SAMO TREBA DA ODU... ZAPAD MOŽE DA MNOGO POMOGNE BIH... Pustite Bosance da sami odrede svoju sudbinu i nađu održivo rešenje!

Šta bi Zapad mogao da pomogne? Pa, da ode iz BiH i dopusti da se ti ljudi zabrinu nad svojom sudbinom i da sami nađu ono što se na Zapadu zove „održivo rešenje". Nešto bi našli. Da li bi to bilo idealno? Verovatno ne. ali

Da se podsetimo: izbori su radnja, u političkoj sferi, gde narod bira političke subjekte - to su obično stranke ili pojedinci, opet iz stranaka - da obavljaju političku vlast i u određenom periodu (obično četiri godine) „predstavljaju narodnu suverenu volju. Izbori su zbog toga izvor i temelj celovitog sistema državne vlasti".

Tako stoji u priručnicima o demokratiji koji se prepisuju decenijama, a u nekim državama vekovima.

Istina je, piše poznati srpski novinar Slobodan Reljić, u koju danas niko ne sumnja, da se „servis naroda" pretvorio u manipulativno telo preko koga realne sile u društvu - oni najbogatiji, oni najnaoružaniji, oni čije društvene uloge obezbeđuju da se odlučuje bez odgovornosti i obaveza - pljačkaju društvo (apsolutnu većinu onih koji su ušli u politiku u našim društvima „pas nije imao za šta da ugrize"), ispunjavaju svoje velike želje da vladaju i donose odluke, javno pokazuju kako su „pametniji" od proste svetine i svojih konkurenata, obezbeđuju sebi „i za unuke" (kuće, školovanja, letovanja, putovanja, lečenja, itd) sve ono - od čega je njihov narod sa svakim danom njihove vlasti deceniju udaljeniji…

U svetu gde je zapadna demokratija nastala, to se uveliko zove - postdemokratija.

Postdemokratija je ono što je nastalo posle demokratije i kako god se definiše gore je od originala. Pre dvadeset godina čak je i Trilateralna komisija, neka vrsta samozvane svetske vlade koja se može uzeti kao glavni likvidator demokratije, „uočila problem prevenstveno u sve manjoj sposobnosti političara da politički deluju, jer im se legitimitet dovodi u pitanje zbog sve manjeg odziva birača".

Kritika onih koji žele da vladaju svetom a za to nikad, nigde, ni od koga nisu izabrani?! Ali tačna.

Britanski politikolog Kolin Krauč, pisac studije Postedmokratija, dodaje da su „takođe, autori mogli da prošire svoju analizu i da razmatraju problem javnosti koja teško da ima poverenje u svoje političare".

Tako se ono što se zove demokratski proces svodi na namamljivanje naroda da u što većem broju (ali se ne ograničava koliko) izađe do glasačkih kutija svake četiri godine (ili ako oni na vlasti nađu da je to za njih korisno i češće) i da bira između onih kojima ne veruje.

Preizborne manifestacije su zato potpuno oslobođene svake obaveze - političari nastoje da izmisle što ubedljivije poruke koje obično tek pojavno imaju veze sa stvarnošću i da na tom konfiguršu obećanja koja se - sad sigurno, ne ispunjavaju.

Predizborne kampanje se svode na to da političari nastoje, kao na estradi, da privuku što veću pažnju iako znaju da se toga niko neće sećati, a birači se zadovoljavaju nekim malim nadoknadama od olovke do litre ulja i dečje igračke, ili da im se asfaltira trista metara puta do mesta gde stanuju. Obe strane znaju, da je sve izvan tih sitnica, gola laž.

I kad se od tog posla umore, oboji žele da se sve to što pre završi. Birači da to više ne gledaju, a izabrani da krenu u „konkretne poslove".

