OVAKO JE IZGLEDAO ŽIVOT ZATVORENIKA U BANJIČKOM LOGORU! Današnji dan obeležavamo kao Dan sećanja na srpske žrtve u Drugom svetskom ratu!

21. oktobar u našoj zemlji obeležava se kao praznik posvećen žrtvama u Drugom svetskom ratu. Tim povodom posetili smo Muzej banjičkog logora gde smo sa kustosom Goranom Antonićem razgovarali o životu nekadašnjih banjičkih zarobljenika.

3. oktobra 1944. godine zvanično je zatvoren nacistički logor Banjica, a samo dan kasnije, njega su napustili svi zarobljenici. To je bio dan slobode za sve one koji su imali nesreću da borave na ovom užasnom mestu. Istovremeno, oni se mogu smatrati retkim srećnicima koji su ipak doživeli trenutak slobode. Za većinu logoraša, tokom tri godine funkcionisanja ovog nacističkog logora, sloboda je ostala neostvareni san.

Znamo da je 3. oktobra šef logora Svetozar Vujković uputio telefonski poziv svom pomoćniku Radovanu Čarapiću i preneo mu zahtev da se zatvorenici puste - navodi naš sagovornik kustos muzeja Goran Antonić.

Foto: printscreen

Sve do tog sudbonosnog datuma, život logoraša bio je neizdrživ. Prostor u kojem su boravili bio je podeljen na sobe obeležene brojevima. U tim sobama ljudi su provodili čitave svoje dane, samo retko i vrlo kratko izlazeći u dvorište. Zarobljenici su spavali na metalnim krevetima na kojima vrlo brzo više nije bilo dovoljno mesta. U pojedinim trenucima u jednoj sobi boravilo je više od stotinu logoraša, često spavajući na podu.

Najosnovnije životne potrebe bile su im uskraćene. Od posuđa dostupni su im bili samo metalne kašike i lonci. Hranu su dobijali retko, a i tada je bila vrlo oskudna, pa su ljudi bili neuhranjeni i često su umirali od izgladnelosti.

Stražari nisu imali nikakvog obzira prema zatvorenicima i jedini cilj im je bio potpuna dehumanizacija ovih ljudi. Primenjivani su najrazičitiji načini mučenja: od premlaćivanja ljudi, preko izgladnjivanja pa sve do ubijanja. Naš sagovornik opisao nam je neke od najjezivijih načina da se ponize zatvorenici u vreme rata.

Zatvorenici su jednom dnevno, najčešće ujutru, puštani napolje u toalet. Preko dana su koristili takozvane kible. Jedan od načina ponižavanja je bio slučaj da stražari dođu u sobu, uzmu kiblu i prospu, tako da su onda zatvorenici morali rukama da sakupljaju sadržaj.

Foto: printscreen

Zatvorenici su većinom bili muškarci, starosne dobi između 20 i 45 godina, ali u logoru su boravile i žene, pa čak i deca. Bilo je, nažalost, slučajeva kada bi se neka od zatvorenica porodila i tada bi dete ostajalo sa majkom u istim uslovima u kojima je bila i ona. Srećom, takvih slučajeva bilo je malo.

Najveći broj zarobljenika bili su ljudi koji su se suprotstavljanli vlasti. Banjički logor okupljao je političke protivnike režima, ali i seljake koji nisu imali dovoljno žita da plate namete. 

U takozvanim Banjičkim knjigama poimence je zabeleženo preko 23.500 zarobljenika, s tim što se procenjuje da je kroz Banjički logor prošlo negde oko 30.000 ljudi. Od tog broja, pouzdano znamo da je stradalo negde oko 4.000 lica, ali su realne brojke daleko veće. Veruje se da je u Banjičkom logoru u toku tri godine njegovog funkcionisanja stradalo oko 9.000 ljudi.

Nakon što je tako veliki broj ljudi prošao kroz jezive torture, u ovoj zgradi, danas pretvorenoj u memorijalni muzej, možemo videti preko 400 eksponata sačuvanih iz tog doba. Trudeći se da zadrže makar delić svoje ljudskosti, banjički zatvorenici bavili su se različitim vrstama naivne umetnosti. Tako danas imamo sačuvano mnoštvo skica i crteža portreta, ali i drugih predmeta poput pletenih šeširića, šahovskih figura od drveta i drugih figurica.

Foto: printscreen

Ovi predmeti danas nam svedoče o ogromnoj želji ljudi da žive, da stvaraju i da se bore čak i u najsurovijim okolnostima. Ovi eksponati su dokaz da u čoveku postoji snažna želja za životom i onda kada su šanse gotovo nikakve.

Foto: printscreen

Današnji datum obeležava se u našoj zemlji kao spomen na srpske žrtve u Drugom svetskom ratu. Memorijalni muzej Banjičkog logora, ali i drugi slični muzeji, podsećaju na strahovite žrtve koje je odneo najveći rat u istoriji čovečanstva i koje nikada ne smeju biti zaboravljene.