Alarmantna situacija! Zbog ovoga Srbija nema igrače u vrhunskim klubovima?

Broj naših fudbalera koji igraju važnu ulogu u vrhunskim timovima "liga petice" sve je manji, što je tužno i zabrinjavajuće kaže za Informer.rs bivši reprezentativac naše zemlje i fudbaler Borusije Dortmund Miroslav Stević.

Branislav Ivanović je bio šampion sa Čelsijem, Nemanja Vidić jedan od lidera Mančester junajteda sa kojim je osvojio brojne trofeje, Dejan Stanković je osvojio tripletu sa Interom, Aleksandar Kolarov,  bio jedan od vodećih igrača u Laciju, pa Mančester sitiju, Nemanja Matić je briljirao u dresu Čelsija, pa Mančester junajteda...

Danas, vrlo malo naših igrača igra važnu ulogu u svojim klubovima. Srbija ima jedino Dušana Vlahovića i Filipa Kostića u Juventusu, Luka Jović se bori za mesto u Milanu, Dušan Tadić, Aleksandar Mitrović,  Sergej Milinković Savić, u ligama su osetno slabijeg kvaliteta. O mladim igračima da ne pričamo, u većini slučajeva se izgube nakon što napuste Srbiju.

- Šteta je naravno i zabrinjavajuće. Kada uporedim sa generacijom koja je je bila na Svetskom prvenstvu u Francuskoj... Svi mi smo igrali videće uloge u svojim klubovima. To nisu bili mali klubovi. Predrag Mijatović je bio najbolji igrač Reala, Dejan Savićević Milana, Dejan Stanković i Siniša Mihajlovića Lacija, Miroslav Đukić najbolji igrač La Korunje, pa Valensije, Ljubinko Drulović Benfike, pa Savo Milošević i Darko Kovačević, da ne nabrajam više. Igranje u velikom klubu donosi veću odgovornost i kvalitet, kasnije profitirate od toga. To se prenosi preko reprezentacije na saigrače. To nam nedostaje poslednjih godina. Nemamo druge igrače, ali ni ovi sad ne igraju glavnu ulogu u svojim klubovima. Možda Vlahović i Milinkovič Savić, dok je bio u Laciju, su bili glavni u svojim klubovima, svi ostali su standardni, ali nisu ti koji se pitaju. To otežava i reprezentaciji da igra sa što većim kvalitetom - kazao je za portal Informer.rs Miroslav Stević.

 

Foto: Starsportphoto©

 

Jedan od razloga što više nemamo fudbalere u evropskim gigantima koji prave razliku i igraju važnu ulogu u svojim klubovima jeste i činjenica da prerano napuštaju klubove u Srbiji, pre nego igrački sazru, za nivo koji se od njih očekuje u inostranstvu. 

- Kada imate zdrav organski rast, kada igrač ode iz kluba, bez obzira na godine, kao fudbaleri iz Hrvatske, koji idu mladi i uklapaju se odmah, postanu standardni. Rekao bih da je problem sazrevanje igrača u fudbalskom i ljudskom smislu, zbog menadžerskih kombinacija. Imam mnogo igrača iz Partizana koji nisu ni "progledali" na oba oka, a otišli su u neke klubove, a svakome ko se bavi fudbalom bilo je nerealno da očekuje da će tamo igrati. Pričam o Čelsiju, Mančester sitiju ... Jugoslovenska liga je bila ta iz koje smo mogli da odemo u takve klubove i da igramo neku ozbiljnu ulogu, jer je ta liga imala mnogo veći kvalitete. Ovde je dosta veštačkog isforsiranog kvaliteta. Igrači nemaju vremena da sazru na vreme, odlaze u klub koji bi trebalo da bude krajnji cilj karijere, a to je njima prva inostrana stranica. To ne može da bude normalno i realno, a onda ih šalju na pozajmice, koje nisu čak ni na nivou klubova iz kojih su otišli. Šalju se u lige i klubove koji se bore za opstanak, a otišli su recimo iz dva najveća kluba Srbije - Zvezde i Partizana. To nema nikakve logike. Razumeo bih da igrač ostane u Zvezdi ili Partizanu da se razvijaju normalno.

