Dejan Vuk Stanković pravo u metu: Antilitijumska “revolucija” kojom upravlja opoziciona politička elita i njeni antivladini saveznici, nalazi se pred kulminacijom!

Politički analitičar Dejan Vuk Stanković izneo je jasan stav u vidu opsežne analize besmislenih poteza opozicionih piona u vezi sa rudarenjem litijuma, kompaniji "Rio Tinto", ali i groteskama koje neretko možemo čuti na tajkunskim televizijama.

Posle socijalističke, nacionalno-antibirokratske i tzv. petooktobarsko “demokratske” revolucije, na red je došla “antilitijumska revolucija”. Teško je poverovati da je građanski spontana, a još teže  poverovati da ima nekog posebnog i naročito smisla.No, to revolucionarno političko kretanje je nesumnjiva činjenica koja se pretvara očito u dug i dosadan politički proces. Antilitijumska  “revolucija” u pokušaju, kojom upravlja opoziciona politička elita i njeni antivladini saveznici, nalazi se pred kulminacijom.

“Krupne reči” moralne osude projekta “Jadar”, usiljena moralna stigmatizacija vlasti, beskonačno medijsko ciljanje kompanije "Rio Tinto", kao “arheneprijatelja života i prirode”, otkada je Srbije i njenog stanovnistva”, dobili na velikom medijskom zamahu. Socijalno politička atmosfera u javno-političkom polju, doživela je tačku “političkog ključanja”. Verovatni epilog je stihijska građanska neposlušnost i neodgovorni politički voluntarizam opozicije sa nesagledivim društveno štetnim posledicama. Opoziciona-medijsko politička elita dodelila je kompaniji “Rio Tinto” status “ekološke Al Kaide”. Vlast predvođena predsednikom Vučićem podržana od EU, od evroreformskih krugova proglašena je patriotski sumnjivom, što je svojevrsni paradoks. Bez  ikakvih ozbiljnih dokaza vlast je olako proglašena korumpiranom u domenu poslovanja sa pomenutom rudarskom kompanijom.

Enormna politička, medijska i društvena energija uložena je da se blokira najveća strana direktna investicija od 2000. naovamo. Nijednog trena niko od dežurnih kritizera nije postavio pitanje da li stopiranje projekta ”Jadar”, kao epilog ima rušenje razvojnog potencijala zemlje zasnovanog na naučno-tehnološkom napretku i rastućim potrebama evropskog tržišta za elektrifikacijim voznog parka u kontekstu klimatskih promena, suštinski neophodnih savremenom svetu. Prva “politička” dogma srpske opozicije je stav prema kome projekat ”Jadar” nije energetsko-rudarsko, naučno-tehnološko, a i ni ekološko pitanje. Za njih status projekta “Jadar” je  dnevnopolitičko pitanje koje treba da posluži kao inicijalna kapisla za rušenje vlasti. Dva su razloga za navedenu tvrdnju. 

Foto: Zoran Sinko

 Prvi projekat ”Jadar” je obustavljen naletom ulične agresije i moralističke histerije u poznu jesen 2021. godine. Opozicionari veruju da je kopanje, prerada i reciklaža litijuma i borata, tema na kojoj vlast može da se “oklizne”, a upravljanje državom, “sklizne” bez izbora njima u  ruke. Opsesija ad hoc prevratom toliko “bliska i draga” srpskoj opoziciji, generiše naivno očekivanje da će se aktuelna vlast pod pritiskom ulice “sama od sebe urušiti". Iskustvo govori suprotno, ali vajni opozicionari za to ne mare mnogo. Brojni su primeri potrošene energije, bunta i opozionih političkih promašaja.

 Demonstracije, poput “ 1 od 5 miliona”, političke procesije” protiv “Beograda na vodi” ili pak pokret “Srbija protiv nasilja” su primeri političke nesuvislosti i moralne beslosvesnosti prvog reda. Ma šta iskustvo političkih borbi poručivalo, nemoguće je razuveriti ambicioznu i vlastoljubivu  ikontrašku politički heterogenu družini. Staro pravilo je da usiljeni politički fantazmi rađaju  fanatizam. Fanatizmu su strani zdrav razum i razumevanje činjenica. Iz tog razloga, opoziona borba je duga lista politićkih neuspeha i moralnog poniranja.

Drugi razlog u prilog medijsko-političkog “rastvaranja” ekologije u sredstvo za golu vlast je arogantno odbijanje bilo kakvog racionalnog dijaloga i zanemarivanje činjenica o projektu ”Jadar”. Predsednik Vučić nudio je svaku vrstu razgovora, a kao vrhunski politički ulog u priči o  projektu “Jadar”, ponudio je referendum o svom opozivu. Predsednica Skupštine Srbije, Ana Brnabić, nudila je sve moguće forme javnog i institucionalnog dijaloga između aktera različitih stavova o rudarenju litijuma. Svaki njen napor tretiran je kao farsa i dočekan sa neviđenom dozom zluradosti političkog nihilizma. I najzad, kabinet predsednika Vlade - Vučevića uz podršku  predsednika Srbije, Aleksandra Vučića krenuo je u formiranje ekspertskih timova različitih naučnih usmerenja s ciljem da prouče efekte projekta "Jadar". I ova incijativa, opoziciju nimalo nije zanimala, iako je u osnovi vođena načelom - “struka iznad i u službi politike” .

