"U ITALIJI BI SVAKOGA DANA UMRLO BAR 100 PUTA MANJE LJUDI DA SU UČINILI SAMO JEDNU STVAR"! Poznati profesor navodi 5 RAZLOGA KATASTROFE U OVOJ ZEMLJI

Brojke koje svakoga dana dolaze iz Italije ostavljaju ceo svet u neverici: mrtvi od koronavirusa se broje stotinama, zaraženi hiljadama...i skoro svi imaju samo jedno pitanje - kako se to dogodilo?

Poznati epidemiolog Igor Rudan pokušao je da odgovori na ovo složeno pitanje. 

- Uzroci toga postaju, ipak, sve jasniji nauci. Najpre, u Evropi je verovatno došlo do preranog opuštanja vezanog uz COVID-19. Dotadašnji je razvoj epidemije krajem februara već bio potpuno nalik onom prethodno viđenom za SARS i MERS. I tada je bivalo suzbijano primarno žarište, a u više od 25 zemalja virus je zatim bio zaustavljen na prvoj liniji obrane. Krajem februara 2020. i za COVID-19 je već bilo jasno da će biti uspešno suzbijen u primarnom žarištu, Vuhanu. Takođe je već bio zaustavljen na prvim linijama obrane u još tridesetak kineskih provincija i okolnim državama u Aziji. Zatim su, 28. februara objavljene i prve procene stopa umiranja koje su govorile da se radi o bolesti sa stopom umiranja znatno nižom od one za SARS i MERS. Tada je bilo razumno očekivati da bi se epidemija uskoro mogla zaustaviti. Svetska zdravstvena organizacija odlagala je zbog toga proglašenje pandemije do 11. marta a i svetske berze porasle su od 27. februara do 3. marta za oko 10%. Ali kod svakog nepoznatog virusa prerano opuštanje je vrlo opasno, kao što će se kod COVID-19 kasnije i pokazati - naveo je Rudan u svojoj analizi za Večernji list i nastavio:

Foto: Tanjug/AP

Drugo, na naplatu je došao ležeran odnos italijanskih vlasti i Evropske unije na fenomen masovnog useljavanja kineskih radnika u severnu Italiju. Oni su tamo danonoćno radili u tekstilnoj industriji, proizvodeći modne artikle, kožne torbe i cipele s brendom "Made in Italy". Neke procene govore da je Italija dozvolila možda i do 100,000 kineskih radnika iz Venzhoua i Vuhana, koji se nalaze južno i zapadno od Šangaja, da rade u tim fabrikama. Moguće je da su neki od njih tamo bili i ilegalno. Kao rezultat ovakvog razvoja zbivanja, uvedeni su i jeftini direktni letovi između Vuhana i Milana. O ovom je fenomenu za poznati časopis "The New Yorker" pisao novinar D. T. Max još u aprilu 2018. Nakon povratka s kineske Nove godine sredinom februara, italijanske su vlasti u svojoj "prvoj liniji obrane" na aerodromima strogo proveravale ove radnike. Ali među njima se to pročulo, pa su neki počeli ulaziti u Italiju zaobilazno, preko drugih aerodroma u EU gde kontrole nisu bile tako stroge. Tako su iza leđa italijanskoj "prvoj liniji obrane" verojatno pokrenuli epidemiju COVID-19 koja je u prvim nedeljama ostala neprepoznata. 
Treće, mnogi zaraženi iz severne Italije provodili su vikende na evropskim skijalištima. Iako ne znamo hoće li toplije vreme zaustaviti transmisiju koronavirusa, ono što možemo pretpostaviti je da mu je hladnoća pomogla u širenju. Zato su evropska skijališta krajem februara i početkom marta postala pravi rasadnici koronavirusa. Na taj se način pojavio veći broj zaraženih iza prvih linija obrane u Francuskoj, Švajcarskoj, Španiji, Belgiji, Austriji, Danskoj i Portugalu. Njihove prve linije epidemiološke obrane bile su usmerene na avionski prevoz iz Azije, a ne na vlastite povratnike sa skijanja, gde zaista niko ne bi očekivao velik broj Kineza iz Vuhana.

