Dejan Vuk Stanković: Krah ekološkog populizma u vrtlogu manjka vizije i viška ambicije

Najnovija kolumna Dejana Vuka Stankovića.

Multinacionalna kompanija ”Rio Tinto” više od dvadeset godine je u Srbiji. Njen boravak je obeležilo dvadeset godina tišine, koju s vremena na vreme narušavala poneka pozitivna vest o ”belom zlatu” u dolini Jadra.

Učestalost vesti o projektu ”Jadar” i kompaniji Rio Tinto, bila je na nivou kurioziteta. Nakon tišine, i ponekog propagandnog pozitivnog bleska, ”reči su poput nasilja prekinule tišinu”.

Pre tri godine, ”proradili” su i buka i bes, i ambicija i frustracija, ali medijski instinkt za manipulaciju. Od pozne jeseni 2021. godine, opoziciona opčinjenost kulturom poništavanja direktno je usmeren na rudarsko-tehnološki projekat budućnosti, kakav je projekat ”Jadar”. Neobično, ali realno.

Od pozne jeseni 2021., litijum, najlakši element Mendeljejevog periodnog sistema, polako je postajao najizazovniji i najteži politički problem.

Početkom 2022.godine, nakon protesta i blokada međunarodnih puteva, u cilju povratka stanja građanskog mira, projekat je suspendovan, a opozicija je ”namirisala krv” u političkoj borbi.

Konačno, pomislili su opozicionari svih ideoloških orijentacija, litijum je tema gde vlast, narodski rečeno, može da se ”zaljulja”, sruši, obori i pošalje, kako se to žargonski kaže, na ”smetlište istorije”. Velika ishitrena ambicija često rađa pogrešne procene sopstvene snage i postaje praktično politički jalova

Vlast je ”nokautirala” opoziciju na svim izborima održanim od 2022. godine do danas, ne ostavljajući joj gotovo ni pedalj vlasti.

Teatrološki rečeno, propagandna scena je spremna. Kompanija ”Rio Tinto” i projekat ”Jadar” od medija u vlasništvu Junajted medija grupe, počašćeni su sa više od 15000 negativnih tekstova u poslednjih godinu dana. Na top listi ”nedostojnih” izvesno je da samo predsednik Srbije ima više negativnih objava. ”Rio Tinto”, nekada kredibilni partner države Srbije, postao je ”ekološka Al Kaida”.

Jedna od najvećih svetskih rudarskih kompanija, koja odnedavno pokazuje značajne ambicije u pogledu rudarenja litijuma, postala je sinonim za ”trajno naše zagađenje zemlje, vode i vazduha.

S druge strane, demokratski izabrani predsednik Srbije, Aleksandar Vučić prikazan je kao ”lobista Rio Tinta”. Posle laskavih ”titula” ”diktatora”, ” cenzora”, ”ludaka”, ”lopova”, ”peder”, ”izdajnika”, Vučiću je odnedavno dodeljena i uloga

promotera interesa međunarodne rudarske kompanije koja ima nameru da od Srbije napravi rudarsku koloniju u kojoj neće biti života.

Negativna opsesija Vučićem i Rio Tintom, srž je opozicionog propagandnog diskursa. Agilna političko-medijska alternativa Vučiću, rudarenje litijuma i bora ”rastvorila” je u ”sumpornu kiselinu” političkih omraza i sirovog moralizma.

I dok deo srpske javnosti, rudarenje shvatana ravni prilično primitivne dnevne politike, Evropa uveliko radi na 16 projekata istraživanja litijuma od Velike Britanije do Češke, od Portugala do Finske, sa sve Nemačkom koja litijumska nalazišta detektuje na svom tlu i nastoji da ih maksimalno bezbedno i efikasno iskoristi,

Čak i u naftom bogatom Teksasu, otvara se fabrika za preradu koncentrata koji sadrže litijum, a preduzimljivi Amerikanci u Arkanzasu, tvrde da imaju rudni depozit litijuma, dovoljno bogat da zadovolji globalne potrebe za litijumom do 2030 godine. No činjenice savremenog sveta, nisu bitne upornim opozicionim ”lovcima” na vlast.

