Uvek proda sve do zadnjeg kilograma! Srbin ne odustaje od proizvodnje "robe" iz kamenih kućica: Evo koliko zarađuje

Nekada su bile glavni izvor prihoda u mnogim seoskim kućama, novcem zarađenim iz male čađave užerice školovala su se i prehranjivala deca. Danas je ćumurana u Srbiji sve manje. Jedan od retkih koji je ostao veran ovom starom zanatu jeste Milisav Zlatić iz ivanjičkog sela Osonica.

On svakodnevno obavlja ovaj težak posao, koji malo ko sada želi da radi. On se bavi proizvodnjom ćumura, koristeći otpadno drvo iz svoje strugare kako bi stvorio kvalitetan drveni ugalj koji se koristi u roštiljnicama, pečenjarama i domaćinstvima širom zemlje.

- Posao jeste naporan, ruke su prljave, ali obraz mi je čist - kaže Milisav, koji sa ponosom ističe da sve radi pošteno i sopstvenim trudom.

Proces pravljenja ćumura traje najmanje dve nedelje. Najpre se ćumurana puni drvetom i pali, a zatim se u narednih sedam dana održava žar, kontrolišu ventili i dodaje materijal.

- Nakon toga, ćumurana se hladi još nekoliko dana pre nego što se ugalj pakuje u džakove od 15 kilograma. Taj završni deo posla je najteži – prašina i garež prekrivaju sve, ali nema odustajanja. Nekad se desi da u pola noći moram da dođem i zatvorim ventile. Ako zakasnim, sav trud propada, drvo izgori u pepeo - objašnjava on.

Foto: Rina

 I pored svega, Milisav uspeva da opstane na tržištu. Cena ćumura trenutno se kreće između 900 i 950 dinara po džaku od 15 kilograma, a prošle godine dostizala je i 10 evra za manje količine.

- Od ovog posla može da se zaradi, posebno ako se koristi otpadno drvo umesto tehničkog, koje ima višu vrednost. Zarada zavisi od tržišta – nekad je potražnja veća, nekad manja, ali uvek se može prodati cela količina. Nekad po višoj, nekad po nižoj ceni, ali posao je konstantan - kaže Milisav.

Ovaj vredni Osoničanin ističe da bi otpadno drvo mogao da melje i za pelet, ali mu je isplativije da ga pretvori u ćumur. Koristi isključivo tvrdo drvo, poput bukve i jasena, jer ono daje najkvalitetniji proizvod.

Ponosan je na tradiciju koju čuva i nada se da će ćumarane u ivanjičkom kraju ipak ostati i odoleti modernom vremenu, koje polako briše stare srpske zanate.