Četvrto, za rani razvoj epidemiološke situacije u svakoj državi jako je važno u kojoj se podskupini stanovništva virus počeo širiti. Severna Italija ima vrlo velik broj jako starih ljudi. U ranoj fazi epidemije, virus je počeo da se širi u bolnicama i domovima penzionera. Oni nisu imali niti približno dovoljne kapacitete za pomoć teškim slučajevima. Među već bolesnim, starim i imunološki oslabljenim ljudima virus se širio lakše i brže, te imao znatno veću stopu umiranja. U nekim drugim državama većina je obolelih u ranoj fazi, pak, bila starosti između 20 i 50 godina, ili su bili povratnici sa skijanja ili poslovni ljudi. Zato takve zemlje imaju znatno manju stopu umiranja među prvim zaraženima. 

Foto: Reuters

Peto, i najvažnije za razumevanje današnje situacije u Italiji, moralo je biti nesnalaženje italijanskih epidemiologa u praćenju matematičkih parametara epidemije, ili možda njihova nedovoljno jasna komunikacija opasnosti prema vlastodršcima u severnoj Italiji, ili neodlučnost vlastodržaca u donošenju mera izolacije za stanovništvo. Teško je u ovom trenutku znati koji je od ta tri uzroka najvažniji, a moguća je i kombinacija svih. 
Da bismo razumeli priču o tragediji u Italiji, trebamo se najprije vratiti u Vuhan. Kad je tamo izbila epidemija, Kinezi su najpre morali da izoluju virus. Zatim je trebalo da očitaju njegovu naslednu uputu, pa da  razviji dijagnostički test. Za sve je to trebalo vremena, dok im se epidemija brzo širila gradom. Kada su počeli testirati na koronavirus, od 18. do 20. januara imali su dvocifrene brojeve zaraženih koji su naizgled stagnirali. Nisu znali šta bi to moglo da znači. Ali, 21. januara je broj novozaraženih skočio na više od 100, a 22. januara na više od 200. To je bio jasan signal kineskim epidemiolozima da se dešava eksponencijalni rast broja zaraženih. Tada više nisu imali šta da razmišljaju ni da čekaju. Ako virus probije prvu liniju odbrane - a Kinezi nju nisu ni imali, s obzirom da ih je epidemija zatekla - onda se aktivira mera karantina. Time se sprečava dalje širenje virusa i stvaranje velikog broja obolelih eksponencijalnim rastom.

Nakon takvog naglog proglašenja karantine u Vuhanu, ogroman epidemijski talas Kinezima zapravo tek je počeo da se pokazuje. Svi koji su već bili zaraženi, počeli su idućih dana da obolevaju. Maksimalan dnevni broj novih zaraženih slučajeva dostignut je 5. februara. Samo u tom danu registrovano je čak 3.750 novih obolelih u Vuhanu. Upamtite, to znači da skok s oko 125 na oko 250 registrovanih novozaraženih signalizuje epidemiolozima da bi za 14 dana trebalo očekivati vrhunac epidemijskog talasa, s čak 3,750 novozaraženih u jednom danu. 

Imajući to u vidu, pogledajmo sada reakciju Italijana na njihovu situaciju. U ranoj fazi ulaska zaraze u zemlju, povremeno se obično otkrije po jedna ili dve zaražene osobe dnevno. Međutim, već sam pisao da bih lično već i na svaki "trzaj" od 10 prema 20 zaraženih započeo s merama socijalnog udaljavanja. Italija je 21. febuara skočila sa samo 3 na 20 slučajeva. Dobro, oni su mnogoljudnija zemlja, pa bi tada možda još uvek bilo preterano slati celu Lombardiju u karantin. Ali, 22. febraura skok je bio s 20 na 62 slučaja, i tu su već morali vrlo ozbiljno razmišljati o tome. Situaciju praktično identičnu onoj u Vuhanu imali su već 24. februara jer tada su skočili sa 155 na 229 potvrđenih zaraženih, a nisu pritom puno ni testirali. To im je već, u kombinaciji s iskustvom iz Vuhana, trebalo govoriti da će imati barem 50,000 zaraženih. A tolika brojka zaraženih znači očekivano opterećenje oko 2,500 jedinica za intenzivnu negu. U to vreme, Lombardija je imala tek oko 500 takvih jedinica u državnim i još 150 u privatnim zdravstvenim ustanovama. Već 24. februara je, dakle, bilo jasno da će nedeljama  kasnije u Lombardiji biti mnogo umrlih. U epidemijama se sve odvija s zakašnjenjem jer zaraženi obole tek nedelju dana kasnije, a neki među obolelima zatim umiru deset do dvadeset dana kasnije.

