ŽIVIM OD HLEBA I LJUBAVI! Profesorka srpskog zamenila grad za selo, u srcu Šumadije peče najmirisnije hlebove i ČUVA SRPSKI TAIN OD ZABORAVA /FOTO/

U avgustu su bile tri pune godine otakako smo pronašli svoj dom u srcu Šumadije. Čini mi se da ih je bar dvadeset i kusur. Ostavila sam sve loše iza sebe posao, školu, okruženje, tuđe stanove - kutije, očekivanja, usijale ulice i zablude da će, tu gde sam, biti bolje. Tu sam ostavila i izbeglištvo. Sada sam na svom parčetu slobodne srpske zemlje, sa divnom prirodom, a pogled okolo nema cenu...

Ovako počinje svoju životnu priču Dragana Krbavac, žena iz čije furune izlaze najmirisniji i najlepši hlebovi u srcu Šumadije.

Dragana je jedna od mnogobrojnih Srba preko Drine koji su pod naletom ratnog vihora svoj spas potražili u Srbiji. Po zanimanju je profesor srpskog jezika, ali posle neizvesnih godina u nastavi odlučila je da okrene novi list...

Foto: Privatna arhiva

 

Pre tri godine, Vojvodinu je zamenila Šumadijom. Kupila je kuću u Đuriselu i sa svojom decom okrenula novi list. I ne kaje se, kaže da je svoj na svom.

- I još je teško. I biće. I to nije ništa novo. Odavno sam naučila da bez ljubavi nema žrtve, a bez žrtvovanja nema čoveka. Sećam se kad me je moj sin pitao:" A, majko, od čega ćemo mi da živimo?" Najteže pitanje svih vremena! - "Bog sigurno ima neki plan", rekoh mu. I imao je. Uskoro mi je poslao Tain i to kako drugačije nego kroz moju ljubav prema istoriji i precima. Sada živim od hleba i od ljubavi. Da li je dovoljno, videćemo - kaže Dragana.

Foto: Privatna arhiva

Dragana je nakon dolaska u Šumadiju morala od nečeg da živi, a to je u njenom slučaju bukvalno bio hleb. I to ne bilo kakav, nego Tain, srpski vojnički hleb, koji je hranio naše pretke još od Prvog balkanskog rata.

- Kada sam odlučila da napustim grad i sve loše u njemu - izabrala sam šumadijsko selo. Još nisu prošle ni pune tri godine, a čini mi se da smo oduvek ovde moja deca i ja. Tada još nisam znala da me je baš ovde čekao hleb želeći da se vrati na naše trpeze, zaboravljen. I sada je tu, hleb naših predaka, seljaka i junaka. Tain znači vojničko sledovanje. Tain seća na balkanske ratove, na Veliki rat, na ogromna pregalništva i još veće žrtve. Tain miriše i na slobodu i na svetost - ističe Dragana.

Foto: Privatna arhiva

U vreme dok je radila kao nastavnik, Dragana kaže da se vodila onim da je uvek bolje dati više - ocenu, dobru reč, požrtvovanje, jer od viška dobroga ništa ne boli. Pogotovo ne decu.

Dragana uvek naglašava da je ponosna što živi u Srbiji i što čuvam Tain.

Za sve one koji žive brzo,a nisu zaboravili odakle su i ko su, ona sprema korpe različitih domaćih ukusa. Svi hlebovi su starinski, ručno rađeni, od najboljeg vodeničnog i organskog brašna, pečeni u zidanoj furuni. Ona nudi Taine od organskog vodeničnog brašna mlevenog snagom Toplice.

- Svi moji hlebovi su ručno mešani, sa suvim ili domaćim kvascem i pečeni na bukovini - kaže ova vredna žena. 

Paleta hlebova je široka i raznovrsna. Klasični, ražani, kukuruzni, beskvasni sa semenkama, narodni sa suvim šljivama i orahom, tain od celog zrna sa prirodnim kvascem, Stanina pogača, organski speltin hleb sa lavandom i limunom... U ponudi se nalaze i slatki organski hlebovi i kolači.

Svi su mešeni ručno od vrhunskog brašna iz Sretenovića vodenice. Pečeni su u furuni i dugotrajni su. Dragana kaže da im je rok 10 dana, mada čisto sumnjamo da ovako slasni i mirisni kod nekog mogu da izdrže duže od dva dana.

Foto: Privatna arhiva

- Svako zrno mora da umre pre nego što postane hleb. Svaki domaći zalogaj poštovanje je onih koji nam ostaviše njive i šljive. Bol je izgubiti očevinu, ali je smrt izgubiti sebe. Čuvajmo srpskog seljaka i njegov trud, još nas hrani. Kada poslednji padne - izgubili smo. Moj posao i nije posao, to je prosto življenje, opstanak, podizanje i čuvanje. Ne odvajam hleb koji jedu moja deca od onog koji nudim drugima. Sve je isto. I Drina je ista i sve njene krivine - zaključuje Dragana.