Šminkao je, i nameštao joj kosu da se ne bi videle povrede koje joj je nanosio: Godinu dana pakla završilo se smrću (FOTO)

Sve češće nasilje nad ženama sa smrtnim ishodom zahteva da se tokom istrage sagleda celokupan život žrtve kako bi se došlo do detalja koji su zločinu prethodili. Slučaj Sonje Radoš iz Beograda otkrio je da je preživela godinu dana pakla, a čitav odnos koji se završio smrću je jeziv.

Vanbračni partner Sonje Radoš, Nemanja Šućurović, pravosnažno je osuđen na 14 godina zatvora zbog nasilja u porodici sa smrtnim ishodom, nakon što je Apelacioni sud potvrdio prvostepenu presudu.

Prema pravosnažno potvrđenoj presudi, Šućurović je od juna 2023. do 21. juna 2024. godine nad Sonjom uspostavio sistem fizičkog kažnjavanja.

Ograničavao joj je kretanje, određujući joj kada sme da ode na posao i kada mora da se vrati kući, dok se istovremeno izdržavao od njenog novca i živeo u njenom stanu. Sud je utvrdio i da ju je ponižavao, zahtevajući od nje da sama bira gde će je udariti, kao i da tokom batinanja ne sme da ispusti glas.

Tokom tog perioda tukao ju je pesnicama i nogama, ali i predmetima, među kojima su bili varjača i drška šrafcigera. Sonja je zadobila povrede glave, leđa, ruku i nogu, kao i prelome tri rebra i povrede grudne kičme, koje su zajedno predstavljale tešku telesnu povredu.

Nakon jedne povrede u predelu glave, prema presudi, Šućurović ju je odveo u kupatilo, stavio puder preko rane i namestio joj kosu kako se povreda ne bi videla.

Kobnog 21. juna 2024. godine, nakon verbalne rasprave i svađe, ponovo ju je fizički napao. Prema presudi, povukao ju je za kosu, gurnuo i šutnuo, nakon čega je kod Sonje došlo do tromboze, a zatim i trombne embolije od koje je preminula.

Sud je utvrdio da je nasilje bilo deo kontinuiranog obrasca zlostavljanja, a ne izolovani incident koji je prethodio njenoj smrti.

Foto: Društvene mreže

Kada se dogodi ubistvo, javnost gotovo odmah počinje da zamišlja ubicu kao nepoznatu osobu koja se pojavila niotkuda, izvršila zločin i nestala bez traga. Međutim, istraga često kreće u potpuno drugom smeru. Dok se javnost pita ko je mogao da učini tako nešto, policija najpre pokušava da rekonstruiše život žrtve i proveri ljude koji su joj bili najbliži.

To, naravno, ne znači da su najbliži ljudi automatski osumnjičeni. Oni su, međutim, često prvi izvor informacija o tome kako je žrtva živela, sa kim se viđala, da li je imala probleme i šta joj se dešavalo neposredno pre smrti.

Upravo zato istraga često počinje od pitanja ko je poslednji video žrtvu, sa kim se čula, gde je bila i da li je nekome pomenula strah, svađu, dug ili problem koji je pokušavala da reši.

Istražitelji na taj način praktično vraćaju vreme unazad. Proveravaju poslednje pozive i poruke, snimke sa kamera, kretanje, sastanke i izjave ljudi iz njenog okruženja, pokušavajući da sastave što precizniju sliku poslednjih sati, ali i dana ili meseci koji su prethodili zločinu.

Foto: Foto: Shutterstock

Nekada odgovor zaista leži u onome što se dogodilo neposredno pre smrti, ali motiv može da se krije i mnogo ranije, u svađi koja je trajala mesecima, narušenom partnerskom odnosu, ljubomori, novcu, nasledstvu, poslovnom sukobu ili tajni za koju je neko želeo da ostane sakrivena.

Zato policija ne traži samo osobu koja je počinila zločin. Traži i odgovor na pitanje zbog čega bi neko to učinio.

Forenzički trag može da pokaže ko je bio na mestu zločina ili ko je došao u kontakt sa određenim predmetom, ali sam po sebi ne mora da objasni odnos između žrtve i počinioca.

Upravo zbog toga se fizički dokazi kombinuju sa iskazima svedoka, digitalnim i fizičkim tragovima i rekonstrukcijom odnosa koje je žrtva imala sa ljudima iz svog okruženja.

Danas važan deo te rekonstrukcije čini i digitalni život. Mobilni telefoni, poruke, aplikacije, društvene mreže i podaci o lokaciji mogu pomoći istražiteljima da utvrde gde se neko nalazio i sa kim je komunicirao. I alibi se zato ne proverava samo razgovorom.

Ukoliko postoje digitalni ili materijalni podaci koji mogu potvrditi ili opovrgnuti nečiju priču, oni postaju deo šire istrage.

Važno je, međutim, da se nečije ponašanje nakon tragedije ne tumači automatski kao dokaz krivice. Ljudi različito reaguju na šok i gubitak, pa neko može da plače, ćuti, deluje hladno ili reaguje potpuno neočekivano.

Sumnja dobija težinu tek kada se određeno ponašanje poklopi sa drugim okolnostima, poput promena u iskazu, neusaglašenog alibija, skrivenih informacija ili dokaza koji ne odgovaraju verziji događaja koju je osoba ispričala.

Zbog toga se istraga ubistva često ne svodi samo na mesto zločina i ono što je na njemu pronađeno. Ona je istovremeno i detaljna rekonstrukcija života osobe koja je ubijena.

Policija pokušava da utvrdi ko je znao njene navike, ko je imao pristup njenom svakodnevnom životu, sa kim je bila u kontaktu i da li je u njenom okruženju postojao sukob koji je mogao da preraste u nasilje.

Foto: 192_rs/Instagram

Upravo slučaj Sonje Radoš pokazuje koliko odgovor na pitanje šta se dogodilo žrtvi nekada ne leži samo u poslednjih nekoliko minuta njenog života.

Da bi se utvrdilo šta je dovelo do smrti, neophodno je sagledati odnos koji joj je prethodio, obrasce ponašanja, ranije sukobe i nasilje koje je možda trajalo dugo pre nego što je završilo smrtnim ishodom.

Na kraju, što više odgovora istražitelji pronađu, krug ljudi koje proveravaju može postajati sve uži. Nekada se odgovor nalazi daleko od žrtve, kod osobe koja joj je bila potpuni stranac.

Ali nekada je ključ istrage mnogo bliže, u poslednjoj poruci, nečijem pozivu, odnosu koji je spolja delovao sasvim normalno ili sukobu za koji niko nije znao.

Zato jedno od najvažnijih pitanja nakon ubistva često nije samo ko je mogao da ga počini, već i šta se dešavalo u životu žrtve pre nego što je ubijena. Odgovor na to pitanje ponekad istražitelje vodi pravo do motiva, a motiv zatim do osobe koja je možda sve vreme bila mnogo bliže nego što je iko očekivao.

Jer mesto zločina može da sačuva tragove onoga što se dogodilo, ali život žrtve često krije odgovor na pitanje zbog čega se zločin uopšte dogodio.

BONUS VIDEO