PRIČA KOJA LEDI KRV U ŽILAMA: Kako je Mija Aleksić preživeo MASAKR U KRAGUJEVCU!

Sećanje jednog od najvećih srpskih glumaca Mije Aleksića na oktobar 1941, na dan koji će mu obeležiti život i ostati u večnom sećanju

Osvanuo je 20. oktobar 1941. godine. Mama Sinđa ustala je rano i otišla da kupi hleb za doručak. Otac Velimir meškoljio se u krevetu. Misli su mu bile na ruskom frontu. Da li zaista Nemci imaju toliko uspeha kako javlja radio

Sovjeti su u povlačenju. Mija je tog dana imao matematiku, koja mu nije išla nešto naročito od ruke, i očekivao da bude prozvan... Znao je da ništa ne zna. Ili jedva nešto malo više od toga. Udešavao je frizuru pred ogledalom i samom sebi predskazivao:

- Jadniče, ako se danas izvučeš na času, živećeš sto godina!

Ni na kraj pameti mu nije bilo da će doživeti jedan drugi čas, koji će mu obećati život eventualno za 24 sledeća sata.

ODRŽAN VELIKI ŠKOLSKI ČAS U ŠUMARICAMA: Možda možemo da oprostimo, ali NEĆEMO NIKAD DA ZABORAVIMO!

Aleksići su stanovali u kući Mike Dragićevića. Njihovo dvorište se nalazilo između Rudničke i Ulice prestolonaslednika Petra. Prostor dosta uvučen, van spoljnjeg domašaja i kontrole. Mija je krenuo napolje, da prošeta po avliji. Možda će mu na čistom vazduhu nešto iz te proklete matematike ući u glavu.

Uzeo je udžbenik. Prelistaće današnju lekciju na brzinu. Nije mu ovo prvi put da se tako vadi.

Zar se sad uči začu grmljavinu s leđa. 

Nije, tata, nego da prokontrolišem znanje...   odgovori u cvrkutu. 

Jesi li se dobro spremio 

Kao i uvek...   reče Mija široko i neodređeno.

Na vratima se sudari s majkom. 

Natrag! vrisnu Sinđa.

Držala je grčevito crnu veknu na grudima, da prikrije srce, koje je pretilo da izleti.

Šta je skoči, Velimir. 

Nemci kupe ljude... 

Kako? 

Kupe. Videla sam na ulici mitraljeze i njihovu vojsku. Vode sve živo što stignu. Izvlače iz kuća...

Jao, nama! Kućom odjeknu lelek narikače s Rudnika.

NATO SEJAO OTROVE PO SRBIJI! Najviše zagađeni Bujanovac, Bor, Pančevo, Novi Sad i Kragujevac!

Velimir još nije shvatao. 

Kako to kupe? Zašto  

Ne znam! drhtala je majka.  

Hajde, bežite! Šta čekate!

Očev pogled zaustavi se na Miji. Usne mu zaigraše. 

Ne... uzimaju... i decu 

Videla sam da vode i decu.

Mija zgrabi lepinju i knjige. 

Kuda ćeš ciknu majka. 

Strah me je da ovde ostanem. Idem u školu. Šta bude njima, neka bude i meni.

I, potrča napolje. 

Sine, ne idi! obeznani se Sinđa.

Ali, on je već preskočio kapiju.

VESLI KLARK OTIMA SRPSKE RUDE NA KOSOVU: Čeka Tačijev mig da u posao krene sa 15 miliona dolara i zaradi milione!

Mija je išao u Drugu mušku gimnaziju, koja se nalazila takoreći preko puta njegove kuće. Bila je to stara, adaptirana zgrada, u kojoj su smeštena samo dva odeljenja osmog razreda. Neki minut do osam. U učionicu je već prodrla spoljna atmosfera. Kako je ko pristizao, donosio je sve novije i novije vesti.

Kažu da će da vode na prisilan rad u Nemačku... 

More, jok, pravo u internaciju, u kažnjeničke logore! 

Neki kažu... 

Šta kažu? 

Može da bude svašta. 

Šta je to svašta?
 
Tajac. Niko se ne usuđuje da izgovori najstrašniju reč. U grobnoj tišini ušla je Branka Ranković, koja je imala prvi čas  srpskohrvatski jezik. U glavi joj se mutilo. Jedva je nazirala katedru. Da li ovu decu poslednji put vidia Oči razreda bile su uprte u nju. Neme, nepomične. Jedva je čula sebe.

SNAŽNA PORUKA RUSKOG LIDERA! Putin rekao Kolindi: KO NAPADNE SRBIJU, RATOVAĆE S RUSIJOM!

Deco, danas ćemo govoriti o...

U tom momentu vrata se otvoriše. Na pragu Nemac sa šlemom, u crnom, kišnom mantilu, šmajser uperen na đake. Dočekaše ganeme, nepomične oči. Osetivši da nije napravio efekat, German se vrati natrag, zatvori vrata, pa ih nogom razvali. 

Los, los! Urlao je zverski.

Četa đaka...

Profesorka stade ispred mašinske puške. Suze joj grunuše niz lice, ali glas je bio prodoran. 