Foto: Masha Bandjur

U kontekstu, društvenog dijaloga, vođena načelom “totalne transparentnosti “, kompanija "Rio Tinto" objavila je Nacrt studije o uticaju projekta “Jadar” na životnu sredinu. Istine radi, “ moralno prokazeni “ Rio Tinto, potencira francuski model društvenog dijaloga o projektu kopanju, preradi reciklaži litijuma, koji je ukorenjen u francuskoj prosvetiljsko-demokratskoj tradiciji i praksi. O projektu “Emili” debatovalo se pod okriljem Državne komisije, javno, racionalno i u interesu države. Epilog debate je da će kompanija “Imeri” dobiti milijardu evra državne pomoći za prioritetni državni projekat, u regiji Alije koja potpada pod ekološki najzasićenije evropske regije, budući da je uvršćena u evropski ekološki projekat od posebnog značaja “Nature”.

Srbija je potpisala sa EU Memorandum o kritičnim sirovinama i mineralima, industriji jonsko litijumskih baterija i električnih vozila.

Memoradum predviđa koncept ekološki i socijalno odgovornog rudara, a i obavezuje sve aktere EU, Srbiju i kompaniju "Rio Tinto", kao i druge karte budućeg ekosistema bažiranog na rudarenje litijuma i borata.

 Poruka svih aktera u sagi o rudarenju litijuma je jasna. “Nema iskopavanja rude bez zadovoljenja ekoloških standarda kako Srbije, tako i EU”. Srbija prema Memorandumu sama u sadejstvu sa EK kontroliše ispunjenost šta dara u rudarenju litijuma i drugih kritičnih sirovina. Dodatna mera zaštite je “baterijski pasoš” koji će u EU početi da vadi od 2027. godine. Ova direktiva Evropskog saveta predviđa da jonsko-litijumske baterije mogu biti prodavane na tržitu DU, samo ako su sirovine iz kojih su dobijene isključivo na ekološki prihvatljiv način. Dakle, jasna je poruka - “Nema profita putem prljavih tehnologija”. Sve navedeno, poznato je opozicionoj političkoj eliti. Ona ima pravo na sumnju, dopušteno je pravo i na kontrolisanu iracionalnost i neslaganje, ali je politički i moralno neprihvatljivo zloupotrebljavati strah građana za život i prirodno okruženje u kontekstu izazivanja ulićnih nemira i dubokih društvenih podela. Vrhunac političke ostrašćenosti i hipokrizije je okolnost da je "Rio Tinto" stigao u Srbiju u vreme vlasti opozicije, “antilitijumski revolucionarne”Demokratske stranke”. 

 Dodatak moralno-političkoj nedoslednosti prvog reda je i datum otkrića minerala jadarit 2004. godine u vreme “kohabitacije Koštunice i Tadića”. Teško je pretpostaviti da su i Đinđić, Koštunica, Tadić, Dinkić i njihovi ministri, "Rio Tinto", jednu od tri najveće svetske kompanije zamišljali kao “Nacionalnu geografiju “ ili savremenu verziju Jovana Cvijića, tačnije kao grupu istraživaca koji će pisati knjigu ili praviti dokumenetarni film o jadaritu, kao jedinstvenom mineralu u lozničkom kraju. Znali su to tada, znaju to i sada, i zato se sve to oko dramatične politizacije rudarenja litijuma zove skandalom.

U svetlu navedenih političkih i ekspertskih ponuda za razložnim dijalogom, kao i u svetlu opozicnog fingiranja “samoskrivljene naivnosti”, predstojeći mitinzi, teške reči, zapaljive parole su samo izraz političke pohlepe za vlašću, socijalne odgovornosti i moralno neubedljivog stava. Da budem jasan - “nije njima stalo ni do ekologije, ni rudarstva nego rušenja vlasti”, i hajde to jasno da prepoznamo i kažemo. Zaplet je dnevno-politički jer se krećemo u zaćaranom krugu propagande i politike incidenta. Ko ne veruje, neka samo za par minuta posluša poslanika Ćutu Jovanovića i razne aktiviste, poput Kokanovića i Petkovića, ali i večito, ljute i neubedljive - Ponoša i Lutovca, vođu “projekta” Dragana Đilasa. Priznajem, nije lako, ali pomaže da se shvate motivi, razlozi, ambicije i njihova očekivanja.

I da, za kraj, pretpostavimo nešto skoro nezamislivo, gotovo izvesno - praktično nemoguće:  

I da sklone Vučića, morali bi da pregovaraju sa "Rio Tintom". Obaveze države važe ko god je na vlasti, a strane investicije, voljom naše države i država iz kojih dolaze investicione kompanije sporove rešavaju dogovorom ili arbitražom. I zbog ove okolnosti, sve ovo je neodgovorno, opasno i politički, medijski i ekonomski štetno, što se događa u subotu. 

Posebna dimenzija političke neodgovornosti je što se čitava politička zavrzlama događa usred Kurtijevog progona, nestabilne situcije u BIH, evropskih i globalnih bezbednosno-političkih izazova.