Očekivala sam ogromnog čoveka, a ušao je dečak i rekao: Ja sam ga ubio! Potresno svedočenje zapisničarke sa suđenja Gavrilu Principu

Tereza Lazić zapisničar na saslušanju Gavrila Principa, se u svojoj 88. godini sećala najupečatljivijeg momenta iz svog života.

U emisiji pod naslovom "Svedok istorije: Tereza Lazić" radi se o ženi koja je 1914. godine iz prvog reda, dok je obavljala službenu dužnost stenografkinje, mogla da vidi i sluša Gavrila Principa. Gospođa Tereza Lazić je bila zapisničar na njegovom saslušanju. U svojoj 88. godini setila se najupečatljivijeg momenta iz svog života. Rođena u Mostaru, Tereza priča i o svom češkom poreklu, roditeljima i dolasku u Bosnu, o braku sa srpskim oficirom koji je stigao u Sarajevo sa trupama vojvode Stepe Stepanovića i njegovoj smrti krajem 40-ih godina. Tereza Lazić živela je od 1974. godine u Gornjem Milanovcu, gde je 1981. godine i snimljen razgovor sa njom.

Atentat koji je izvršio Gavrilo Princip je zauvek promenio lice Evrope. On je ubio nadvojvodu Franca Ferdinanda i njegovu suprugu.

- Ovo su moji roditelji, naše prezime je Kašparić. Oni su Česi poreklom, ali moj otac je kao mlad vojnik sa austrijskim pukovnikom došao u Mostar i moj otac se odmah interesovao za srpski jezik i tako je počeo da uči azbuku, ćirilicu, imao je mnogo prijatelja i jako je bio simpatičan. Mi smo se tako izrodile - tri kćeri, a posle još jedna četvrta, posle mene. U Mostaru sam se rodila 1894. godine i odmah kako smo mi devojčice progovorile, roditelji su nas učili češki da govorimo. Onda sa decom, pred kućom kad smo se igrale, sa njima smo govorile srpsko-hrvatski. Sa decom austrijskom, tamo su bile porodice austrijske, sa tom decom nemački - tako smo ko od šale naučile tri jezika- rekla je Tereza Lazić i nastavila priču o svojoj porodici i o tome kako je počela da radi kao zapisničarka:

- 1900. godine, moj otac je bio premešten iz Mostara u Sarajevo i tamo smo mi nastavile školu. To je bila srpsko-hrvatska škola, ali su se tamo i učili jezici. Jedno vreme sam pauzirala sa školom, nismo mogli da se odlučimo šta da učim dalje i tako sam ja rešila, bila je otvorena jedna nemačka škola - stručna, to se zvalo Fachschule, za devojčice koje hoće da rade u kancelarijama. To je trajalo dve godine. U međuvremenu, vladin poverenik je tražio mladu stenografkinje, a onda su me odveli kod barona Kolasa i on je rekao: 'Sad ćemo da izvršimo probu'. Njega su smatrali osobenjakom i nije voleo da diktira kad čuje kucanje mašine, nije navikao na to. Tad su tek počele mašine da se upotrebljavaju i počelo je žensko osoblje da se namešta po kancelarijama i bankama. Mi smo se smetile tamo među njih i interesovalo nas je kako izgleda supruga Ferdinandova, ona je bila iz Češke porodice Hotek, a čuli smo da je bila jako lepa. On se u Pragu u nju zaljubio kad je dolazio tamo na bal i doveo je ovde. U dvoru ona nije bila baš tako simpatična. Naričito car Franja Josif prvi nije bio zadovoljan što je on nju doveo.

