KO JE AUTOR "PREVENTIVNOG RATA?! PA, SAD I NJIHOVI SAVEZNICI, Rusija je samo primenila ovu doktrinu... I ŠTA ĆEMO SAD?!

Ruska intervencija u Ukrajini tipična je preventivna samoodbrana. A ko je autor savremenog vida ove doktrine? Pa, SAD i njihovi saveznici

Slatki su mi retorički trikovi naših NATO propagandista. Pogotovo oni koji počivaju na čisto pravnom formalizmu: "Rusija je napala Ukrajinu, a ne obrnuto. Znači, Rusija je agresor. Zato moramo da joj uvedemo sankcije."

To bi bilo isto kao da pitamo ko je koga napao 3. septembra 1939. Jer, nije nacistička Nemačka objavila rat Engleskoj i Francuskoj, već obratno. Dakle, po logici naših kompardora, Nemačka je žrtva, moramo da budemo na strani Hitlera.

Događaji se moraju staviti u kontekst. Ruska intervencija u Ukrajini tipična je preventivna samoodbrana (preventive self-defense, anticipatory self-defense). A ko je autor savremenog vida ove doktrine? Pa, SAD i njihovi saveznici.

Normu o "anticipatornoj" ili "preemptivnoj" samoodbrani legitimisao je Buš mlađi, tokom 2002. godine (tzv. Bušova doktrina). "Ne možemo da branimo Ameriku i naše prijatelje Šsamo čekajući iĆ nadajući se najboljem", objavio je Buš u Vest Pointu. "Ako čekamo da se pretnje u potpunosti ostvare, čekaćemo predugo. (…) Moramo da vodimo bitku protiv neprijatelja, poremetimo njegove planove i suočimo se s najgorim pretnjama pre nego što se pojave. (…) Moramo biti spremni za preventivnu akciju kad god je to neophodno za odbranu naše slobode i za odbranu naših života".

Na raskrsnici radikalizma i tehnologije

Posle toga je u bezbednosnom izveštaju Kongresu Buš ponovio da najveća opasnost za SAD "leži na raskrsnici radikalizma i tehnologije", zbog čega će "radi zdravog razuma i samoodbrane, Amerika delovati protiv takvih pretnji u nastajanju pre nego što se one u potpunosti formiraju". Jednostavno, "ne možemo dozvoliti da naši neprijatelji udare prvi" (isto).

Istina, kaže Buš dalje, "međunarodni pravnici često su uslovljavali legitimnost predohrane (pre-emption) postojanjem neposredne pretnje - najčešće vidljivom mobilizacijom armije, mornarice i vazduhoplovnih snaga spremnih za napad". Međutim, veli on, "moramo da prilagodimo koncept neposredne pretnje sposobnostima i ciljevima današnjih protivnika. (…) Što je pretnja veća, to je veći rizik od nereagovanja - i to je ubedljiviji slučaj za preduzimanje anticipativnih akcija da bismo se odbranili, čak i ako ostaje neizvesnost u pogledu vremena i mesta neprijateljskih napada. Kako bi sprečile ili onemogućile takva neprijateljska dela naših protivnika, SAD će, ako je potrebno, delovati preventivno (pre-emptively)" (isto).

U Strategiji nacionalne bezbednosti iz 2006. Bušova doktrina predohrane (doctrine of pre-emption) izrasla je u ključni element: "Mi biramo da se nosimo s izazovima sada, umesto da ih ostavimo budućim generacijama. Borimo se protiv neprijatelja u inostranstvu umesto da čekamo da stignu u našu zemlju. (…) Ne isključujemo upotrebu sile pre nego što dođe do napada, čak i ako postoji neizvesnost u pogledu vremena i mesta neprijateljskog udara. Kada su posledice napada oružjem masovnog uništenja potencijalno tako razorne, ne možemo sebi dozvoliti da stojimo skrštenih ruku, dok se ozbiljne opasnosti ostvaruju. Ovo je princip i logika prevencije" (isto).

"Pravo na samoodbranu"

Bušovu doktrinu su u svemu podržali Britanci i Australijanci. Bler je rekao da "treba da naučimo da (...) kada se pojavljuje pretnja ili opasnost, moramo da je suzbijemo pre nego što se materijalizuje, a ne posle tog.

Australijski premijer Džon Hauard je kazao: „Ako verujete da će neko krenuti u napad na vašu zemlju, a vi ste imali mogućnosti da to zaustavite i nije bilo druge nego da iskoristite te mogućnosti, onda naravno da biste to morali da uradite".

Foto: Public

Geri Simpson, profesor međunarodnog javnog prava na LSE, objašnjava da su velike sile dobile posebna prava osnivačkom Poveljom UN - recimo, pravo veta u Savetu bezbednosti. "Isto kao što na osnovu Povelje imaju specijalne prerogative, pet stalnih članova SB stiču takve prerogative i izvan okvira Povelje", a pre svega "pravo na (anticipativnu - S. A.) samoodbranu". 

Simpson je i pre Ukrajinskog rata tvrdio da smo svedoci tranzicije "od hegemonije zasnovane na Povelji prema regionalnoj hegemoniji" (236), čime se obnavlja stara ideja o "alternativnim režimima (...) nekoliko relativno autonomnih mehanizama bezbednosti" (344).

Naizgled, to liči na poredak pre 1989, kad je SSSR vojno intervenisao u svom regionu (istočna Evropa i srednja Azija - Brežnjevljeva doktrina), a SAD u svom (Severna i Južna Amerika - Monroova doktrina). Ali, razlika je u tome što intervencije u ovom novom međunarodnom poretku moraju biti motivisane stvarnom bezbednosnom ugroženošću - ne ideološkim ili ekonomskim razlozima.

