Ko su pra­vi re­ži­se­ri protestnih pred­sta­va

Ko­ja je ulo­ga spo­lja­šnjih fak­to­ra, te­o­ri­je Šar­pa i ne­vla­di­nog sek­to­ra u ak­tu­el­nim pro­te­sti­ma u Sr­bi­ji?

U vre­me­nu na­ra­sta­ju­će dru­štve­ne po­la­ri­za­ci­je i sve če­šćih ulič­nih oku­plja­nja mla­dih, Sr­bi­ja se, či­ni se, po­no­vo su­o­ča­va s pi­ta­njem: da li je ovo pri­ro­dan iz­raz ne­za­do­volj­stva gra­đa­na ili pa­žlji­vo re­ži­ra­na pred­sta­va pre­ma mo­de­li­ma po­zna­tim iz ar­se­na­la tzv. obo­je­nih re­vo­lu­ci­ja? U či­ta­voj toj po­stav­ci, stu­den­ti su u pr­vom pla­nu, ali de­lu­je da iza njih če­sto sto­je ak­te­ri sa za­vid­nim or­ga­ni­za­ci­o­nim ka­pa­ci­te­ti­ma, in­ter­na­ci­o­nal­nim ve­za­ma i ja­snim po­li­tič­kim ci­lje­vi­ma.

U raz­ma­tra­nju slo­je­vi­to­sti tre­nut­nih do­ga­đa­ja, po­treb­no je pod­se­ti­ti da se dru­štva ne me­nja­ju na­pre­čac, re­vo­lu­ci­jom u jed­noj no­ći, već evo­lu­ci­jom sva­kog da­na, ra­dom, upor­no­šću i od­go­vor­no­šću. Pra­va sna­ga mla­dih ne ogle­da se sa­mo u uz­vi­ki­va­nju pa­ro­la, već u uče­stvo­va­nju u iz­grad­nji dru­štva, ula­sku u in­sti­tu­ci­je i di­ja­lo­škom ar­ti­ku­li­sa­nju zah­te­va. To je po­ru­ka ko­ja je da­nas jed­na­ko va­žna kao i pre ne­ko­li­ko de­ce­ni­ja.

Upra­vo ov­de do­la­zi­mo do jed­nog od ključ­nih te­o­re­ti­ča­ra sa­vre­me­nih gra­đan­skih pro­te­sta – Dži­na Šar­pa, ame­rič­kog po­li­ti­ko­lo­ga či­je se ime po­no­vo sve če­šće ču­je u do­ma­ćem me­dij­skom pro­sto­ru. NJe­go­va te­o­ri­ja ne­na­sil­nog ot­po­ra i da­nas, iako je pre­mi­nuo 2018. go­di­ne, osta­je uti­ca­jan me­ha­ni­zam sa­vre­me­nih po­bu­na ko­je su u mno­gim ze­mlja­ma ko­ri­šće­ne kao alat u po­li­tič­kom in­že­nje­rin­gu. Šarp ni­je vi­deo pro­te­ste kao sti­hij­sku re­ak­ci­ju na­ro­da već kao pa­žlji­vo „ka­li­bri­san” ob­lik po­li­tič­kog pri­ti­ska, ko­ji ko­ri­sti sim­bo­li­ku, me­di­je, eko­no­mi­ju i pa­ra­lel­ne dru­štve­ne struk­tu­re ka­ko bi de­sta­bi­li­zo­vao vlast, izo­lo­vao nje­ne stu­bo­ve i pri­pre­mio te­ren za pro­me­nu re­ži­ma. U tom si­ste­mu, stu­den­ti i mla­di če­sto su pred­sta­vlje­ni kao vo­de­ća mo­ral­na sna­ga, a u prak­si kao tran­smi­si­ja spolj­nog uti­ca­ja.

