SAD su pokušale da spreče raspad SSSR, Vašington imao jak razlog da hladnoratovski rival preživi?

Ako proguglate „kraj hladnog rata", pretraživač će vam odmah reći da se ovaj događaj dogodio 26. decembra 1991. godine, na dan kada je Sovjetski Savez prestao da postoji. Međutim, ovo zapravo nije tačno. Dve godine pre toga, lideri SAD i SSSR-a su zvanično proglasili kraj konfrontacije koja je trajala više od 40 godina.

Napetost koja je rasla između dve supersile 1980-ih na kraju je ublažena zajedničkim diplomatskim naporima. Poverenje uspostavljeno između Kremlja i Bele kuće tih godina ne samo da je inspirisalo Sjedinjene Države da razmotre integraciju SSSR-a u novi sistem međunarodnih odnosa početkom 90-ih, već ga je takođe pokrenulo da spreči kolaps „Crvene imperije". '. 

Ali zašto je Vašington odjednom postao prijatelj svog zakletog neprijatelja? I u kom trenutku je ovo prijateljstvo ustupilo mesto beskompromisnim izjavama o pobedi u Hladnom ratu i trijumfalnom „plesu" Sjedinjenih Država na pepelu svog pokojnog neprijatelja?

Trnovit put

U poslednjoj deceniji Hladnog rata situacija na globalnoj šahovskoj tabli nije išla u korist SSSR-a. Sovjetska ekonomija je bila znatno oslabljena dugotrajnom trkom u naoružanju, koju su SAD samo ubrzale. Krajem 1983. Vašington je postavio prvu bateriju raketa Peršing II u Evropi. Oni su mogli da dostignu ciljeve u zapadnom delu SSSR-a za samo šest do osam minuta. 

Istovremeno, SAD su počele da govore o novoj vrsti nuklearnog udara na SSSR - napadu „odsecanja glave" (ili „zaslepljivanja") koji bi uklonio rukovodstvo zemlje pre nego što bi se donela odluka o izvođenju uzvratnog udara. Godine 1984. tadašnji predsednik Ronald Regan pokrenuo je 'Ratovi zvezda' program, koji je pretio da proširi sovjetsko-američki sukob u svemir.

Ali i pre ovih događaja, sovjetsko rukovodstvo je grozničavo tražilo kompromis sa Sjedinjenim Državama. Jurij Andropov, tadašnji generalni sekretar, pokušao je da postigne dogovor sa Vašingtonom, ali je njegova inicijativa porušena tragičnim obaranjem Boinga 747 kompanije Korean Air Lines, nakon čega je Regan održao svoj čuveni govor, nazvavši SSSR „imperijom zla".

Nade za okončanje sukoba su odmah nestale. Tenzija je samo rasla i dostigla rekordni, 30-godišnji maksimum. U tom trenutku, SSSR je odlučio da bi nastavak pregovora bio znak njegove slabosti. Dijalog je propao, a obe strane su ostavile strah od nuklearnog udara.

Sve se promenilo kada je na vlast došao Mihail Gorbačov. Suprotno savetu vojske i bez ikakvog pritiska Sjedinjenih Država, odlučio je da učini prvi korak i učini ustupke. Prvo, 1985. godine, rukovodstvo Sovjetskog Saveza je jednostrano uvelo moratorijum na raspoređivanje operativno-taktičkih raketnih kompleksa „Oka" u Čehoslovačkoj i Nemačkoj Demokratskoj Republici (DDR). Nakon toga u januaru 1986. godine SSSR je objavio korak po korak globalnu kampanju nuklearnog razoružanja.

- Dok se danas suočavam sa vama, želim da kažem da su sovjetski ljudi posvećeni miru, toj najvišoj vrednosti jednakoj daru života… Hajde da se posvetimo otklanjanju pretnje koja visi nad čovečanstvom - rekao je tada Gorbačov .

Ovo je stavilo loptu u dvorište Vašingtona. Da li će gest sovjetskog lidera pokrenuti kraj dugotrajnog sukoba zavisilo je samo od SAD. Ronald Regan je uzeo loptu i potrčao sa njom. 

Dugo očekivani detant

Između dva lidera ubrzo se razvio poseban odnos, a SSSR i SAD su brzo prešle sa ograničenja strateškog naoružanja na radikalniju politiku razoružanja. Prvi zajednički dokument bio je Sporazum o nuklearnim snagama srednjeg dometa (INF), potpisan u decembru 1987. godine, kojim su zabranjene rakete kratkog i srednjeg dometa i srednjeg dometa. Strane su se obavezale da će uništiti sve komplekse balističkih i kopnenih krstarećih raketa srednjeg (1000-5500 kilometara) i kratkog srednjeg (500-1000 kilometara) dometa i da ubuduće neće proizvoditi, testirati i razmeštati takve rakete.

