Udaram jače nego pojedini muškarci! Aleksandra Perišić za Informer: Ne mogu da prežalim zlato sa OI!

Udaram jače nego pojedini muškarci, na to se žale mnogi u mom klubu! I dalje ne mogu da prežalim što nisam osvojila zlato na Olimpijskim igrama, iako sam ponosna na sebe zbog srebrne medalje, poručuje u novogodišnjem intervjuu za Informer Aleksandra Perišić (22), fantastična srpska tekvondistkinja!

Perspektivna tekvondistkinja iz tekvondo kluba "Azija" oduševila je čitavu Srbiju kada je prošlog leta našoj zemlji donela olimpijsku medalju. Pre početka takmičenja mnogi je nisu videli u borbi za odličje, ali je ona sve iznenadila, stigavši do finala gde je vodila žestoku borbu protiv Mađarice Vivijane Marton. Iako je na kraju osvojila srebro, dokazala je da ima potencijal za najviši podijum

U ekskluzivnom novogodišnjem intervjuu za Informer, Aleksandra se osvrnula na proteklu, 2024. godinu. Sumirala je svoje uspehe, ambicije i ciljeve, a otkrila je i mnogo zanimljivih detalja o svojoj karijere, između ostalog, i koliko su jaki njeni udarci.

• Aleksandra, koliko se spremate i koliko trenirate na dnevnom nivou?

- Kada je bila Olimpijada, više sam vremena provodila na treningu nego u svom stanu, samo što nisam spavala tu za vreme priprema. Počela sam da treniram od četvrte godine i tada sam išla na treninge tri puta nedeljno, po sat ipo vremena. Sada treniram svaki dan ujutru i uveče, a dok sam se spremala za takmičenje u Parizu bila sam u sali i po tri/četiri puta na dnevnom nivou.

•   Kako balansirati treninge sa obavezama, fakultetom, poslom? 

 - Uspevam sada da se iskombinujem, ali dok sam se spremala za Pariz sve drugo sam ostavila po strani. Znala sam da ću sve ostalo nadoknaditi i uspeti da završim kasnije, dok je Olimpijada bila prioritet. Ljudi me razumeju dosta, što je veliki plus i niko me ne pritiska sa strane.

•  Kako bi ukratko sumirali ovu godinu, da li ste zadovoljni postignutim?   

- Ovo je bila jedna duga godina za mene, koja je izvanredna. Ništa ne bih menjala kod nje, koliko god ja tražila to olimpijsko zlato koje ce doci kad tad. Lepa godina, lepi rezultati. Najbitnije je da sam živa i zdrava, i da nisam imala ozbiljnije povrede.

Foto: Zoran Sinko

DANONOĆNO SE TRENIRALO ZA OLIMPIJSKE IGRE

•   Prošlog decembra ste saznali da ste kvalifikovani za Olimpijske igre, kako je tekao pripremni period do odlaska u Pariz?   

- U decembru sam saznala da sam izborila normu za OI, i u prvi mah nisam verovala, rekla sam treneru da proveri sve. Nisam želela unapred da se radujem, htela sam da vidim tek kada izađe lista. Što se tiče konkretno priprema, bilo mi je veoma teško i veoma naporno. Non stop sam se preispitivala da li radim dobru stvar, da li dobro jedem, da li dovoljno spavam, da li dovoljno treniram. U nekim trenucima sve je dobro, ali kako se približava, vi ste sve umorniji. Tada se borim sama sa sobom, ali mi prija podrška drugih ljudi koji mi govore da je sve dobro, i da sam se poboljšala.   

• Kako ste se nosili sa pritiskom i emocijama tokom takmičenja na Olimpijskim igrama, i u kom trenutku ste shvatili da možete stići do finala? Šest meseci kasnije, kako sada gledate na srebro sa OI? Srbiju su obišle Vaše suze, iako je i srebro ogroman uspeh...