Kao u znanoj pesmi Đure Jakšića: /Vašar je bio - a na vašaru/ Sablje, pištolji, arapski at;/ Tuniske kape, srebro i zlato,/Mletačka svila, ženevski sat./ „E, šta ćeš, sine, da kupi babo?"/Deteta sklonost kušaše svog./

Pred nove opšte izbore u Bosni i Hercegovini, u prvoj nedelji u oktobru ove 2022. godine, objavljuje se „podatak da je preko 80 odsto obećanja iz proteklih izbora u BiH ostalo neispunjeno, što dovoljno govori o ozbiljnosti stranačkih programa. Ono što se moglo videti prvog dana kampanje ne uliva nadu da će ovaj put biti drukčije". (Dojče vele)

Foto: Fotoilustracija

Naravno, i to je sve odokativno i sa lažnom nadom unajmljenog izveštača koji, iz svoje male pozicije posmatrača sa nemačke tačke gledišta, drži da se u Nemačkoj ostvaruje mnogo više obećanja. I to neupitno.

Taj pristup je u temelju kolonijalne demokratije, kakva se praktikuje u ovim zemljama.

Nada je u ovom slučaju veća od uzora. Umnogome.

Kad bi zemlje koje u BiH superiorno uvode demokratiju, evo treću deceniju, imale dobre rezultate u demokratiji kod sebe - proces starateljstva bi odavno bio završen a demokratija bi cvetala i davala rezultate. Ali, stvari ne stoje tako kako mali sluga evro-demokratije zamišlja veliku demokratsku mašinu koja, evo, i njemu odvaja bolju platicu nego da radi sa domaćim demokratama.

Politika na Zapadu se iselila iz realnosti u "potpuno spinovanje političkog sveta" a ka politici brendiranja,  gde „upravo poput reklame Koka-kole koja samo na nekim mestima neposredno upućuje na piće."

Sada imamo samo „slike koje izazivaju određene asocijativne tokove, a ne nešto čime se bavimo u suštini." 

Tu nastupa „potpuna nemoć građana da svoje brige preobraze u političku aktivnost. Izbori su postali igra oko brendova, a ne prilika za političku akciju".

Sve se svodi na otvorenu „upotrebu manipulativnih tehnika koje se koriste u prodaji proizvoda". U takvim uslovima demokratija s vremena na vreme obezeđuje promenu lica na čelu vladajuće piramide, ali ništa se ne menja u realnosti. Odnosno, čitav taj mehanizam čini društvo depresivnim i bez mogućnosti da nađe smisao u tome.

Demokratija u Bosni i Hercegovini je, naravno, postavljena tako da ne može da dostigne ni to. U ovako implementiranom sistemu, nad onima koje treba da izabere narod, pojavljuje se Visoki predstavnik koji javlja: „Godinama smo bili i previše velikodušni prema bosanskohercegovačkim političarima".

Dakle, demokratija shvaćena kao nadgledanje narodnog izbora. I to ne na donošenje pravila da bi se to popravilo, nego nadzor ljudi. Kad mehanizam ne donosi „dobre rezultate" za prokuratore, nadglednike onda se menja mehanizam.

Napravio je Zapad, tj. Amerikanci, širom sveta takvih sistema, i naziva ih demokratskim, iako oni ne mogu imati nikakve veze s demokratijom ni po najprizemnijoj definicije „vladavine naroda". To šta su napravili u BiH je i - ispod proseka demokratske katastrofe.

Kristijan Šmit još uvek koristi onaj smešni pojam „međunarodna zajednica" - gde zapadne zemlje sebe tako zovu. Što nije ni čudo, jer i sam Šmit koji bi morao imati podršku Saveta bezbednosti UN, nastupa u Sarajevu bespravno, pozivajući se samo na smehotresnu „međunarodnu zajednicu".

E, da je dobri vojnik Švejk živ!

Zapadu bi bolje išlo da uvodi „meke okupacije". To ne bi bilo po međunarodnom pravu, ali bi bilo u skladu sa istorijskim legitimitetom. Bivalo je toga.

Ovako Šmit sedi u Sarajevi i bez legaliteta i bez legitimiteta. I ne samo da ga ne poštuju Milorad Dodik (SNSD) i Dragan Čović (HDZ) nego se i veliki zastupnik „građanske Bosne" Željko Komšić (čim Šmit siđe sa „jedinog ispravnog puta") obrecne na njega: „Ja bih mu preporučio da ode malo među obične ljude i da se makne sa asfalta. Pa da vidi šta oni kažu na tu temu." Bog te tvoj!