Međutim, ni tada Italijani nisu proglasili karantin. Nisu to učinili niti 29. februara kada se ukupan broj zaraženih popeo s 888 na 1128, iako je to značilo da ih čekaju dani s oko 15,000 novozaraženih dnevno. Nisu ni 4. marta kada je broj zaraženih prešao 3,000, i kada su svetske berze opet počele drastično da padaju. Svim epidemiolozima koji su savetovali svetske investitore postalo je jasno da se u Italiji sprema neočekivana i velika tragedija. Imali su već tada barem 30,000 zaraženih širitelja zaraze. Italija je karantin u Lombardiji proglasila tek 8. marta, a dan ranije broj slučajeva već se bio popeo, eksponencijalno, na čak 5. 883. Ponašali su se kao da su 29. februara od nekoga pozajmili 1.000 evra, ali uz kamatu od 25% svaki dan, pa kamatu od 25% na sve to idući dan.

Foto: Tanjug/AP

I kao da sve to već nije bilo dovoljno strašno, nije bilo ni dovoljno jasne i odlučne komunikacije prema narodu. Vest o karantinu za Lombardiju iscurila je u medije pre no što je objavljena, što je dovelo do bega studenata na jug zemlje, noseći zarazu i tamo, pa je dan kasnije cela Italija stavljena u karantin. Ali u već ionako teškoj situaciji, gde je svaki novi dan zakašnjenja značio novih hiljadu mrtvih, kao što to ovih dana i vidimo, nedisciplina samog stanovništva i mlak odgovor na mere karantina doprinela je da virus sigurno učini i još poneki korak. Još 25% na sve pre toga, pa opet 25% na sve pre toga.

Brojnim Italijanima, a zatim i Špancima, kao i stanovnicima nekoliko drugih bogatih zemalja Evrope, živote je skratilo neprepoznavanje opasnosti od eksponencijalne funkcije tokom širenja epidemije. Odlaganjem proglašenja karantina za nedelju dana učinili su epidemiju deset puta gorom nego što je trebala biti. Odlaganjem za dve nedelje učinili su je stotinu puta gorom. A nakon što su je s dva nedelje zakašnjenja napokon proglasili, mnogi je nisu dovoljno ozbiljno shvatili, pa su je time učinili i nekoliko stotina puta gorom. Mi u Italiji, a delom i u Španili gledamo epidemiju COVID-19 koja je više od stotinu puta gora, nego što je trebala biti u bilo kojoj organizovanoj i disciplinovanoj zemlji, poput Singapura, Hong Konga ili Ujedinjenih Arapskih Emirata.

Foto: Tanjug/AP

Zato, ako želite da razumete šta se to događa u Italiji, razmislite samo o ovoj rečenici: u Italiji bi svakoga dana umrlo barem stotinu puta manje ljudi, da je karantin proglašen 2 nedelje ranije, kad je i trebalo biti,  da se stanovništvo držalo preporuka i ozbiljno shvatilo ta upustva. Ali, oni su tokom tih četrnaest dana nepotrebno puštali virus da se slobodno širi i zarazi ogroman broj ljudi, možda čak i milion. To bi značilo desetine hiljada obolelih s potrebom za intenzivnom negom, uz oko deset puta manje raspoloživih jedinica u celoj zemlji. Oko polovine teško obolelih bez podrške neće preživeti. U ovom trenutku, kada čujemo da je u Italiji umrlo 1.000 ljudi u jednom danu, treba znati da bi žrtava bilo samo 10 da je karantin  temeljen na brojki proglašen samo dve nedelje ranije. Zapravo, možda bi umirala samo jedna osoba dnevno, da se stanovništvo uz to odgovorno pridržavalo upustva o izolaciji. Znam da izgleda neverovatno da kašnjenje s nekom političkom odlukom poput uvođenja karantin za samo dve nedelje može u 21. veku značiti razliku između 100 umrlih i 10.000 umrlih, ali bojim se da je, na žalost, tako.