Iako te­o­rij­ski ne­na­sil­na, Šarp me­to­do­lo­gi­ja če­sto do­vo­di do va­ku­u­ma vla­sti i de­sta­bi­li­za­ci­je si­ste­ma kad ne po­sto­ji ja­san plan za tran­zi­ci­ju. Opo­zi­ci­o­ne stran­ke če­sto, pa ta­ko i da­nas u Sr­bi­ji, ko­ri­ste pro­te­ste ka­ko bi po­vra­ti­le po­li­tič­ki kre­di­bi­li­tet ko­ji su ra­ni­je iz­gu­bi­le. Ne­ke or­ga­ni­za­ci­je ne­vla­di­nog sek­to­ra, ko­je že­le da se pred­sta­ve kao ci­vil­no dru­štvo, za­pra­vo su po­sta­le po­li­tič­ki in­stru­ment. Kad one pre­sta­nu da od­go­va­ra­ju gra­đa­ni­ma, a od­go­va­ra­ju do­na­to­ri­ma iz ino­stran­stva, tu po­či­nje pro­blem. Tu ne­sta­je su­šti­na gra­đan­ske bor­be, a po­ja­vlju­je se po­li­tič­ki in­že­nje­ring. Kod nas, te­za o spon­ta­no­sti stu­dent­skih pro­te­sta sve vi­še sto­ji na­su­prot re­al­no­sti da se iza njih na­la­zi či­ta­va in­fra­struk­tu­ra, uglav­nom iz do­me­na ne­vla­di­nog sek­to­ra, ko­ja je i or­ga­ni­za­ci­o­no i pro­gram­ski oslo­nje­na na mo­de­le ne­na­sil­nog ot­po­ra. 

Ulo­gu in­sti­tu­ci­ja u sa­vre­me­nom dru­štvu ne tre­ba pot­ce­nji­va­ti. Ako stu­den­ti že­le di­ja­log, in­sti­tu­ci­je sto­je otvo­re­ne, ako že­le re­for­me, si­stem nu­di me­ha­ni­zme. Ne gra­di se dru­štvo ru­še­njem le­gal­ne vla­sti, već nje­nim una­pre­đe­njem kroz de­mo­krat­ske mo­de­le. Onaj ko je bio deo po­li­tič­kog si­ste­ma zna: sta­bil­nost dr­ža­ve je te­melj za sva­ki na­pre­dak. Ne­do­pu­sti­vo je da mla­di, vo­đe­ni ide­a­li­zmom, po­sta­nu in­stru­ment u ru­ka­ma onih ko­ji Sr­bi­ju po­sma­tra­ju is­klju­či­vo kroz pri­zmu ge­o­po­li­tič­kih in­te­re­sa. Pro­te­sti ko­ji se ne za­vr­ša­va­ju pred­lo­gom, ne otva­ra­ju di­ja­log, ni­ti tra­že in­sti­tu­ci­o­nal­no re­še­nje, po­sta­ju sred­stvo za de­struk­ci­ju, a ne pro­gres.

Na­rav­no da stu­den­ti ima­ju pra­vo da tra­že i bo­lje obra­zo­va­nje i ve­ću par­ti­ci­pa­ci­ju u dru­štve­nim pro­ce­si­ma. Ali ima­ju i oba­ve­zu da pre­po­zna­ju ko ih gu­ra na­pred, a ko in­stru­men­ta­li­zu­je nji­ho­vu ener­gi­ju za ci­lje­ve ko­ji ni­su nji­ho­vi. De­mo­krat­sko dru­štvo ne sme da za­bra­ni pro­te­ste, ali mo­ra ih či­ta­ti pa­žlji­vo i ana­li­zi­ra­ti nji­ho­ve stvar­ne iz­vo­re. Pa­ra­dok­sal­no, oni ko­ji se da­nas po­zi­va­ju na de­mo­kra­ti­ju, slo­bo­du go­vo­ra i pra­vo na pro­test, u stvar­no­sti ig­no­ri­šu vo­lju na­ro­da is­ka­za­nu na iz­bo­ri­ma, po­ku­ša­va­ju­ći da kroz ulič­ni pri­ti­sak kre­i­ra­ju pro­me­nu vla­sti. To ni­je put ko­jim Sr­bi­ja tre­ba da ide.