Foto: wikipedia

 

Štamparski radnik iz Sarajeva Nedeljko Čabrinović je bacio je bombu na kola u kojima se vozio Franc Ferdinand ali je promašio. Bomba je pala na sledeći automobil u koloni i lakše ranila pukovnika Eriha fon Mericija i grofa Boz-Valdeka. Tereza je opisala taj momenat:

- Mericije je bio ranjen i sad kad je trebalo da se vrate, trebalo da preko latinske ćuprije da okrenu levo, ali je šoferu dato na znak da prestolonaslednik želi da poseti Mericija u vojnoj bolnici i zato da treba da okrene udesno, preko Franje Josipa ulice. Tu na tom mestu, pred Šilerovom radnjom, tu je bilo zgodno za Principa da skoči na papučicu i sa dva metka da ih ubije. Ali on nije hteo nju da ubije, on je hteo guvernera Bosne i Hercegovine - general Poćorek", rekla je Tereza. Prvi hitac je ranio nadvojvodu u vrat, a drugi, namenjen guverneru Bosne Poćoreku, ranio je Sofiju. "Prestolonasledniku je glava pala njoj na grudi, a onda je imala u struku jedan buket cveća, ruža, što su joj dali i njegova krv je kapala na one ruže. I ona je malo po malo gubila svest i tako, to se tu desilo- ispričala je Tereza.

Foto: wikipedia

 

Kako je navela, one nisu ni znale za taj atentat.

- Mi nismo znale za taj atentat jer smo odmah čim su prošla kola po keju mi smo otišle kući. Za kratko vreme je došao otac sa bratom Ivanom i oni su nam ispričali o atentatu, bombom od Čabrinovića, ali oni nisu znali za pravi atentat. Nisu znali ništa, nego posle kad je došao stariji brat on nam je ispričao da je pištoljem ubijen Franjo Ferdinand i njegova supruga, ali ništa dalje nije znao. Kad smo ručali zvonio je neko u predsoblju. Kad ono činovnik iz vladinog povereništva, on je tati na brzinu ispričao šta se tamo desilo i da je sad iskrslo mnogo posla u povereništvu i da je njemu naređeno da sazove sve činovnike da dođu na posao. Zamolio je da puste i mene i mlađu sestru, da nas prevezu sporednim ulicama i da će nas vratiti opet uveče. Kad smo stigle u Belediju videlo se da je malopre bila svečanost tu, a sad žalost. Sve je bilo ućutkano, svi su se gledali... Ja sam ušla u moju kancelariju i videla da moje pisaće mašine nema na stolu. Išla sam u kriminalno odeljenje tad i rekli su mi da ću da pišem tamo. Kad sam tu došla doktor Ivasijuk mi je pokazao gde sedim i onda mi je rekao, sad ćemo da pišemo zapisnik sa atentatorom koji je ubio prestolonaslednika i njegovu suprugu. Tad je atentator Gavrilo Princip došao pod stražom. Ušla su dva inspektora i dovela ga, ja sam bila iznenađena. Ja sam ga zamišljala drugačije kao ogromnog čoveka koji je mogao takav podvig da izvrši. Doveli su malog dečaka, srednjeg stasa. Slabunjav, bled, zelen u licu. Samo je gledao u jedno mesto. Doktor Ivasijuk je počeo sa pitanjima. Rekao je da je završio gimnaziju u Beogradu. Kad su mu postavili pitanje jesi li ti ubio prestolonaslednika on je rekao: "Jesam". Odlučno je rekao, kao da je došao na neki ručak. A zašto si ga ubio: 'Da bih oslobodio svoju zemlju od tuđinskog jarma.' I ja sam to napisala. Zašto si ubio vojvotkinju: 'Nju nisam imao nameru da ubijem i žalim što se to desilo, ona nije ništa kriva. Odakle ti je bilo oružje pitali su ga, a on je ćutao. Ko te je naučio da gađaš iz pištolja - ništa, on je ćutao. Visoki inspektor ga je ošamario po ustima, krenula mu krv iz nosa i iz usta, čitav mlaz. On je samo stajao, nije imao maramicu da se obriše. Ja nisam mogla to da gledam, ja sam ustala i rekla gospodine doktore, zabranite da se ovaj hapšenik tuče, jer ja to ne mogu da gledam. Ja nisam mogla da ga gledam tako krvavog i bednog. Dobacila sam mu maramicu i rekla mu da uzme i da se obriše. Sav krvav, Gavrilo princip me je pogledao i nasmešio se u znak zahvalnosti. Maramica je odmah bila puna krvi. Svi su me pogledali kako sam ja to mogla- tvrdi Tereza da je rekao Gavrilo Princip.