Vašington će morati da računa da je Dodik Putinov prijatelj - čak i ako pobedi Bajden, a ne Tramp!

Da li ste uopšte primetili ili ste već zaboravili da su Jelena Baštinac, Branislav Okuka, i Srebrenka Golić fasovali američke sankcije? Vest je bila medijski aktuelna manje od tri dana, a onda je sa dnevnog reda sve potisnuo Putinov izborni trijumf. Ali, ne zato što Srbi vole da se kurče i bistre svetsku politiku umesto svoju lokalnu, nego zato što im sudbina u velikoj meri zavisi od ishoda dvoboja Rusija - Amerika.

Putin je trijumfovao sa skoro 88 odsto glasova, uprkos ekonomskim sankcijama, uprkos spoljnom podrivanju jedinstva Ruske Federacije, uprkos ratu u Ukrajini protiv kolektivnog Zapada...

Na drugoj strani, ne samo Amerikanci nego i evropski vazali strepe od izbornog sudara Bajdena i Trampa, od razvoja situacije u Gazi i musliimanske solidarnosti arapskih naftaša, od krize nemačke ekonomije, od Zelenskog koji traži milijarde da ne bi kapitulirao.

 Kada nekom krene nizbrdo, teško je zaustaviti klizanje naniže, ali važi i obrnuto. Da zakon inercije ne važi samo u fizici, pokazuju globalna politička previranja.

Naravno, imperija opadajuće moći nastoji da se u povlačenju konsoliduje i utvrdi na granicama NATO. Dosljedno tome, neutralna Srpska sa Srbijom, predstavlja tamnu mrlju, koju valja hitno gumicom izbrisati sa vojnih karata, ali proširenje crne liste na troje „organizatora" zabranjene proslave rođendana Republike deluje neozbiljno.

Počelo je od personalnih sankcija Dodiku, pa potom i Željki, Viškoviću i Stevandiću, što je izazvalo nedoumice koje su konkretne posledice. Ali kada su pod kojekakve zabrane ulaska u BiH i Crnu Goru, blokiranja žiro računa i sl. potpali i nacionalni i patriotski naučnici, umetnici, novinari, biti sankcionisan postalo je pitanje časti, poput ordenja za rodoljublje i domoljublje.

Kako su sada, evo, personalnim  sankcijama obuhvatili još širi krug, sankcije nisu ni kazna ni počast.  

Broj učesnika na ovogodišnjoj proslavi zabranjenog rođendana je praktično bio neograničen - od onih koji su bili na svečanoj akademiji u sportskoj dvorani Borik i onih na uličnom defileu pored parka Mladen Stojanović.

U prvom redu su fotografisani i najvišii funkcioneri Srpske i Srbije, pa Porfirije, Kusturica, Bećković, a ni Vučiću „nije maslo za ramazana" jer je poslao čestitku koja je pročitana uz aplauze. Čak i ako su ciljali samo na neposredne organizatore i izvođače, ni oni nisu malobrojni - od scenariste, režisera, konferansijea, hora, orkestra, kamermana, osvetljivača, tonskih majstora, pirotehničara za vatromete širom Srpske. Ali, ovo troje ne spadaju među njih.

Omasovljenje je dovelo do inflacije i devalvacije sankcija vezanih za 9. jaunar.

Bivša jedina supersila veruje da se i dalje svako u BiH smrzne od njihovih kazni, a sankcijama se Srbi ili ponose, ili im se smeju, ili ne haju za njih. 

Sledeće širenje crne liste verovatno neće biti ni kratka agencijska vest.

Zašto su se navadili baš na Dan Republike, kao da nisu mogli naći ništa pametnije?

 Pre svega, to je dovoljno širok okivir da upru prstom na koga god im se prohte. Raniji okvir masovnih optužbi „kršio je Dejton" je potrošen. Zatim, na jednu nedotupavnu presudu Ustavnog suda BiH po apelaciji Bošnjaka, Dodik je odgovorio referendumom i uveo za protektorat nezgodno  ubojitu demokratsku praksu neposrednog izjašnjavanja naroda ad hoc. Dalje, nakon 30-godišnjeg upiranja inostrane uprave da se Dan RS ukine, rođendansko slavlje je postalo više od toga. Postalo je simbol mirnodopskog kolektivnog otpora inostranoj upravi, koja je prekoračila dejtonske nadležnosti. 