- Kada je krenulo takmičenje, isprva nisam znala da će to tako izgledati. Dosta ljudi me gleda, kako uživo tako i preko televizora, i dok ne doživite taj momenat, ne znate kakav je osecaj. Plašila sam se da me ne proguta publika i da budem maksimalno fokusirana na moj zadatak. Kada pričamo o takmičenju, prvu rundu sam izgubila, drugu sam prošla, Bog mi je pomogao da prođem tu borbu i onda mi je kasnije sve bilo lakše. Išla sam korak po korak i bila sam sve sigurnija i sigurnija. Kada sam stigla u finale i uzela tu medalju, spopale su me neke emocije, bila sam veoma srećna, jer je to nešto o čemu sam kao mala sanjala. Žao mi je što sam izgubila zlatnu medalju, bila mi je nadomak ruke, ali mi je u tim momentima falila smirenost. Posle meča mi je bilo krivo, plakala sam što nisam osvojila zlato.

•   Koliku težinu nosi grb i kolika je odgovornost kada predstavljaš svoju zemlju?

  - Meni je to velika čast, ja sam od malena želela da trčim sa zastavom, da se čuje naša himna, da plačem uz nju, ja to toliko emotivno shvatim. Tu emociju i tu moć sam najviše osetila kada sam bila prva na Evropskim igrama. Meni je velika čast kada imam priliku da se izborim za reprezentaciju, jer sada postoji novo pravilo, da svako od nas mora da se izbori za nacionalni tim. Na stranu to što sam ja osvojila Olimpijske igre, sada u svakom takmičenju koje sledi mora da budem najbolja kako bi se izborila za reprezentaciju. Čim se vi borite toliko za to, onda znači da ćete se boriti i za Srbiju. To treba da se iskoristi na najbolji mogući način, jer ne dobijaju svi tu priliku..

• Kakav je bio osećaj kada ste izašli na plato sa toliko poznatih sportista, košarkaša, vaterpolista...

- Neverovatan, kao da živite u nekoj bajci. Kao mala sam gledala dole, i sanjala sam da budem tu. Razmišljala sam: "Budi se Aleksandra, neka me neko uštine da vidim da li sam tu". Pogovu što ja i dalje nisam svesna da sam na tom nivou da budem u društvu ljudi koji su, ne znam koje reči da upotrebim, svako bi voleo da bude na njihovom mestu. Takve veličine, uticajni ljudi, na koje svako želi da se ugleda. I onda ja sa 22 godine budem tu i stojim pored njih. Vaterpolisti su bili sa nama u olimpijskom selu, sa njima sam dosta razgovarala i dali su mi puno podrške, čestitali mi.

Foto: Informer

PREDRASUDE NE SHVATAM LIČNO, UDARAM JAČE OD POJEDINIH MUŠKARACA

•   Kako se borite sa stresom i nervozom pre borbi?

  - To je nešto normalno, jer nikad ne znate kako će vas telo slušati. Kod nas je uvek najgora ta prva borba, i tada vidite kakvi ste taj dan. Pokušavam da smirim sebe, stavim slušalice u uši i slušam nešto što me motiviše. Najcešće slušam motivacione govore Novaka Đokovica i Vanje Grbića, u njima čujem sve što mi treba. Osim toga, volim da se osamim, da manje budem sa drugim ljudima i da ne trošim energiju. Pokušavam da stavim sebe u situaciju i kažem sebi da ja radim ovo zato što volim, a ne zato što me neko tera na to. Najbitnije je da ja budem zadovoljna kako sam se spremila, tada mi ne manjka samopouzdanja.

•   Na stranu fizička spremnost koja je definitivno najpotrebnija, koliko je važno psihički se pripremiti za sve to? 

 - Psihički momenat je veoma bitan, jer morate da se nosite sa velikim pritiskom. Dosta sam pričala sa Petrom, ona mi je mnogo pomogla da ako se zaletim, probam da se umirim. Dosta sam pričala i sa stricem, on mi je kao neki psiholog. Stvarno mi pomažu ljudi koji su mi veoma bliski, pogotovu stric. On nikada neće biti takav da me tapše po ramenu i da mi govori da je sve dobro, a da zna da nije. Ako nešto nije dobro, sasuće mi u lice sve i kako misli. Drago mi je što je iskren sa mnom i neće da me laže i da me maže.

• Šta je u tekvondou glavno, da li je do tehnike ili do snage?