Šmit se negde, da bi pokazao „ko ovdje kosi, a ko vodu nosi", osvrnuo na neke Komšićeve slobodne sastave - malo podigao prst pa kazao - da ni „oni koji kažu 'sad ćemo napraviti revoluciju i poništićemo sve identitete', takođe ne rade u korist poboljšanja stvari".

A Željko Komšić, sila od Hrvata-kukavičije jaje, onda udara bekend. Da kad bi on pravio revoluciju „to bi sigurno bilo mnogo, mnogo drugačije i žešće nego što Šmit može i da zamisli". Da u Sarajevu ima nadrealista, evo materijala… Željko, revolucija. Pa to je i njemu samom smešno, te nastavlja: „Ne znam ko mu je (Šmitu) savetovao da takvu rečenicu izgovori, ili je to iz njegove glave. Onda je još gore."

Foto: Fotoilustracija

I onda plima fraza koje se ponavljaju bez kraja i konca svih ovih godina od Dejtona: „Ko to nama može ukinuti pravo da budemo Bošnjaci, Srbi, Hrvati, vjernici, ateisti, muslimani, katolici, pravoslavci, Jevreji i Romi? Ko je taj ko to može? Pa ne postoji niko na svijetu ko to može bilo kome da uradi. Ne govorim o ukidanju identiteta. Ja govorim o jednakosti ljudi u Bosni i Hercegovini".

A jednakost ljudi u bosanskoj demokratiji, koja jeste po definiciji predstavnička, podrzumevala bi da sve te identitete ne moraju da predstavljaju predstavnici iz njihove grupe - nego komšići i slični. Jer, demokratija će biti komšićevska ili je neće biti.

I tako izbije ponekad poneka varnica. I tako treća decenija.

A narodi ćute i plivaju: daleko je normalan život uz pomoć Zapada.

„Većina analitičara slaže se da ni ovi izbori neće doneti značajnu promenu", javlja Dojče vele. To je realnost iza predizborne buke.

A zašto bi „donelo promenu"? Kako će biti, oni znaju iz iskustva. I znaju da neće valjati ni za ovoliko.

Profesor iz Banjaluke Vlade Simović kaže da je ljudima lakše prihvatiti ono što im je već poznato, strahujući od velikih promena.

Uostalom, oni koji su na vlasti već su se naučili i prilagodili - buka je obavezna, ali onda valja se ponašati racionalno. „Stvorili su armije članova i simpatizera, ili kroz zapošljavanja u javnim institucijama, ili kroz neki drugi vid prikupljanja sigurnih glasova".

Ne traže se nikakva ideološka uverenja, ne morate dolaziti na sastanke, ne morate se ni zaklinjati da volite taj svet stranaka. Dovoljno je da samo ubacite taj prokleti listić.

Takvih je polovina od biračkog tela. Jedna četvrtina bi da sve promeni u danu. I podigne se tonus nekoliko nedelja. Zaokruži se, baci u kutiju.

Odeš kući. Jave na televiziji rezultate.     Oni koji nisu pobedili prete kako će tražiti provere. Prevareni su. Pokradeni. I odjeka ima i u ponedeljak. Utorak već manje buke. U sredu već dosadno da se o tome priča uz kafu.

U četvrtak će se svi pitati šta ono reče Putin u vezi nuklearne opasnosti.

Šta bi tu Zapad mogao da pomogne?

Pa, da ode iz Bosne i Hercegovine i dopusti da se ti ljudi zabrinu nad svojom sudbinom i da sami nađu ono što se na Zapadu zove „održivo rešenje".

Nešto bi našli.

Da li bi to bilo idealno? Ne. Vrlo dobro? Verovatno ne. Jer demokratija u doba postdemokratije ne dobacuje ni do toga. Ali, bilo bi kao kod njima susednih država.

Mogao bi se narod pripremati za vreme koje dolazi.

Novi svetski poredak nastaje.