Treneri su nam prosjaci

Stević smatra da nam ne nedostaje talenata, ali da nemamo dovoljno kvalitetne trenere koji bi "brusili dijamant", da nam je potreban sistem koji će "proizvoditi" respektabilne fudbalere.

- Čuo sam da se neki bivši reprezentativci oglašavaju na tu temu. Imao sam sreću da mnogo vremena provedem  sa čovekom, koji mi je najbolji drug, koji je napravio nemačku reprezentaciju. Bio sam prisutan kako je pravio koncept i od tada je Nemačka krenula da osvaja trofeje. Sve što su napravili posle 2005. je zasluga Matijasa Zamera. Mora da se napravi sistem da bi sve funkcionisalo. U sistemu najvažnija karika je struka. Kod nas je naslabija, počev od prvog tima, pa do mlađih kategorija koji treba da budu izvor svega. Mi pljujemo u taj izvor od čega treba da živimo i da se hranimo. Struka će biti ta koja održava fudbalsko telo jedne zemlje. Mi najmanje poštovanja imamo prema toj struci. Pričam o prvim timovima, ponašanju se prema trenerima kao prema prosjacima. 

Nemanja Matić je nedavno savetovao klince da ne idu u Zvezdu i Partizan, jer njega, kako kaže, ništa nisu naučili.

 

Foto: ATA Images

 

- Što se tiče sadašnje situacije, mogu da razumem ljude što tako pričaju. Ako se vratim u svoje detinjstvo, svaki put kada pomenem jednog od trenera koje sam imao naježim se. To su bili ne samo treneri, nego ljudske gromade, idoli, Florijan Matekalo, koji su stvorio  Partizanove bebe, Vladica Kovačević, legenda Bordoa i Partizana, Milan Damjanović, koji je igrao za reprezentaciju, bio drugi u svetu, Branko Rašović, prvi strelac Dortmunda. Od takvih ljudi sam učio. Oni nisu bili moji treneri, bili su sve. I treneri, menadžeri, idoli, prijatelji, sve u jednom. Zamislite kada dođem mlad u Partizan sa 14 i po godina, da nemam takve ljude, koji te prvo uče da budeš čovek, pa da igraš fudbal i da praviš karijeru. Baza je da budeš čovek. Kada pričam o mojim trenerima imam takvo poštovanje i emociju...

Podseća Stević da su treneri tada bili ostvareni kao ličnosti i kao igrači, situirani, imali su redovna primanja u klubovima.

- Prva stvar u klubu je da ti trener u mlađim kategorijama koji brusi dijamante bude zadovoljan, da dolazi srećan na posao. Srećan sam što mogu da pričam iz više uglova. Bio sam dugo igrač 18 godina, završio sam trenersku školu 2007. godine u Nemačkoj, od 24 bivša igrača, bio sam treći, radio sam kao direktor u klubu, radim kao menadžer igrača. Iz svih uglova mogu da posmatram razvoj u fudbalu. Sve se svodi na koncept. Nama to nedostaje. Kada se radi nešto stihijski, kao što je naše podneblje, uvek si prepušten momentu, sreći i nesreći, koje u nekom dobrom sistemu treba da se svedu na minimum, a taj faktor ne možemo skroz da izbegnemo. 

Dvostruki aršini

Naši klubovi su primorani da prodaju mlade fudbalere, pre nego što dostignu igrački nivo da mogu da prave razliku u svojim klubovima, pa završavaju na pozajmicama i na kraju se izgube.

