Crnotravci, gde ste, da ste! Srećan praznik!

Praznik rada danas praznuju i oni koji rade i oni koji još nemaju ni dan radnog staža. Ovaj dan, međutim, nekada je bio poseban za Crnotravce! Samouki zidari, tesari, kamenoresci bili su nekada najtraženiji majstori...Ovo je priča o njima.

Ceo južni kraj današnje Srbije, Severne Makedonije i zapadne Bugarske bio je još od polovine 19. veka poznat po neimarima ili dunđerima. "Neimar" je reč koja potiče iz arapskog, to jest, turskog jezika i opisuje majstora koji po znanju više odgovara današnjem građevincu-arhitekti, a reč "dunđer" podrazumevala je zanatliju koji poznaje najmanje zidarski, tesarski i kamenorezački zanat.

Isprva su to bili niskoplaćeni poslovi, koje je najveća sirotinja obavljala iz nužde, pre svega zidajući džamije i kuće od naboja. Nešto kasnije, kada osmanska okupacija počinje da slabi, a sve više jačaju uticaji sa Zapada, koji su uslovili razvoj gradova i čaršija, dunđeri sve više bivaju potrebni pri izgradnji ne samo kuća i vila već crkava, upravnih zdanja i vojnih objekata.

Negde na tromeđi tog prostora, koji je počeo da iznedruje dobre dunđere, našla se i Crna Trava.

Malena varoš, jedva veća od sela, smeštena je uz korito reke Vlasine, podno planine Čemernik. Kada pogledate reči koje opisuju ovaj kraj zapazićete da "crno" i "čemerno" nisu uzeti bez razloga i da je ovaj kraj još tada bio siromašan i ne tako gostoljubiv, čak i za lokalno stanovništvo, koje je pored pretežno stočarstva i poljoprivrede, tražilo neke dodatne izvore prihoda, kako bi se održalo na tim prostorima.

 

Iz tih razloga, piše portal gradnja.rs, crnotravski dunđeri počeli su da odlaze u pečalbu - van svog mesta na jednu sezonu ili dve, gde rade građevinske poslove da bi zaradili novac da prehrane porodicu. 

Pečalbari su najpre odlazili do Niša, Leskovca i Vranja, ali kada je nastala velika Kraljevina SHS/Jugoslavija, kasnije SFR Jugoslavija, crnotravski pečalbari su odlazili sve dalje – do Smedereva, Kragujevca, Beograda, neretko i do Vojvodine ili u neki grad preko Drine.

U zavisnosti od udaljenosti, odlazili bi u proleće, a vraćali se najesen ili zimu, a ponekad zimovali i u gradovima gde su radili.

Dunđeri pečalbari su se razumeli pre svega u zidarske i tesarske poslove, one koji su bili najneophodniji da bi neka građevina nastala, a uz sebe su uvek nosili i alatke koje su im bile potrebne u tim poslovima. 

 

Jedan zidarski posao nije mogao da se zamisli bez mistrije i fangle, a tu su dolazili još visak, libela i vinkla (ugaonik), sa kojima su proveravali ispravnost svog zidanja. Naravno, tesarski sklopivi metar i priručna testera kojom bi sekli građu takođe se nalazila u njihovom putujućem prtljagu. Bili su vični čitanju planova, prepoznavali su perspektivne crteže, iako se za to nisu školovali već su znanje preuzimali od svojih očeva ili stričeva.

Koliko su samo bili vični svom zanatu svedoče nam svi veći gradovi u kojima živimo, a svaka značajnija zgrada u njima svojevrsni je spomenik njihovoj umešnosti. U međuratnom, a naročito posleratnom periodu, sa razvojem industrije, posebno su bili traženi i zbog zidanja fabričkih dimnjaka...

Spomenik Crnotravcu neimaru

Na inicijativu Udruženja Crnotravaca i njihovih potomaka, u Čuburskom parku u Beogradu 16. juna 2019. godine svečano je otkriven spomenik "Crnotravcu neimaru", a iste godine u oktobru, podignut je istovetan, na ulazu u Crnu Travu.

Foto: Informer

Simbolično, crnotravski neimar gleda ka Beogradu, ka kome se većina zidara uputila, a onaj u Beogradu "gleda" u pravcu kuće - Crne Trave. Ova znamenja podignuta su u čast Crnotravaca, koji su izgradili Srbiju i bivšu Jugoslaviju, a svoje tragove ostavili čak i širom Evrope i sveta.

Spomenik prikazuje muškarca u jednostavnom odelu, grubim radničkim cipelama i radničkim kačketom, kako u rukama drži mistriju, a o ramenu testeru i planove.