DROBNJICKI: EVROPA SE PANIČNO BOJI NAGODBE RUSIJE I SAD! Setite se šta se događalo u Evropi kada je Donald Tramp postao predsednik!

Evropske elite su nesrećne. Njihovi predstavnici pišu članke, daju izjave, ne prestajući da govore o potrebi da sami osiguraju svoju bezbednost - ako SAD prepuste NATO saveznike njihovoj sudbini

Obraćaju se direktno Vašingtonu. Sve se svodi na dva međusobno povezana zahteva: 1) da se evropska pitanja ne rešavaju bez Evrope; 2) da SAD ne ustuknu pred „agresivnom Rusijom" na koju treba pojačati pritisak.

Evropom se upravlja iz jednog centra. Često se ukazuje da je Brisel podređen i da njegovim akcijama diriguje Vašington. Ima u tome istine - Stari svet je zaista predao svoj suverenitet nadnacionalnim strukturama.

Te strukture imaju kancelarije u inostranstvu, u Vašingtonu, ali ne treba sve evropske antiruske demarše pripisivati nalozima iz Sjedinjenih Država.

Setite se šta se događalo u Evropi kada je Donald Tramp postao predsednik. Evropljani su složno nasrnuli na njega, tražeći da obeća da će nastaviti da „pumpa" NATO!

Traženo mu je i da se „zakune" da neće razgovarati sa Putinom iza njihovih leđa!

Sada Amerikanci imaju drugog predsednika, ali se situacija ponavlja. Umesto da pozdrave početak konstruktivnih rusko-američkih kontakata, lideri Starog sveta naterali su Vašington da proglasi „ni korak unazad".

Štaviše, Bajden se sumnjiči (ili se vešto pretvara da je tako) za isto za šta je optuživan Tramp - da će „predati" interese Zapada, da će pokleknuti pred Putinom i da neće štititi Evropu od „ruske agresije".

Bajden je meta kritike i kod kuće. Ali uglavnom iz redova republikanacaa, što je uobičajena unutaramerička igra sa nadmetanjem - koja se partija „oštrije drži prema Putinu".

Međutim, ovo sa druge strane Atlantika ima mali značaj. Štaviše, sada kada Evropljani, prema rečima šefice Evropske komisije Ursule fon der Lajen, „ponovo imaju prijatelja u Beloj kući", u Briselu, Berlinu, Parizu i drugim prestonicama morali bi da do kraja veruju tom „prijatelju". Zato je pitanje: iz kog korena rastu sumnje?

MUHAMED - NAJČEŠĆE IME U BRISELU, A DEVETO PO RAŠIRENOSTI U BELGIJI! Rusi ne daju Sofiju i Aleksandra, kao i Maksima, Artjoma i Mihaila!

Nedavno je Jens Stoltenberg zahtevao da Gruzija i Ukrajina budu primljene u NATO pod „posebnim uslovima", odnosno da se uradi nešto što bi u velikoj meri štetilo pregovorima Moskve i Vašingtona. Takođe nije propustio da da nekoliko saveta Bajdenu kako da „Putina postavi na mesto".

Jens je, u stvari, običan evropski političar. Radio je u Vladi Norveške, bio je premijer. Generalni sekretar NATO postao je 2014. godine. U septembru 2022. se povlači sa te funkcije. Toplo mesto u norveškoj centralnoj banci je već spremno za njega. Zašto bi on, zaboga, zahtevao da se „slomi Moskva", pa čak i mešao u planove Vašingtona?

Foto: AP/Reuters/Fotoilustracija

Drugi primer je Analena Berbok, predstavnica Zelene stranke, nova ministarka spoljnih poslova Nemačke. Ona takođe zahteva „obuzdavanje", „kažnjavanje" i „izolovanje" Rusije. Šta je tu u pozadini?

