Kolumna Zorana Đorđevića: Srbija - jun 2025: Svetionik neuspeha improvizovane pobune - između mitova i realnosti

U Srbiji, u julu 2025. godine, nakon euforije promašene simbolike 28. juna, ostao je osećaj praznine.

Ne zbog poraza ideje jer se ideja nikada ne gubi, već zbog neuspelog pokušaja da se zakon i sloboda mimoiđu, preskoče, iskarikiraju kao naručena epizoda političke serije. Da se umesto stvarne promene ponudi performans, a mesto naroda zauzme dramaturgija interesa. Ono što je propalo nije težnja za vlašću, već prečica do nje.

Studentske blokade u danima nakon, kao taktika za "pritisak", pokazale su više kapric nego kapacitet. Kada se revolucionarni potencijal svodi na blokadu raskrsnice, to više liči na ljutito dete koje, ne dobijajući odgovor po meri, zaključava vrata i viče iz inata, ne iz uverenja. Politika koja zapuši gradsku arteriju ne gradi mostove, već podiže zidove. Liberalna misao nije zapreka, već strpljiva potraga za rešenjem.

Svi znamo da je demokratija proces čiji je ritam često spor, ali uvek usmeren. Birači ne traže velike reči, već konkretne korake: školu u kojoj grejanje radi, bolnicu u kojoj higijena nije luksuz, pravdu koja ne dolazi kasno. Danas, ta istina zvuči jasnije nego ikad. Društveni napredak ne podnosi ni paranoju, ni lenjost, već odgovornost. I pre svega razgovor.

Izbori će doći pre ili kasnije. Oni su neumitni deo demokratskog mehanizma i ta činjenica ne trpi ucene. Pitanje je: kakvu Srbiju očekuje alternativa kada ih dočeka? Da li se priprema za ozbiljnu bitku programom i argumentom ili se iscrpljuje u moralnim gromoglasnim performansima? Ko želi da ponudi društveni ugovor, mora da poštuje jezik društva, njegov rad, sećanja i strahove.

Srbija nije virtuelna platforma, već zajednica ljudi sa stvarnim brigama i dnevnim borbama. Ona je istovremeno i selo gde je deci nužan autobus do škole i stambena zgrada sa čijih terasa gledamo protest. I jedno i drugo traži odgovore, ne parole.

Demokratija nije urlikanje

Istinska promena ne rađa se u koordinatama političke egzotike, već u zajedničkom pokušaju da razumemo različitosti, priznamo greške i oslušnemo drugog. Ne kao neprijatelja, već sagovornika. Opozicija, ako hoće da bude alternativa, mora da ponudi poverenje, program i odgovornost, a ne samo negaciju vlasti. Ne možeš reći narodu: “Veruj nam, a program ćeš saznati kasnije.” Nema slobode bez sadržaja. Nema demokratije bez procedure.

Srbija je već jednom pokazala da zna da bira. Ne zato što je savršena, već zato što pamti. I narod koji pamti, ne možeš povući dvaput na istu laž. Pamti političke zaljubljenike u spasioce. Pamti i bes ciljanih promena koje nisu donele ništa osim dubljeg razočaranja. I zato sada gleda. Ćuti. Meri. Ne decibele protesta, već snagu programa i čistotu namere.

To što blokade propadaju, nije znak neangažovanosti naroda. To je znak njegove mudrosti. I njegove političke intuicije. Jer on zna da sloboda kojom mu se maše nije sloboda ako ne uključuje njegov svakodnevni život. Ako ga ne pita šta ti treba? Šta će ti dati dostojanstvo?

Rešenje nije ni u kohorti ostrašćenih ne-vlastodržaca, ni u tvrdoj šaci tek malo uzdrmane vlasti. Rešenje leži negde između. U prostoru pregovora. U onome što ja ponavljam neumorno: ako na jednoj i drugoj strani ima razuma, sve se može dogovoriti. Srbija nije podela, već porodica. Teška, kompleksna, ponekad nesložna, ali - porodica.

Ova zemlja traži ljude koji neće igrati uloge, već će preuzeti zadatke. Ljude koji će razumeti da demokratija nije u urliku niti u batini, već u tačnom računu komunalne ekonomije, budžetu obrazovanja, radniku koji ne strepi da li će mu plata „leći“. Zrelost se ne dokazuje pojačalom, već tonom istine.

Građani odlučuju

Građani Srbije nisu puki posmatrači političke drame. Oni su i producenti, i kritika, i publika. Oni su ti koji će odlučiti ko razume njihovu stvarnost, a ko je samo koristi. Ako lideri nove ideje žele da dobiju njihovo poverenje, moraju im se obratiti kao odraslima. Ne kao masi, već kao građanima.

Konačno, pitanje nije "Ko će pasti?", već "Ko zna da gradi?" Graditelji ne viču, već planiraju. Ne traže dozvolu da preuzmu, već ponude poverenje. Srbija zaista može bolje, ali ne brzopleto. Ne teatralno. Ne kao replika, već kao autentična priča nas samih. I to ćemo graditi jedino zajedno.

Ako sa obe strane stoje razumni ljudi, sve je moguće. Jer Srbija to može. Ako ne zaboravi sebe.

Zato hajde da sednemo za sto i razgovaramo!