Na samitu na Malti krajem novembra/početkom decembra 1989. Gorbačov i Reganov naslednik Džordž Stariji Buš objavili su kraj Hladnog rata. Predstavnik Ministarstva inostranih poslova SSSR-a Genadij Gerasimov izjavio je da su Jaltski sporazumi iz 1945. godine (tj. posleratna podela Evrope na oblasti uticaja) zamenjeni onim što je on nazvao „doktrinom Sinatre" , dajući bivše istočnoevropske satelitske nacije slobodu da rade stvari „na svoj način". Jaltski sporazumi su zvanično sahranjeni. 

SSSR je 1990. godine pristao na ponovno ujedinjenje Nemačke u okviru NATO-a - što je u suštini značilo da je socijalistički Istok progutao kapitalistički Zapad. SSSR je obećao da će povući svoje trupe sa istočnonemačkih teritorija u roku od četiri godine, a iz drugih zemalja Varšavskog pakta još ranije. 

Iste godine, Gorbačov je potpisao i Ugovor o konvencionalnim oružanim snagama u Evropi (CFE), koji je drastično smanjio broj sovjetskih trupa u drugim delovima Evrope i eliminisao mogućnost iznenadnog napada velikih razmera. U okviru CFE ugovora, sovjetska strana je morala drastično da smanji svoje vojno prisustvo i da poštuje stroga ograničenja kretanja trupa. SSSR je takođe morao da izvrši premeštaj svojih vojnih kontingenata velikih razmera. Novi ne-neprijateljski odnosi između zemalja evroatlantskog regiona sadržani su u deklaraciji potpisanoj u novembru 1990. godine - „Pariška povelja za novu Evropu".

Politika Gorbačova bila je inspirisana ne samo altruizmom i željom za mirom. Glavni razlog zbog kojeg je revidirao spoljnopolitički kurs SSSR-a bio je taj što je želeo da uspori trku u naoružanju, koja je bila nepodnošljiv teret sovjetskoj ekonomiji.

Foto: Printskrin

Ovo poslednje, međutim, ne umanjuje hrabrost sovjetskog vođe. Ponašanje uzdržano i ne dozvoljavanje Sjedinjenim Državama - koje su bile ekonomski i tehnički superiornije u odnosu na SSSR - da uvuku zemlju u još jedan krug intenzivirane trke u naoružanju bila je politika koju prethodne generacije sovjetskih lidera nisu mogle ni da zamisle.

Gladni jastrebovi

Činilo se da su proračuni Gorbačova bili tačni. U maju 1991, Džordž HV Buš je izjavio da Sjedinjene Države žele da se odmaknu od politike obuzdavanja i „integrišu Sovjetski Savez u zajednicu naroda". U to vreme imao je niz sastanaka sa Gorbačovim koji su u velikoj meri odredili dalje akcije obe strane.

Nastavljen je proces stabilizacije međunarodnih odnosa, a u leto iste godine potpisan je ugovor START-I, koji je značajno ograničio nuklearne arsenale obe sile.

Međutim, nisu svi bili zadovoljni kako se stvari odvijaju. Uprkos činjenici da je došlo do mnogih pozitivnih promena i da je pretnja globalnog nuklearnog rata rešena, Buš je u Sjedinjenim Državama kritikovan zbog previše blagonaklonog tretmana prema SSSR-u. Na primer, pre avgustovskog puča Špokušaj sovjetskih reakcionara da izvrše državni udar i uklone Gorbačova sa vlasti - RTĆ, Bela kuća nije bila voljna da kontaktira predsednika Ruske Sovjetske Federativne Socijalističke Republike (RSFSR) Borisa Jeljcin i njegovo okruženje, a u julu 1991. Mihail Gorbačov je čak bio pozvan u London na samit G7. 

Sve je to veoma razbesnelo 'jastrebove' u SAD (na primer, tadašnji sekretar odbrane Dik Čejni i bivši predsednik Ričard Nikson), koji su verovali da sa tehnologijom i kreditima koji su mu obezbeđeni SSSR može da predstavlja još veću pretnju od pre nego što. Ovi krugovi američkog establišmenta želeli su da iskoriste unutrašnje probleme koji su se pojavili tokom demokratskih reformi u Sovjetskom Savezu i time obezbede njegov kolaps.

Međutim, Buš je više voleo pregovore sa socijalističkim režimom nego njegov skori kolaps. Bela kuća se plašila da bi, ako bi izbio građanski rat u SSSR-u, njen nuklearni arsenal mogao da se rasprši po celom svetu. 

Stav američkog predsednika jasno je izrečen u njegovom govoru od 1. avgusta 1991. godine u Ukrajini, koji su novinari nazvali „Pileći kijevski govor".

Pristalice nezavisne države sa nestrpljenjem su očekivale dolazak američkog lidera u prestonicu i nadale se da će podržati demokratske tokove u republici. Ali Bela kuća je odlučila drugačije. Buš je izjavio da je odvajanje Ukrajinske SSR ili drugih saveznih republika od SSSR-a nedopustivo. „Amerikanci neće podržati one koji traže nezavisnost da bi zamenili daleku tiraniju lokalnim despotizmom. Oni neće pomoći onima koji promovišu samoubilački nacionalizam zasnovan na etničkoj mržnji",  rekao je Buš tokom svečanog sastanka Vrhovnog sovjeta Ukrajinske SSR.