- Do pametnog rada je. Svi mi radimo i trudimo se, ali za početak je najbitniji talenat. Opet, ako se na tom talentu ne radi, onda je uzalud. Ako se vi ne zalažete i ne radite dovljno dobro, sav taj talenat se gubi. Ključno je to što od sebe morate dati 100%, i da šta god da se desi, moraš da izvučeš maksimalno. Snaga je dodatni plus, ali i na tome mora da se vežba.

• Koliko jako udara Aleksandra Perišić? Pročitali smo u intervjuu Vašeg trenera Petre Butale Kovačić da su to neverovatno jaki udarci? Da li je to Vaša najveća prednost?

 - Sasvim sigurno je plus jer udaram jače nego pojedini muškarci, to se i u klubu žale. Ja kada nekog udarim, naravno da ne znam koliko sam ga jako udarila. Ne osećam tu svoju snagu, ali smatram da je sigurno prednost, jer kada vi vidite takmičarku da leti sa jedne strane tatamija na drugi kraj, to mi je neverovatno. Osim jačine, tu je naravno i talenat koji imam. Da nije bilo rada i treninga, ništa od toga ne bi bilo.

•   Budući da si žena u muškom sportu, kako se nosite sa predrasudama?   

- Predrasude ne shvatam lično, svaki sport je muški i ženski. Iako je borilački sport, pokazalo se da su žene veoma dobre u njemu. 4 olimpijska ciklusa i 5 olimpijskih medalja i to sve žene, mislim da je to veliki plus, tako da mislim da Mica (Milica Mandić prim.aut), Tijana (Bogdanović) i ja to rušimo.

Foto: AP/Photo

OSEĆALA SAM SE NEMOĆNO, U JEDNOM TRENUTKU SU MI SE SVI SNOVI SRUŠILI

• Pre par godina imali ste operaciju meniskusa i ukrštenih ligamenata, kako je došlo do toga i kako ste se vratili na pravi put?

- Istina je, 2017. godine sam prvi put povredila koleno tokom jednog takmičenja u Austriji. Sve je prošlo dobro, nisam morala da operišem ali su mi svakodnevno vadili tečnost iz kolena. Sledeće godine nisam otišla na to takmičenje u Austriju, ali 2019. godine jesam, i eto, ponovo se to dogodilo. Povredila sam se tokom borbe i morala sam da se operišem. Iskrena da budem u tom trenutku su mi se svi snovi srušili, morala sam da predam borbu. Sada kada vraćam film, osećala sam se nemoćno. Nisam mogla da stojim na nozi, da se pomerim, ništa da uradim. Krenula sam da plačem, mnogo me bolelo, a najviše što sam morala da predam borbu. Bila sam razočarana u ceo svet. Operacija je prošla super hvala Bogu, ali kada sam se ja osvestila i videla koliko sam zapravo nemoćna to me pogodilo. Noga me ubijala, nisam mogla da spavam, i baš mi je bilo teško.

• Šta ste razmišljali u tim trenucima, da li ste planirali da odustanete?

- Ponovo sam učila sve, sve udarce ispočetka i stalno sam bila u strahu da će sve da se vrati. Kada sam jednom bila na fizikalnim terapijama, doktori su između sebe nešto komentarisali, a ja sam bila tu sa još jednom devojkom. Oni su tada šapnuli: "Ova devojka se sigurno vraća (pokazali su na nju), a od od ove druge neće biti ništa (tada su mislili na mene)". Bilo mi je puno srce kada sam se vratila i sve to ostvarila, jer me je sve to najviše motivisalo.

• Da li ste dolazili da gledate treninge i kada ste bili u procesu oporavka?

- Dolazila sam, Petra je insistirala na tome kako ja ne bih upala u loše društvo, dok je moj otac bio protiv toga, stalno mi je govorio da ne idem i da ne gubim vreme. Svaki dan sam bila na treningu, gledala sam vršnjake kako treniraju. Bila sam na štakama, i bilo mi je veoma teško da gledam. Tada mi je Petra i rekla da moramo da idemo na Olimpijske igre, vraćala sam se korak po korak i eto ostvarila sam to. Sestra mi je bila velika podrška, svakodnevno je sa mnom trenirala, trčala, šetala. Nakon toga je usledila korona, i taj period sam isključivo iskoristila kako bih sebe podigla na neki malo viši nivo.