Podsetimo, ”akcija” opozicije počela je dobro posećenim mitingom, početkom avgusta. Dobro posećeni skup prerastao je u farsu.

Avgustovska ”antilitijumska revolucija” završena je ritualnim igranjem društvenih igara i ponoćnim piknikom na železničkoj pruzi.

Usledio je skupštinski manevar – predlog zakona o zabrani geoloških istraživanja i iskopavanja litijuma i bora. Većina je, očekivano pobedila maljinu. Zakon je odbačen, a četiri dana rasprave, potrošeno je na incident politiku i seriju moralno-političkih optužbi Skupštinsko sučeljavanje između vlasti i opozicije, učvrstilo dubok jaz i političke podele, pojačalo nemir, strah i konfuziju, a javnu racionalnost gotovo izbrisale kao političku i društvenu opciju.

Druga epizoda rapsodičnog ”antilitijumskog bunta” pokazala je stvarnu nameru pravnu apsurdnog i politički-ekonomski pogrešnog zakona. Naime, odbijanje zakona od strane političke većine shvaćeno je kao alibi za ”proširenje” područja političke borbe. Iz institucija sistema, čitav ”političko-ekološki” problem, prebačen je na ulicu. U opozicionim krugovima preovladava pogubni fantazam, da se vlast mora osvojiti veštačkim kreiranjem atmosfere pobune i kopijom petooktobarskih političkih nemira. Iz tog političkog košmara, proizlaze ideje o blokadama Skupštine opštine Loznica, ali i međunarodnih i magistralnih puteva.

Na propagandnom planu, posle medijsko-političke manipulacije iracionalnim, tačnije širenjem straha od apokalipse od sumpornih kiša, trovanja vode i zemlje, prešlo se na racionalni plan. Opozicija i njena dežurna ”laka medijska konjica”

zdušno tvrdi, projekat ”Jadar” je ekonomski neisplativ za Srbiju, i jedino uvećava dobit kompaniji Rio Tinto.

Priča o eko-sistemu koji spaja rudnik litijuma, fabrike baterija i inovativnu električnu auto-industriju su, tvrde navodno racionalni opozicionari, propagandne fantazije ”Rio Tinta” i ”korumpirane vlasti”.

Ekonomski skepticizam čija je kulminacija sveopšti političko-ekonomski i tehnološki nihilizam, pojavljuje se kao uzor intelektualne i moralno-političke vrline. Akteri ovog poduhvata su istaknuti predstavnici bivše vlasti: DSS tajkun Zoran Drakulić, poznat po neuspešnoj privatizaciji rudarskog kompleksa u Boru i Majdanpeku, bivši ministar i aktuelni finansijski konsultant Božidar Đelić, stručnjak za inflaciju bivši guverner NBS, Dejan Šoškić, DSS-DS ekonomista Boško Mijatović, i moralno sporna profesorka, jurišnik sirove liberalne ekonomije, sveprisutna Danica Popović.

Njihova studija, dostojna ekonomske misli Milana Đulibrka, pokazala je nemoguće, a to je da je projekat ”Jadar” ekonomski neisplativ.

Mozaik kritike i buntovničke prakse, akciono zaokružuje dvojac Kokanović-Ćuta Jovanović. Njihov nadobudni anarhizam i nasilnička praksa, predstavlja opstrukciju svakodnevnog života i kompromituje svaki pokušaj da Srbija na racionalan način odluči o projektu ”Jadar”.

Svoju spremnost na ”žrtvu” u borbi protiv litijuma, ”ponudio” je večito državno etablirani reditelj Nemanja Emir Kusturica, priznati stručnjak i za životnu sredinu, uz to ekspert za litijum, litijumsko-jonske baterije i uzor Ilonu Masku, kreatoru najprodavanijeg električnog automobila.