Ključna tačka Budimpeštanskog dogovora

Da li je Rusija bila stvarno bezbednosno ugrožena, pa je morala preventivno da deluje? Četiri je razloga za to.

Prvo, Ukrajina je već duže vreme najavljivala da će da se nuklearno naoruža. Recimo, Andrej Melnik, ukrajinski ambasador u Nemačkoj, upozorio je 15. aprila 2021. da bi Kijev mogao nabaviti nuklearno oružje ako ih NATO ne primi u članstvo: "Ili ćemo biti deo alijanse kao što je NATO i takođe davati svoj doprinos jačanju Evrope, ili nam preostaje samo jedna opcija - da se ponovo (nuklearno) naoružamo".

Pet dana pre intervencije Rusije, ukrajinski predsednik Zelenski zvanično je objavio da ako Ukrajinu ne prime u NATO, ona će smatrati ništavnim Budimpeštanski dogovor i krenuće u obnovu nuklearnog naoružanja: "Pokrećem konsultacije u okviru Budimpeštanskog memoranduma", rekao je Zelenski. 

"Ministar inostranih poslova dobio je zadatak da ih sazove (države garante). Ako se oni ne odazovu ili rezultati konsultacije ne budu jamčili bezbednost za našu zemlju, Ukrajina će imati puno pravo da veruje da Budimpeštanski memorandum ne funkcioniše i da su sve paketne odluke iz 1994. pod znakom pitanja". A ključna tačka Budimpeštanskog dogovora upravo je zabrana nuklearnog naoružavanja Ukrajine.

Srpski pravnici su odmah uočili ovaj momenat realne opasnosti po Rusiju, nazvavši je "više nego evidentnom". Naime, zbog "naoružavanja neprijateljski nastrojene ukrajinske vojske oružjem kojim se može ugroziti i sama Ruska Federacija", ocenili su oni, "na ovakve situacije su primenjive koncepcije preventivnog i preemptivnog rata".

Drugo, Ukrajina je sistematski kršila mirovne sporazume "Minsk 1" (2014; zvanični sadržaj ovde  i "Minsk 2", čija je jedna od potpisnica bila i Rusija. Stoga je u vojnim napadima na rusko stanovništvo DNR i LNR stradalo više hiljada civila, te je predsednik Rusije 2021. godine ocenio da dejstvovanje ukrajinske vojske po ruskim civilima u Donbasu ima odlike genocida. A znamo da je sprečavanje (navodnog) genocida nad kosmetskim Albancima bio za NATO legitimni razlog napada na SRJ 1999. godine.

Docnije je Petar Porošenko, predsednik Ukrajine u vreme "Minska 1" i "Minska 2", rekao da Ukrajina uopšte nije ni nameravala da se pridržava ovih sporazuma, te da je želela samo da kupi vreme kako bi se bolje naoružala.

Foto: Fotoilustracija

Treće, Ukrajina je, početkom 2022. godine, grupisala vojsku na granicama DNR i LNR, spremajući opšti vojni napad na ove republike s ruskim stanovništvom i ovde, a s krajnjim ciljem njegovog proterivanja u Rusiju. Takav razvoj događaja neposredno je ugrožavao rusku bezbednost.

I četvrto, zvanična Ukrajina razvila je malignu antirusku ideologiju, pretvorivši se u svojevrsnu Antirusiju. Fanatičnost te ideologije videla se sasvim lepo odmah po izbijanju rata, recimo, u izjavi voditelja "Kanala 24", koji je pozvao da se ubijaju ruska deca, ili u izjavi ukrajinskog ambasadora u Kazahstanu, koji je za Ruse rekao: "Pokušavamo da ih ubijemo što je više moguće. Što više Rusa ubijamo sada, manje će morati da ubijaju naša deca".

Crvena linija

U kombinaciji s nuklearnim naoružanjem, odnosno s traženim ulaskom u NATO, takva ideologija mržnje značila je egzistencijalnu opasnost za Rusiju. Upravo je to naglasio ruski predsednik prilikom saopštenja odluke o specijalnoj vojnoj operaciji:

"Problem je u tome što na susednim teritorijama - našim istorijskim teritorijama - nastaje nama neprijateljska 'anti-Rusija' (anti-Rossi˙), koja je stavljena pod potpunu spoljnu kontrolu i ubrzano se popunjava oružanim snagama NATO zemalja i napumpava najsavremenijim oružjem. (...) Sukob Rusije s tim snagama je neizbežan. (...) Sada pretenduju još i na to da dobiju nuklearno oružje. (...) Za našu zemlju to je pitanje života i smrti. (...) Upravo je to ona crvena linija o kojoj smo više puta govorili. Oni su je prešli".

Dakle, Amerikanci su legitimizovali preventivni rat usled suštinski ugrožene bezbednosti, a Rusi su tu (novu) normu međunarodnog prava samo primenili na svoj slučaj. Naravno, Vašington je mislio da se ta norma odnosi samo na njega. Ali, kad jednom napraviš presedan, kao i u slučaju Kosova, ne možeš sprečiti druge međunarodne aktere da se na njega pozovu.

Umišljena veličina i arogancija došle su na naplatu. Kad je propovedao preventivni rat SAD je mislio "quod licet Iovi, non licet bovi" - pri čemu je sebe video kao Jupitera, a ostale zemlje kao volove. Tako je rasklimatao i razvalio međunarodni poredak (iz 1945).

Napao je Srbiju (1999), Irak (1998; 2003) i Avganistan (2001) bez odobrenja Saveta bezbednosti, a u slučaju Srbije čak i uz direktnu osudu Rusije i Kine u SB.

Eto mu sada i Jupitera i volova.