"Drama u Tampereu" ili fudbalski rat "Tito – Staljin"! Kada je fudbal bio mnogo više od igre!

Fudbalske reprezentacije Srbije i Rusije sastaće se u četvrtak 21. marta u Moskvi na stadionu Dinama u prijateljskoj utakmici. Time će biti ispisana nova stranica u interesantnoj priči o rivalitetu između ove dve selekcije, koji prevazilazi striktno fudbalske okvire.

Menjali su se nazivi država, kao i narodi koji su činili državne zajednice, ali jedna stvar ostala je ista decenijama. Nekadašnji Sovjetski Savez tradicionalno je predstavljao jednog od najneugodnijih protivnika staroj Jugoslaviji i tek u 12. susretu odigranom 1985. godine, Jugoslavija je ostvarila drugi trijumf u međusobnom odmeravanju snaga. Prvi je upisan već na prvoj stranici priče o rivalitetu dve komunističke države i fudbalske selekcije. To odmeravanje često je sa sobom nosilo i politički kontekst, počevši još od prvih međusobnih susreta. Bitno je naglasiti da pre Drugog svetskog rata dve selekcije nisu odigrale nijedan meč, s obzirom na to da Kraljevina Jugoslavija nije blagonaklono gledala na Sovjetski Savez i da su dve države uspostavile zvanične odnose tek 1940. godine.

Foto: profimedia

Prvu takmičarsku utakmicu odigraće Socijalistička Federativna Jugoslavija i SSSR tek na Olimpijskim igrama u Helsinkiju 1952. godine. Bile su to druge po redu posleratne Igre, a okršaj dve fudbalske selekcije stigao je u politički delikatnom trenutku. Naime, četiri godine ranije Josip Broz Tito rekao je čuveno "ne" Josifu Visarjonoviču Staljinu, čime se Jugoslavija otrgla od sovjetskog "čeličnog" zagrljaja i okrenula se saradnji sa zapadnim silama. Zbog ogromnih tenzija između dve zemlje, gde ni mogućnost vojne intervencije Sovjeta nije bila isključena, svetski mediji su utakmicu koja je odigrana 20. jula nazvali "Drama u Tampereu" ili fudbalski duel "Tito-Staljin".

Foto: printscreen

U pitanju je bio duel osmine finala na fudbalskom turniru u sklopu Letnjih olimpijskih igara. Pre same utakmice, komesari i diplomate iz obe zemlje obilazili su svlačionice i prenosili igračima očekivanja lidera - Staljina i Tita - kao i narodnih masa sa obe strane. Ogroman ideoliški teret bačen je na pleća fudbalera o čemu je kasnije posvedočio čuveni ruski igrač Leonid Ivanov, koji je bio akter te utakmice.

- Leonide, mi smo danas gladijatori. Igra se do smrti! - prisetio se Ivanov mnogo godina kasnije reči koje mu je uputio jedan saigrač neposredno pred izlazak na teren.

Foto: profimedia

Učesnik "meča veka" bio je i Zlatko Čajkovski, koji je sledećim rečima motivisao svoje saigrače.

- Danas za ljude kod kuće postajemo ili heroji ili kukavice - nije bežao nekadašnji fudbaler Partizana od toga da jasno poruči svojim saborcima koliki je ulog u predstojećih 90 minuta. Ispostavilo se da je 90 minuta bilo nedovoljno!

Foto: profimedia

Kao da uvertira nije bila dovoljno dramatična, dešavanja na terenu bila su dostojna Hičkokovog trilera. Golovima Rajka Mitića, Tihomira Ognjanova, Branka Zebeca i Stjepana Bobeka, Jugoslavija je na početku drugog poluvremena povela 4:0. Delovalo je da će "plavi" upisati ubedljivu pobedu, ali strah od deportacije u Sibir učinio je svoje, pa su Sovjeti u nastavku igrali za goli život. Vodila je Jugoslavija 5:1 sve do 75. minuta, kada je protivnik za 14 minuta postigao četiri gola za konačnih 5:5!

 

Šta je motivisalo Sovjete da u poslednjih 15 minuta načine čudo, objasnio je akter utakmice Igor Neto, mnogo godina kasnije.

- Bojali smo se rezultata i šta će biti s nama. Zaigrali smo kao ludi, iznad svojih mogućnosti - iskren je bio Neto.

U produžecima nije bilo snage za nova uzbuđenja, pa je prema tadašnjim propozicijama, dva dana kasnije igrana nova utakmica. Uoči ponovoljenog meča u svlačionici Sovjeta pročitana je kratka i jasna poruka Staljina:

"Od Jugoslovena se ne sme izgubiti!", nije ostavljao sovjetski diktator mnogo prostora za izbor. Igrači su ga poslušali i poveli već u šestom minutu, međutim ovoga puta usledila je reakcija Jugoslovena. Mitić, Čajkovski i Zebec bili su strelci za preokret i veliku ideološku pobedu Jugoslavije 3:1! Stigao je naš tim tada do samog finala, gde je poražen od Mađarske, koja je tih godina bila jedna od najboljih selekcija sveta.

Sovjeti su odmah nakon poraza i eliminacije brodom otputovali u Lenjingrad, a sovjetska javnost obaveštena je o ishodu "drame u Tampereu" punih godinu dana kasnije, tek nakon Staljinove smrti! Legenda kaže da su reprezentativci koji su "izdali druga Staljina i komunizam" imali pred sobom dva izbora - streljanje ili deportaciju u Sibir!

Foto: EPA Images

Ipak, od tragične sudbine navodno ih je spasao Staljinov sin Vasilij, koji je bio veliki ljubitelj fudbala. Nije moglo sve proći bez bilo kakvih posledica, pa je "za kaznu" rasformiran moskovski vojni klub (CDKA) čiji su fudbaleri činili okosnicu reprezentacije. Nacionalni tim je raspušten i nije mu bilo dozvoljeno da igra kvalifikacija za Svetsko prvenstvo 1954. godine. Svim igračima je oduzeta prestižna titula "majstor sporta" koja je u tadašnjem SSSR-u donosila brojne privilegije i niko od njih neće uspeti da vrati karijeru na staze stare slave. Tek posle Staljinove smrti biće oformljen CSKA, naslednik ugašenog CDKA.

Čast jugoslovenskog socijalizma odbranilo je 11 heroja: Vladimir Beara, Branko Stanković, Tomislav Crnković, Zlatko Čajkovski, Ivan Horvat, Vujadin Boškov, Tihomir Ognjanov, Rajko Mitić, Bernard Vukas, Stjepan Bobek, Branko Zebec. Vođa tročlane selektorske komisije bio je legendarni Aleksandar Tirnanić. Priča se da je legendarni Tirke posle ponovljene utakmice u Tampereu i pobede Jugoslovena od pretrpljenog stresa osedeo, iako je imao tek 43 godine.

Bila je to prva i u naredne 33 godine jedina pobeda Jugoslavije nad Sovjetskim Savezom u fudbalu. Slatka osveta Sovjeta uslediće osam godina kasnije pobedom u finalu Evropskog prvenstva, ali to je priča za neku drugu priliku.