I ni­je te­ško pri­me­ti­ti da je Alek­san­dar Vu­čić, kao stub i glav­ni no­si­lac po­li­tič­ke i eko­nom­ske sta­bil­no­sti, u mno­gim ovim na­ra­ti­vi­ma ci­ljan ne za­to što per­so­nal­no sme­ta, već za­to što je nje­go­vo ukla­nja­nje stvar­ni cilj: kao sim­bol i ga­rant po­sto­je­će in­sti­tu­ci­o­nal­ne struk­tu­re, kao sim­bol ja­ke Sr­bi­je, ko­ju opo­zi­ci­ja, ali i mno­gi van Sr­bi­je že­le da osla­be. Za­to je od­go­vor na po­ku­ša­je spolj­ne ma­ni­pu­la­ci­je upra­vo ono što Sr­bi­ja i či­ni, to je ja­ča­nje in­sti­tu­ci­ja, tran­spa­ren­tan rad vla­sti, stal­na ko­mu­ni­ka­ci­ja s gra­đa­ni­ma, po­seb­no mla­di­ma, kao i stva­ra­nje pro­sto­ra za slo­bod­no, ali od­go­vor­no iz­ra­ža­va­nje mi­šlje­nja. Ni­ko ne sme bi­ti spre­čen da go­vo­ri, ali ni­ko ne sme ni da ću­ti kad se pro­test pre­tvo­ri u teh­no­lo­gi­ju za de­sta­bi­li­za­ci­ju dr­ža­ve.

Iskre­no uče­šće u po­li­tič­kom ži­vo­tu ne po­či­nje na ra­di­o­ni­ca­ma i se­mi­na­ri­ma fi­nan­si­ra­nim iz ino­stran­stva, već u uči­o­ni­ca­ma, uni­ver­zi­te­ti­ma, skup­štin­skim ras­pra­va­ma i kon­struk­tiv­nim di­ja­lo­zi­ma s in­sti­tu­ci­ja­ma. Za­to, po­ziv mla­di­ma ni­je da se po­vu­ku, već da se ak­tiv­no uklju­če kroz kon­kret­ne pred­lo­ge. Da po­štu­ju dr­ža­vu, ali i da je me­nja­ju ta­mo gde je ne­e­fi­ka­sna, pu­tem iz­gra­đe­nih me­ha­ni­za­ma, ne pu­tem kon­fek­cij­skog mo­de­la uvo­znog bun­ta. Jer slo­bo­da ni­je pra­vo da ru­šiš, već sna­ga da stva­raš. I to je isti­na, ne u for­mi pa­ro­le, već u od­go­vor­no­sti ko­ju svi no­si­mo.

Autor je Zoran Đorđević, političar i bivši ministar odbrane

 

Ostavite komentar

Pravila komentarisanja:

Komentare objavljujemo prema vremenu njihovog pristizanja. Prednost u objavljivanju komentara imaće registrovani korisnici. Molimo Vas da ne pišete komentare velikim slovima, kao i da vodite računa o pravopisu.

Redakcija Informer.rs zadržava pravo izbora, brisanja komentara, ili modifikacije komentara koji će biti objavljeni. Prema Zakonu o informisanju zabranjeno je objavljivanje svih sadržaja koji podstiču diskriminaciju, mržnju ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja određenoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihovog seksualnog opredeljenja.

Nećemo objavljivati komentare koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede. Sadržaj objavljenih komentara ne predstavlja stavove redakcije Informera ili portala Informer.rs, već isključivo stavove autora komentara.

Sugestije ili primedbe možete da šaljete na redakcija@informer.rs.