Ipak, SSSR se raspao nekoliko meseci nakon Bušove posete Kijevu. Otprilike 23 dana nakon njegovog govora, Kijev je usvojio „Akt o proglašenju nezavisnosti Ukrajine" i četiri meseca kasnije on je potvrđen referendumom. Ubrzo su i druge republike napustile Sovjetski Savez.

Svet bez mirotvoraca

Događaji iz 1991. iznenadili su ne samo SSSR, već i SAD. Preko 40 godina američke elite su želele da pobede u Hladnom ratu, ali se pokazalo da su bile potpuno nespremne za pobedu. Bušova administracija je čak bila prinuđena da podrži Gorbačova u njegovoj borbi protiv Jeljcina i drugih republikanskih lidera koji su želeli da raspuste Sovjetski Savez. 

Osim nekih žestokih 'jastrebova', niko u SAD zaista nije želeo da se SSSR raspadne. Cilj SAD je bio da demontiraju socijalistički sistem izvan Sovjetskog Saveza. Amerikanci su bili zainteresovani za raspuštanje Varšavskog pakta i Saveta za međusobnu ekonomsku pomoć (COMECON). Želeli su da se sovjetske trupe povuku iz socijalističkih zemalja u istočnoj Evropi i da SSSR prestane da pruža vojnu i ekonomsku pomoć režimima u Africi, Aziji i Latinskoj Americi.

Zapravo, sva ključna pitanja sovjetsko-američke konfrontacije bila su rešena u korist Sjedinjenih Država i pre 1991. godine, a pre raspada SSSR-a. Poslednjih godina 80-ih potpisani su sporazumi o ograničenju naoružanja, raspušteni su Varšavski pakt i SAVE, a SSSR je počeo postepeno da povlači svoje trupe iz Evrope. Godine 1990. član Ustava SSSR-a o vodećoj ulozi KPSS je ukinut - „Crveno carstvo" više nije bilo „moralni autoritet" za socijalističke režime širom sveta. 

Raspad SSSR-a je, međutim, doneo rizik političke nestabilnosti Evropi (uzimajući u obzir ne samo nuklearno, već i konvencionalno oružje koje je preostalo u sovjetskim arsenalima) i lišio bi Sjedinjene Države prodajnog tržišta od 300 miliona ljudi, ujedinjenog zajedničkim privrednih lanaca i zajedničkog carinskog prostora. Da se ??Sovjetski Savez nije raspao, američke korporacije bi imale pristup njegovim ogromnim rezervama nafte, gasa i drugih minerala. Štaviše, očuvanje SSSR-a u oslabljenom stanju bilo je korisno i za spoljnopolitički model SAD. Sovjetski Savez više nije bio dovoljno jak da izazove Sjedinjene Države, ali je mogao da postane zgodan partner za rešavanje globalnih bezbednosnih problema.

U prvim godinama posle Hladnog rata, SAD nisu žurile da sebi pripisuju pobedu i zauzimale su stav ravnopravnog partnera prema ruskoj državi.

Prema rečima generalnog direktora i člana Prezidijuma Ruskog saveta za međunarodne poslove Andreja Kortunova, pobeda SAD nije bila toliko važna koliko poraz SSSR-a za Bušovu administraciju. Međutim, pod upravom njegovog naslednika, Bila Klintona, Amerikanci su usvojili koncept „unipolarnog sveta". Izjavljujući da su porazili Sovjetski Savez, pokušali su da uvedu 'demokratske' doktrine na Bliski Istok i Centralnu Aziju.

Foto: Printskrin

Klintonova administracija je 1992. godine krenula na mnogo agresivniji kurs na postsovjetskom prostoru, učvršćujući svoju poziciju pobednika u Hladnom ratu i uspostavljajući dominaciju SAD. Pod Klintonom, politika obuzdavanja Rusije postala je sistematičnija i intenzivnija. Sjedinjene Države su pokušale ne samo da maksimalno iskoriste raspad SSSR-a, već su takođe pokušale da spreče nastanak ruskocentričnog ekonomskog i političkog prostora u bivšoj sovjetskoj imperiji.

 

Ostavite komentar

Pravila komentarisanja:

Komentare objavljujemo prema vremenu njihovog pristizanja. Prednost u objavljivanju komentara imaće registrovani korisnici. Molimo Vas da ne pišete komentare velikim slovima, kao i da vodite računa o pravopisu.

Redakcija Informer.rs zadržava pravo izbora, brisanja komentara, ili modifikacije komentara koji će biti objavljeni. Prema Zakonu o informisanju zabranjeno je objavljivanje svih sadržaja koji podstiču diskriminaciju, mržnju ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja određenoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihovog seksualnog opredeljenja.

Nećemo objavljivati komentare koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede. Sadržaj objavljenih komentara ne predstavlja stavove redakcije Informera ili portala Informer.rs, već isključivo stavove autora komentara.

Sugestije ili primedbe možete da šaljete na redakcija@informer.rs.