PUTIN: MIROVNE SNAGE CSTO IMALE KLJUČNU ULOGU U KAZAHSTANU! Ruski mirovnjaci u Kazahstanu zaštititili ključne strateške objekte u Almatiju!

Istina je, „Zeleni" treba da se suprotstave raznim velikim projektima poput Severnog toka 2. Ali gospođa Berbok bi morala znati da će Nemačka bez gasa morati da se vrati uglju i nuklearnoj energiji, a oboje je - naporima upravo „Zelenih" - bezmalo potpuno likvidirano. Međutim, nemačka Zelena stranka danas je jednostavno ogranak američke Demokratske partije, čiji lider sada pregovara sa Vladimirom Putinom i očigledno ne želi da ometa.

Stoga je pitanje: zašto se svađati sa svojim šefom?

Ponašanje establišmenta Starog kontinenta deluje potpuno nelogično. Jer, svaki ozbiljan sukob između SAD i Rusije prvenstveno će ugroziti Evropu, pa bi ona morala biti najzainteresovanija za deeskalaciju.

Neadekvatnost političara u Poljskoj, baltičkim državama i nekim drugim zemljama EU može se pripisati „urođenoj rusofobiji" i „istorijskim fobijama". Ali, šta je sa zapadnom Evropom, južnom i severnom?

U njihovom je interesu da se što više ublaži sukob, da prave kompromise, pa čak i ustupke Moskvi.

Zašto se danas postavljaju zahtevi da se Putinu ne ustupi ni pedalj ukrajinske zemlje? Ako je to plod straha od Rusije, onda je to neka vrsta bolno samoubilačkog i samoobmanjujućeg straha.

Malo je verovatno da je takav strah preplavio elitu Starog sveta.

Njeni lideri jesu ideologizovani, iskvareni, izopačeni, još su pogubili kontrolu nad mnogim stvarima. Ali, sigurno nisu poludeli.

Oni znaju kakvo je pravo stanje stvari. I, zato se ne plaše nikakve „ruske agresije". A i ne veruju u postojanje planova za porobljavanje Evrope.

Sve im je jasno i u slučaju Ukrajine i njene neizbežne budućnosti, ali ne po Bžežeinskom.

Sve u svemu, histerija počinje svaki put kada Bela kuća pokuša da se dogovori sa Kremljom i očigledno nije povezana sa „koncentracijom ruske oklopne tehnike" na granici „nezaležne (nezavisne) Ukrajine", niti sa „agresivnom suštinom Moskve".

IZ KREMLJA ODGOVOR KO UDAR GROMA, SULUDA ODLUKA AMERIKE ODVELA U NAJGORI SCENARIO! Više ne postoji dilema, ŠOKANTAN UDAR na Putina bio je OKIDAČ

Radi se o dubljem, egzistencijalnom strahu.

Najmanje od kasnih 1940-ih, Evropa zavisi od globalnog finansijskog sistema razvijenog u Vašingtonu. Taj sistem, koji je postao garant evropskog prosperiteta, došao je u istom paketu sa NATO i sa američkim strateškim „kišobranom".

Maršalov plan i finansijske reforme sprovedene pod vođstvom monetarnih gurua iz Sjedinjenih Država, trgovinske preferencije na tržištu prekomorske supersile - sve je to bilo neodvojivo od obuzdavanja SSSR - od borbe protiv „opasnosti sa istoka".

Kasnije su se pojavile i nove injekcije.

Potom se i deo jugoistočne Azije, prvenstveno Kina, pridružio se onome što se zove međunarodna podela rada. Bilo je to od sredinom 1970-ih.

Ne samo američke, i evropske kompanije su počele da sele svoje proizvodne pogone u azijsko-pacifičke zemlje. Ekonomije zemalja Starog sveta počele su sve više da postaju „postindustrijske". Ovaj proces se samo ubrzao nakon pada gvozdene zavese.