Da nije tako posle tridesetog ponavljanja, ljudi bi se više bavili spajanjem neradnih dana sa vikendima nego proslavom. Rođendani se slave deci, a ne tridesetogodišnjacima. 

Najzad, tu je i onaj glavni razlog: Republika Srpska je proglašena 9. januara, a secesija BiH tek 1. marta. Smeta im što je Srpska istorijski starija od nezavisne BiH, a onda je to u bošnjačkoj apelaciji naivno objašnjeno da je istog datuma pravoslavni svetac, što vređa muslimane. A oni su se naprasno osetili uvređeni tek godinama nakon rata pošto su u međuvremenu zvaničnici iz Sarajevu dolazili u Banjaluku da komšijski čestitaju slavljenicima.

Obogaćujući program proslave Dana RS, organizatori više nisu mogli sve da smeste u jedan dan pa se polovina manifestacija odvija dan uoči 8-og. Ispada da je Srpska učinila ustupak i ne slavi baš 9-tog, ali ne vredi.

Naravno, protektorima bi bilo jednostavnije da čitavu Republiku odjednom stave pod sankcije, ali sankcije se ne uvode entitetima, nego državama, pa bi na taj način indirektno potvrdili dejtonsku državnost Srpske. Mogu i personalne, ali tehnički je teško sankcije uvesti za oko milion ljudi pojedinačno, uz mnogo truda trajalo bi godinama, a kontraefekat bi bio srazmeran onom sa sankcijama Rusiji. 

I Srpska, kao i Rusija, izaći će ojačana. Duhoviti „Bosanci" pozdravljaće se sa: „Jesi li, bogu hvala, sankcionisan?!", kao za vreme korone: „Jesi li, u zdravlje, vakcinisan!? 

Sve u svemu, personalne sankcije su neviđena  glupost!

Mi sve pokušavamo da proniknemo u neki dublji smisao, računajući da, ako je već Bajden zbog starosti popustio, među Rotšildima i Rokfelerima, koji kao najamnike drže vrhunske svetske eksperte za sve i svašta, ima neko ko je pri čistoj pameti, pa nagađamo da mora da postoji i neki racionalan, po nas i opak plan. Međutim, po svemu sudeći - nemaju ga.

Medlin Olbrajt je posle pada Berlinskog zida, na vrhuncu dominacije SAD, u sumanutom trijumfalizmu objašnjavala američku izuzetnost.

- Mi sa novim idejama kročimo ispred svih ostalih i dok oni shvate o čemu se radi, mi smislimo nešto novo i opet im izmaknemo za korak dalje, predodređeni da predvodimo...

Ludovanje državne sekretarke bio je znak i klimaksa moći, nakon koga sledi opadanje. 

Iako tri decenije rade protiv Srpske, Srbima pridođe da se u ime nekih ranijih vremena, kada je Amerika bila uzor slobode i prospertita te pomagala, postide njihovog stida.    

Ako su Bošnjaci „dobri Bošnjani", biće da su i Srbi „dobri Srbljani" - sve same dobrice u jedinstvenoj građanskoj BiH. Samo ih povremeno posvađaju velike sile ili zli zagranični susedi, pa se po nekoliko godina međusobno kolju. U pauzama hvataju novi zalet na komšije.

No, za bezbolno rađanje multipolarnog sveta potreban je veliki državnik na obe strane ratoborne globalne podele. Zato su posle Putinovog trijumfa sve oči uprte u Trampa. Kakav god bio, bar je „o sebi - pri sebi", a pokazao je i izuzetnu hrabrost, eneregiju, otpornost i upornost.

 Prvi mandat je morao da brani sve četiri godine od moćne duboke države (medija, pravosuđa, vašingtonske birokratije). Pobedu na izborima za drugi oteli su mu. A u predizbornoj kampanji za treći napreduje.

Deluje kao čovek koji sa Putinom, kome se divio i kada je imao manje argumenata, može nešto ozbiljno da promeni. Što se pak tiče BiH, prema Timoti Lesu, Tramp je spreman da mirnim razlazom preseče bosanski Gordijev čvor, a valjda ni Melanija nije zaboravila na cipele koje je dobila na poklon iz Srpske pre nego što je postala prva dama Amerike.

Čak i da pobedi Bajden, oni koji ga pridržavaju moraće da računaju da je Dodik Putinov prijatelj. A sankcionisani Dodikovi saradnici.