Ako su pomenuti eksperti i tajkuni ”mobilizatori” građanske Srbije, Ćuta i Kokanović, politikanti koji koketiraju sa besom i strahom na lokalu, svima nama dragi Sarajlija Kusta, koji tajno posećuje rodni grad, služi kao navodno ”putinovsko-patriotska legitimacija ”antilitijumske bune”.

I dok kod našizemaljski dani teku u ritmu trošenja socijalne energije i nemuštih i glasnih rasprava o perspektivama rudarenja litijuma, u Evropi i svetu se radi punom parom. Naftom bogati Teksas, pokreće fabriku za preradu litijuma, isti tip pogona na samo 15 km od centra grada, gradi se u nemačkom Frankfurtu. Budući rudnik litijuma, češki Sinovec, na 40 km od nemačkog grada Lajpcig i 100 km od češkog glavnog grada Praga, dobio je milijardu evra pomoći od EU. Brojni su primeri i istraživanja i pripreme rudnika litijuma, ali i drugih kritičnih sirovina i minerala na našem kontinentu.

Kurioziteta radi, Francuska je u regiji Alije odlučila da gradi rudnik litijuma stavljajući ga prioriteta nacionalne politika, a sama regija Alije deo je posebnog programa zaštite životne sredine EU pod nazivom NATURE 2000.

Primera je mnogo i u svakom evropskom primeru otvaranja rudnika postoji ravnoteža između ekonomske dobiti i zaštite životne sredine. Standard poslovanja rudarskih kompanija podrazumeva uvažavanje najviših ekoloških standarda. Harmonija između ekonomije, tehnologije i ekologije predviđa se i za Srbiju.

Država treba da razvije isključivo delotvorne institucije za kontrolu primene ekoloških standarda i slično aktuelnoj argentinskoj vladi poreskim olakšicama podstakne rudarenje litijuma, jer je ono vesnik čitavog ekonomskog lanca proizvodnje inovativnih jonsko-litijumskih baterija i elektro-automobila.

Od ekoloških standarda u rudarenju ne beži ni strani investitor, kompanija ”Rio Tinto”. Uostalom, u sledećoj deceniji, Rio Tinto neće moći ni da prodaje litijum proizvođačima jonsko-litijumskih baterija, ukoliko litijum nije dobijen u skladu sa ekološkim standardima jer EU od 2027. godine uvodi zeleni pasoš.

Srbija ima treće evropsko nalazište litijuma u dolini Jadra i nesumnjiv potencijal da bude deo energetske zelene tranzicije, otvaranjem ne samo rudnika kompanije Rio Tinto, već i da bude deo evropskog lanca snabdevanja jonsko-litijumskim baterijama i električnim automobilima. Uostalom u julu meseci ove godine, potpisan je Memorandum o saradnji u oblasti kritičnih sirovina i minerala, fabrika jonsko-litijumskih baterija i električnih automobila.

Uprkos velikom broju i učinku negativnih kampanja i političkim komešanjima na ulici, većinska Srbija gleda racionalno i odgovorno u budućnost. Predsednik Vučić potpisao je dogovor o učešću naše zemlje u Alijansi za baterije sa Nemačkom, a kompanija Rio Tinto, uskoro treba da krene u postupak izrade studije o uticaju projekta ”Jadar” na životnu sredinu.

Po pitanju iskopavanja litijuma i borata u Srbiji, stvari se kreću, možda ne velikom i neophodnom brzinom, ali ipak se kreću. Projekat ”Jadar” razvija se u pozitivnom smeru, a njegovi protivnici zatvoreni su u imaginarijum dezinformacija, ideoloških floskula i nezasitih političkih ambicija. I oni zaista ”ne idu nigde i ne rade ništa”, a uz njih je mala hipnotisana gomila.

Aktuelni sumrak ekološkog populizma u Srbiji odraz je nepoznavanja i duha vremena, ali i političko-medijske tehnike komunikacije. Ipak, poriv za političkom destrukcijom dela opozicije neće prestati jer ”nemoguće je iskočiti iz sopstvene kože”.