- Razumem to. Radio sam u Minhenu kao direktor dve i po godine, za to vreme sam prodao 10 ili 12 igrača u top klubove. Bio sam prinuđen, jer nisam imao investitora, kao što sad klub  klub koji je spao na niže grane, a koji je uložio 80 miliona. Morao sam da plaćam kiriju za Alinac areni tri miliona evra godišnje. Gledao sam kao direktor kluba utakmice kadeta i omladinaca jer sam znao kada prodam jednog da moram da pipremim drugog koji će doći na njegovo mesto. Može to da se radi, ali da bismo nešto proizvodili morate da imate neviđeno dobru struku. Naši klubovi žive od prodaje igrača, napravili su imidž od prodaje fudbalera. 

Nažalost, u mlađim selekcijama ima dvostrukih aršina, često talenat ne bude taj koji je presudan. 

- Uvek je toga bilo u svim zemljama, kao i kod nas, neka deca će se protežirati, neka zapostavljati. Nije to samo kod nas.To je laž. Samo što je balans kod drugih malo drugačiji. Kod nas je 90-10 i 80-20 u pogrešnom pravcu. I na zapadu ima muljanja, ali je neprimetno, jer je većinski uspostavljen balanas, kako treba da bude. Kroz forsiranje dece koja nemaju kvalitet i talenat da uspeju pravi se nepravda, a zanemaruju se deca koja imaju talenat. Daješ nekome lažnu nadu da može da uspe, kroz neka sponzorstva,  a uskraćuješ nekome ko zaista poseduje kvalitet. Toga pre nije bilo u tolikoj meri, morao si da imaš ljudski i sportski kvalitet da bi prošao. Mada, ne treba porediti vremena, nije fer. Živimo u bržem vremenu. I žao mi je tih mladih igrača. Mi smo pre imali tri faktora koja su nam oduzimala koncentraciju od cilja, poroke, mladalačke poroke zaljubljivanja, neko cigarate, alkohol ili kocku, na to sve svelo. Sada imate milion stvari koji vas odvlače od fokusa, nije mladim momcima lako da ostanu na prvom putu zbog svih iskušenja.

Zovite Đokovića

Na sreću, ima spasa, mada je situacija već alarmantna.

- Imamo talenat, mada se smanjio, to je moje mišljene. U toj nestašici talenta uvek će isplivati neki koji ima karakterne crte pobednika. Da se ja pitam po cenu kratkoročnog neuspeha smanjio bih broj stranaca u našim ligama. Kada sam odlazio u inostranstvo mogla su da igraju samo tri stranca. Smanjio bih u svim zemljama koje nisu top pet i žive od prodaje igrača, baš zbog afirmacije mladih. Da bi došlo do toga moramo da pojačamo struku, a da bismo to uradili, moramo da pojačamo edukacione škole, da sistem edukacije  bude na najvišem niovu, da klubovi poštuju struku, da ima poštovanja. Da se pitam nešto u našem fudbalu, u trenerskim školama smanjio bih teoriju sistema. Sve se u životu svodi na najjednistavniju stvar - ti ili ja. Zvao bih ljude poput Đokovića, starije vaterpoliste, košarkaše, rukometaše... Da ti ljudi iz svog života objasne mladim ljudima kako su reagovali kada nisu imali snage, šta je to što ih je podiglo. Sport je prvo vrsta psihologije, znanja, volje, želje, pa onda dolaze elementi koje možeš da treniraš svaki dan. Ako nemaš taj karakterni i voljni momenat u sebi, mislim da ni ovaj tehnički neći doći do izražaja u punoj snazi.

Stević ističe da je potrebno podiži fudbal u Srbiji na viši, profesionalniji nivo.

- Potrebno je da se  dosta stvari u našem fudbalu napravi profesionalnije u svim segmentima, sportskim, infrastrukturnim, finansijskom, organizacionom. Kada se naprave normalni uslovi, ne moraju da budu "XXL" varijante, neka budu "smol", u odnosu na druge zemlje, ali neka budu normalni uslovi. Da mi koji smo preko, koji smo prezentovali našu zemlju u inostranstvu, imamo obavezu da to iskustvo ponudimo, prenesemo, damo na korišćenje našoj zemlji. To je obaveza svih nas, a da li će to neko da uzme ili ne, je njegov problem - istakao je za Informer Stević.