A onda je počelo širenje NATO i EU na istok. Ta dva procesa tekla su gotovo istovremeno, sa malim zaostajanjem u vremenu, a ponekad i bez njega.

U to vreme je skoro sav prosperitet Zapada bio zasnovan na dužničkoj emisiji dolara. Nova valuta - evro - bila je samo dodatna kontura mašine za štampanje novca koja je pružala sve ono na šta su Evropljani već navikli.

A počeli su da se odvikavaju od teškog rada da bi sebi obezbedili hleb nasušni.

Pravilo je ostalo isto: finansijsko blagostanje dolazi sa strateškim kišobranom Sjedinjenih Država i NATO.

Nema potrebe da se ima svoj „kišobran" - nema potrebe da se Stari svet sam snabdeva dužničkim dolarom, ali je konstantna emisija početkom 2020-ih donela mnogo problema američkim Federalnim rezervama.

Onda se otvorilo pitanje: čemu NATO ako nema „ruske agresije"?

Sve dok je Evropa bila tampon zona između dve supersile tokom Hladnog rata - taj tampon je imao smisla. Rok trajanja mu je produžilo širenje EU i NATO na istok jer je povećavalo tržište i emisioni mostobran ujedinjenog Zapada.

Zapadu je preostalo da osvoji postsovjetski deo istoka, ali se Rusija oštro usprotivila takvom razvoju događaja.

Foto: Printskrin Jutjub

Tako se ispostavlja: ako postoji „front" u Ukrajini (u Kazahstanu ili negde drugde) - to čuva ostatke evropskog prosperiteta, uspostavljenog posle Drugog svetskog rata. A ako - kao rezultat dogovora Moskve i Vašingtona - nestanu i front i potreba za tampon-zonom, onda ni Stari svet nema nikakvu svrhu.

Njegov deo će nesumnjivo biti potreban Alijansi demokratija koju gradi Bela kuća. Kina će uzeti nešto za sebe, ali to neće biti emisiono pripitomljavanje u američkom stilu, već banalno tehnološko i infrastrukturno-logističko potiskivanje.

OPŠTI HAOS U SAD! MOBILISANO HILJADU VOJNIH LEKARA... Njihova misija, pomoći bolnicama usled preopterećenosti zbog OMIKRONA!

Kini, međutim, neće biti potrebno onoliko koliko će Sjedinjenim Državama.

A potpuno je nejasno šta raditi sa stanovništvom koje će ostati bez emisione hranilice.

Ovo je pravi razlog što Stari svet ne voli doslednu deeskalaciju.

Naglašavam da ovo nije detant, ni otopljavanje i povratak globalnoj prošlosti 2000-ih, već deeskalacija - smanjenje rizika od rata uoči žestoke konkurencije Moskve, Vašingtona i Pekinga.

Ona Evropi preti potpunim uništenjem temelja njenog relativno udobnog postojanja. Strah od toga je realan - za razliku od „užasa ruske agresije".

Taj strah, naravno, niko ne priznaje.

Zato što je raskrinkvajući i sramotan.

 

Ostavite komentar

Pošalji komentar

Pravila komentarisanja:

Komentare objavljujemo prema vremenu njihovog pristizanja. Prednost u objavljivanju komentara imaće registrovani korisnici. Molimo Vas da ne pišete komentare velikim slovima, kao i da vodite računa o pravopisu.

Redakcija Informer.rs zadržava pravo izbora, brisanja komentara, ili modifikacije komentara koji će biti objavljeni. Prema Zakonu o informisanju zabranjeno je objavljivanje svih sadržaja koji podstiču diskriminaciju, mržnju ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja određenoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihovog seksualnog opredeljenja.

Nećemo objavljivati komentare koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede. Sadržaj objavljenih komentara ne predstavlja stavove redakcije Informera ili portala Informer.rs, već isključivo stavove autora komentara.

Sugestije ili primedbe možete da šaljete na redakcija@informer.rs.