LJUBAV KAO DROGA! Znaci koji ukazuju da 'gušite' partnera!

Da li ste u vezi sa nekim ko je zavisnik od ljubavi? Ili ste možda vi ti kojima je partner neophodni “fiks”? Kako znate da odredite razliku između prave ljubavi i ljubavne zavisnosti?

Početak zdrave i duge veze i ljubavne zavisnosti mogu da izgledaju veoma slično na prvi pogled: vreme prosto nestaje kada ste zajedno i na licu nosite osmeh od uva do uva, dok zaljubljeni šetate sa glavom u oblacima… Možemo da budemo zavisni od bilo koje osobe - oca, majke, najbolje drugarice, partnera, porodice, neke socijalne grupe..., a kako izgleda veza u kojoj je jedan od partnera emcoionalno zavisan od drugog i kako je zaceliti objašnjava mr Anđelka Jelčić, spec. pedagog i porodični psihoterapeut savetovališta “Vaš psiholog”.

Nikada nije dovoljno

- Određeni nivo emocionalnog oslanjanja na partnera je normalan i očekivan u emocionalnim odnosima, a davanje emocionalne podrške, onda kada je potrebna, jedna je od glavnih niti koje povezuju partnere. Problem nastaje kada je potreba za podrškom prenaglašena. Ovakva nezdrava potreba ogleda se u očekivanju partnera da obezbedi konstantno uveravanje tipa “dovoljno sam dobar, vredim dovoljno, neću biti napušten, uvek ću imati nekoga ko brine o meni, nikada neću morati sam…”. Iz ovakvih očekivanja od drugih osoba, neizostavno se javljaju sumnje u sebe, u sopstvene postupke (“da li činim dovoljno da ne budem ostavljen, da li smem da kažem svoje mišljenje”), povlačenja, potiskivanja emocija. Sve ovo zajedno gura partnerski odnos ka tome da je glavna sila koja ga pokreće – strah. Strah koji se stalno hrani raste, uvećavajući tako i zavisnost ka drugoj osobi - navodi mr Anđelka Jelčić. 

Foto: Shutterstock

Voleti nekoga i istovremeno ga pustiti da bude slobodan, čini se teškim, gotovo nemogućim zadatkom za ove osobe. Partner se posmatra kao izvor snage za lečenje prošlih povreda i dubokih nesigurnosti, tako da par zapravo veoma malo živi sadašnji trenutak.

- Ponavljaju se isti zahtevi: za uveravanjem da je partner brižan, da ih voli, da želi da provede svoje slobodno vreme sa njima, da se povećava dužina vremena provedenog zajedno… Osećaj da se sve vrti oko potreba partnera koji ima zavisne emocionalne potrebe, kod onog drugog mogu da provociraju osećaj neadekvatnosti da se stalno isti (novi) zahtevi ispunjavaju, da nikada nije dovoljno. Ovo drugog partnera uvlači ne samo u frustraciju, već i u ambivalnetnu poziciju. Sa jedne strane osećaju da je previše zahteva, previše razuveravanja, a sa druge osećaju da su važni, potrebni. Sagorevanje veze je ponekad neminovno. Dešava se kada se navedena ambivalentnost slomi i od želje da se zavisnom partneru pruži, povede do želje da se izađe iz odnosa i povrati sopstveni mir. Najveći strah, biti ostavljen i napušten, predodređen je dinamikom oba partnera, onog koji je emocionalno zavistan i onog koji svojim postupcima hrani neutoljivu glad za sigurnošću. Finalno razuveravanje se ne dešava, što iznova pokreće i stare, a i stvara nove povrede – objašanjava naša sagovornica.

Kako do promene?

Nema ništa pogrešno u traženju saveta i podrške od partnera, to je potpuno prirodno i normalno. Međutim, razliku čini trenutak kada se čuje tuđe mišljenje, razmisli o tome, a zatim donese odluka koja je dobra za oba partnera.

Foto: Freepik.com

- Brižan partner treba da postupi tako što će partneru koji ima problem ustupiti dovoljno mesta da sam donese odluku (“tu sam, podržavam te, verujem u tebe i odluku koju ćeš doneti”) i dopustiti mu da preuzme odgovornost i brine kroz male, svakodnevne odluke (šta kupiti, u kojoj radnji i sl.). Podržavaće, takođe, ispoljavanje i misli i osećanja, ali ne samo onih koji su u skladu sa partnerovim, već onih koje odražavaju istinsko “ja”. Preuzeće odgovornost za sopstvene misli, osećanja i ponašanja, prekidajući tako pogrešno uverenje zavisnog partnera da je odgovoran za tuđa osećanja i ponašanja, izvlačeći ga iz zaleđene pozicije krivice i žrtve. Nikada neće zloupotrebiti partnerove duboke nesigurnosti da bi ga kontrolisao, emocionalno, finansijski ili intimno zlostavljao – sugeriše porodični psihoterapeut.

Ukoliko je problem povezan sa povredama iz detinjstva, sa nesigurnim roditeljskim ponašanjem, bez obzira koliko je dubok, može da bude izlečen, uverava naša sagovornica.

- Proces iscelenja se uspešno odvija pod okriljem psihoterapije, u novoj, sigurnoj bazi, u kojoj terapeut pažljivo vodi osobu do mesta na kojima je povreda inicijalno i nastala. Niko spolja ne može da ima ovakav pristup i dȃ sebi uverenje o sopstvenoj vrednosti do nas samih.
Naučiti kako da se bude nezavisan od tuđih uveravanja o osopstvenoj vrednosti, kako da se nosi jasnoća o tome da smo vredni ljubavi, pažnje, posvećenosti, prihvatanja, je moguće i zavisi samo od osobe koja nosi suprotna uverenja – kaže mr Anđelka Jelčić i dodaje:

Foto: Shutterstock

- Kroz psihoterapiju se razvija osećaj samodovoljnosti i asertivnosti, veština nošenja sa strahovima od samoće ili odbacivanja, vežba se donošenje odluka, ispoljavanje sopstvenih misli i osećanja bez straha od odbacivanja. Ona pomaže i u prevazilaženju mogućih pratilaca ovog problema, poput socijalne anksioznosti i/ili depresije – poručuje porodični psihoterapeut.