Šta će vam deca? Zašto ih dirate? Šta su vam ona skrivila?

Nemac je odgurnu. Naiđoše i drugi. 

U dvorište, u kolonu po tri, drali su se folksdojčeri.

Paralizovanih čula, u potpunoj bespomoćnosti, učenici se povinovaše naredbama.

Mama Sinđa nosila je svom sinu zimski kaput. 

Mijo, Mijice, teraće vas u internaciju, biće ti tamo hladno, evo ti kaput, i ovaj hleb...

Nemci su žurili da pokupe ljudsko meso, gurali decu u redove i vrhovima bajoneta gonili ih da što pre pođu.

PUTIN RASTURIO AMERIČKE LICEMERE: Na otvorenost i poverenje Moskve UZVRATILI STE BOMBARDOVANJEM SRBA!

Kolona kreće. Četa đaka...

Mija zgrabi majčinu ruku, poljubi je. Poslednji pogled na dvorište, na dragu kuću, na Velimira, koji je stojao kao kip, okamenjen ubolu. Nije imao snage ni da podigne ruku, da mu mahne.

Vriska žena, koje su trčale za svojom decom, plač i kuknjava, i nemačko: "los, los!", ispunili su to kragujevačko podne, 20. oktobra, 1941. godine. 

Mija je u školu otišao u mantilu. Skide ga i dade svom drugu, Branku Nikoliću, koji nije poneo ništa. On obuče zimski kaput. Rukeim se dodirnuše, prsti čvrsto stegoše. 

Šta bude, neka bude, uzdahnu Aleksić.

Celog dana nepregledne mase Kragujevčana slivale su se u barake. U jednoj od njih bilo je strpano i Mijino odeljenje.

Čega se seća naš junak iz tih tragičnih danaa Obara glavu. Teško govori. Nesvesno privlači sinčića Velibora sebi.

- Ne znam... Jedna potpuna praznina. Svedenost na ništa. Na mahove oštar bol: zašto da umrema Strah od smrti, otpor... Pa, onda,potpuna tupavost, apatija... slike iz detinjstva, likovi roditelja, sestre, drugova... Film se lagano odvija, hteo bih da traje u beskraj. Zatim, zračak nade. Možda će nas pustiti, nekud oterati. Ovo je samo privremeno...

TAČI REGRUTUJE SRBE ZA VOJSKU KOSOVA: Onima koji mu se suprotstave preti zatvorom, ili zastrašuje članove porodica!

Čuli su se pucnjevi. Rafali... Bilo nam je jasno šta nas čeka. Video sam oca i majku u crnini za mnom. Velimir je pustio bradu, posiveo... Počeo sam da plačem. U sebi... Znači, tu je kraj...

Dvadeset i prvog oktobra, oko 19 časova, Nemci su ih pokupili iz barake da ih sprovedu u pivarsku školu. Oba osma razreda drugemuške gimnazije.
 
Idete kući, rekao je jedan banatski folksdojčer.

Izgleda da su Nemci namirili broj.

Ali, ko da veruje! Gledale su ga neme, nepomične oči osamnaestogodišnjaka.

Mija se uhvati za slamku. 

Je l' to sigurno?

Folksdojčer zaklima glavom. 

Ima nas koji ovde blizu stanujemo. Možemo li da idemo kući?

Ovaj je pitao nekoga. Taj je odobrio.

Pustiše njih desetak.

Ostale su odveli u pivarsku školu i predali ih Ljotićevcima. 

Tako su ostali živi učenici oba osma razreda druge muške. Onog dana jedino Bušetić nije došao u školu. Nemci su ga pokupili istreljali s drugima.

DR NEBOJŠA SRBLJAK, predsednik udruženja "Milosrdni anđeo": NATO BOMBE ĆE NAS TROVATI JOŠ 130 GODINA!

Mija otvara vrata kuhinje. Slika, koju neće da zaboravi do kraja života. Mama Sinđa u crnini. Zavijena u crnu maramu. Velimir ostario za deset godina. Usukao se. Nove bore išarale lice. Sede oboje na klupi. Kao dva spomenika od kamena. Bezizrazne oči zure u nepoznatog.

Ko je ovaj dečko na vratimaa

 

Ostavite komentar

Pravila komentarisanja:

Komentare objavljujemo prema vremenu njihovog pristizanja. Prednost u objavljivanju komentara imaće registrovani korisnici. Molimo Vas da ne pišete komentare velikim slovima, kao i da vodite računa o pravopisu.

Redakcija Informer.rs zadržava pravo izbora, brisanja komentara, ili modifikacije komentara koji će biti objavljeni. Prema Zakonu o informisanju zabranjeno je objavljivanje svih sadržaja koji podstiču diskriminaciju, mržnju ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja određenoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihovog seksualnog opredeljenja.

Nećemo objavljivati komentare koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede. Sadržaj objavljenih komentara ne predstavlja stavove redakcije Informera ili portala Informer.rs, već isključivo stavove autora komentara.

Sugestije ili primedbe možete da šaljete na redakcija@informer.rs.

komentari

AS

pre 8 godina

JEZIVO

17 2 Odgovori

Ostavite komentar Svi komentari