiti. Kao primer navodi kobalt bombe koje su se koristile u medicini lečenju tumora.
- Ta kobalt bomba u početku ima ogromnu aktivnost, a da bi pacijent dobio terapiju on provede pet minuta, kako prolazi vreme ona sve više slabi, a to znači da pacijent mora da bude duže izložen zračenju. Kada se kobalt bomba istroši, postaje radioaktivni otpad - objašnjava Košutić.

On je ukazao i na to da je Institut Vinča ranije skupljao te proizvoda kojima se radioaktivna snaga smanjila i potom ih koristio za kalibraciju. Izvoz i uvoz zabranjeni, moguće samo jedno...

- Kao i druge zemlje Srbija ima zabranu uvoza i izvoza radioaktivnog otpada. Pre više od 10 godina iz Srbije je izvezen jedino nuklearni otpad koji se nalazio u reaktoru u Vinči - kaže Košutić.
Objasnio je da je još tokom šezdesetih godina prošlog veka, kada je pravljen reactor, u Jugoslaviji dogovoreno da se istrošeno nuklearno gorivo vrati Rusiji.
- To je bio jedan veliki poduhvat, pola Beograda je tada bilo zatvoreno da bi to bezbedno bilo odneto - kaže on.
Košutić je upozorio da radioaktivni otpad ne sme da se baci u kantu za đubre kao komunalni otpad, jer on tada ugrožava okolinu. Kaže da je potrebno poštovati sve propise države prema kojima se on stavlja u posebne kontejnere i skladišta.

Foto: Tanjug

- Jedino skladište u Srbiji nalazi se u Vinči, i ta skladišta su privremena. Decenijama se priča o pravljenu trajnog skladišta, ali na tom polju ništa nije urađeno. Iz cele nekadašnje Jugoslavije sav radioaktivni otpad donošen je u Vinču - kaže Košutić.
Profesor Ištvan Bikit, koji je i sam upravljao projektom iznošenja nuklearnog otpada iz Srbije za Rusiju, kaže da je u Vinči izgrađeno i novo skladište za radioaktivni otpad.

- To novo skladište građeno je po najnovijim standardima i vrlo je bezbedno. U planu je da se sav radioaktivni otpad prebaci tamo, ali je za to potrebno dosta dozvola. Kada se prebacivanje u to skladište obavi, bar 50 godina ćemo biti mirni kada je radioaktivni otpad u pitanju - kaže on.
Košutić i Bikit saglasni su da je od vitalnog značaja za sigurnost i bezbednost ljudi u Srbiji, Beogradu, ali i regionu pronalaženje mesta koje nije Vinča, gde bi se gradilo novo trajno skladiste za radioaktivni, ali i nuklearni otpad.

- Opasno je što se postojeća skladišta nalaze na periferiji Beograda. Eto, veliki strah je zbog toga vladao tokom bombardovanja kada je postojala briga da bi pad obične bombe tada mogao da napravi radioaktivnu katastrofu - podsetio je Bikit.

Razlika između radioaktivnog izvora i otpada

Kako su Bikit i Košutić ukazali bitno je razlikovati radioaktivni izvor od radioaktivnog otpada, ali i nuklearni od radioaktivnog otpada, kako bi njihova regulacija bila sigurna i bezbedna.
- Nuklearni otpad nastaje iz nuklearnih reaktora, to je fisioni materijal koji može da se koristi opet za nešto drugo, ali ako se ne tretira na pravi način može lako da izazove velike probleme. Radioaktivni otpad nastaje pak od radioaktivnih izvora koji se više ne koriste. To su, na primer, radioaktivni gromobrani, jonizujući detektori dima, imamo celzijume, tromcijume i selene koji se koriste u industriji. To su sve radioakrivni izvori, a svaku radioaktivni izvor ima svoju aktivnost odnosno svoje vreme raspada. Imamo one kratkoživeće od nekoliko minuta, sati, dana, pa i one dugoživeće od nekoliko stotina i hiljada godina - napominje Košutić.

On je kao primer čestog radioaktivnog izvora naveo gromobrane i opisao kako njihov životni vek izgleda.
- U gromobrane se ranije ugrađivao kobalt, ali se to više ne radi. Uglavnom se u gromobranima koje sada imamo nalazi europijum 152 i 154. Njegov period polurasprada je 13 godina. To znači da se nakon 13 godina aktivnost europijuma smanjuje za duplo, pa kada prođe još 13 pada opet za duplo. Smatra se da izvor postaje neaktivan kada prođe osam do 10 ciklusa poluraspada, a to je 150 godina za radioaktivne gromobrane koji imaju europijum - objašnjava Košutić.

Foto: Tanjug

Prema njegovim rečima, dobar deo radioaktivnih izvora koristi se u komercijalne svrhe, ali i u drugim industrijama.
- Gromobrani i kobalt bombe su radioaktivni izvori koji se koriste u komercijalne svrhe, a radioaktivni izvori koji se koriste u industijama su iridijum i selen koji se koriste u mašinama za kontrolu varova - kaže Košutić.

Profesor Bikit dodaje da nisu samo gromobrani ti koji predstavljaju veliku opasnost po građane, i da su radijumske igle koje su se nekada koristile u lečenju takođe opasne. 
- Ako se tim otpadom ne rukovodi adekvatno, on postaje vrlo opasan. Međunarodna agencija za nuklearnu energiju iz Beča finansirala je odnošenje tih radijumskih igala iz bolnica. One su odnete u Vinču, prepakovane, stavljenje u skladište, i taj problem je rešen - kaže on.

Ipak, upozorio je na jednu vrstu radioaktivnog otpada za koju kaže da zbog lošeg skladištenja može da bude vrlo opasna.
- Ono što je takođe radiokantivno su nusprodukti koji nastaju pri proizvodnji fosfornih đubriva. Tu takođe ima dosta radijuma. Taj otpad nastajao je za vreme velikih poljoprivrednih kompanija u nekadašnjoj Jugoslaviji. Po našim zakonima, vlasnik je dužan da skloni otpad, a te kompanije više ne postoje, i taj otpad i dalje negde stoji nepropisno skladišten, što je velika opasnost - zaključuje on.