Foto: profimedia

RAD I DISCIPLINA SU FORMULA USPEHA

• Budući da imate samo 22 godine, koja je formula Vašeg uspeha?

- Rad i diciplina. Najviše možda opsednutost ovim poslom, jer svako ko je uspešan u ovom poslu najviše daje sebe na tom planu. Trudim se da maksimalno verujem u sve što zacrtam i da mnogo radim za to. Da nisam toliki radnik, talenat bi mi propao.

• Kako se motivišete kad izgubite?

- Prvo mi se sruši ceo svet kada izgubim, to mi je toliko bolno. Sednem sa trenerom i kažem joj sve što mi je na duši, motivišem sebe da jednostavno moram da se povratim, jer je sve to tako moralo da bude. Toliko pobeda sam imala u svom životu, i to me je donekle održalo u ovom sportu. Ako vi konstantno gubite, vi se pomirite sa tim. S druge strane, ja sam uvek pobeđivala i to mi je bio dodatni plus, jer ne mogu oni da pobeđuju, a ja ne. Pronalazila sam balans.

• Tvoji rezultati nisu samo tvoji, ko je sve tu, iza kulisa?

- Ima ih previše, ne mogu ni na papir da ih nabrojim. Knjiga može da se napiše o tome. Ima dosta ljudi koji su i pozitivno i negativno uticali na moj razvoj. Hajde da se osvrnemo na pozitivno naravno, Petra i njen muž, kao i moj prvi trener. Veljko Savičević je uticao na moje rezultate najviše i održao me u ovom sportu, zbog njega sam se upisala na tekvondo i zavolela ovaj sport, i on je zaslužan za moje početke. Postoji dosta ljudi koji su mi pružili sve i trudili se da se moj san ostvari. Ceo moj tekvondo klub je bio tu uz mene, moja porodica i familija, najviše stric i strina koji su me još kao malu zvali šampionom. Njih dvoje su me najviše vaspitali da budem ovakva kakva jesam, i sestra naravno

• Kakav bi savet dali mladim talentima koji žele da prate Vaš put?

- Da prate svoje snove, ali ne trebaju da se zaleću. Da sve rade sa uživanjem i zato što vole, a ne zbog toga jer je neko rekao da je to dobro za njih. Generalno bilo koji sport da je u pitanju, da ga upoznaju i uče iznova i iznova, da kupe to neko znanje koje drugi imaju, da ga ukradu. Da maksimalno i vredno rade i da rastu uz svoju generaciju. Sve će doći u svoje vreme, neko ima lakši put, neko teži, ali da nikada ne odustaju.

• Ko Vam je bio idol?

- Sa deset godina idol mi je bila Milica Mandić, a obožavala sam i odbojkašicu Milenu Rašić, ona mi je ostala u upečatljivom sećanju. Novak Đoković naravnu, njega kada gledate i šta sve osvoji, koliko godina ima, a još uvek ima motivacije. Tijana Bošković i Tijana Bogdanović takođe, svako od njih ima neku ulogu u mojim odlukama, pratila sam ih, slušala njihove intervjue, kupila savete i trudila se da učim od velikih ljudi

• Kakvi su planovi za dalje?

- Želim da nastavim sve kao i do sada, planiram da u narednom periodu sa Petrom porazgovaram o svemu i razradimo detaljan plan. Naravno, želela bih na Olimpijske igre 2028. godine, do tada ima dosta, moram vredno da radim, treniram i da se borim. Evropsko, Svetsko prvenstvo, sve kada se sabere, ima dosta posla.

Foto: Zoran Sinko

• Za kraj, perspektivna tekvondistkinja Aleksandra Perišić poslala je novogodišnju čestitku za verne čitaoce Informera.

- Želim Vašim čitaocima pre svega da uživaju u novogodišnjim i božićnim praznicima koji predstoje. Želim im puno zdravlja jer to je nešto što ne može da se kupi, i to nam je najbitnije. Dakle, zdravlja, sreće i ljubavi, sve ostalo će doći lako - podvukla je Perišićeva.