Putin i Rusija na nogama: Nastupa kriza koja će zatresti svet do temelja

Dok svet ulazi u novu fazu krize vode, u kojoj raste potražnja, a zalihe slatke vode se ubrzano smanjuju, Rusija – zemlja sa drugim najvećim rezervama vode na planeti – nalazi se u centru ekonomske i ekološke pažnje, ističe akademik Viktor Danilov-Daniljan iz Instituta za probleme voda Ruske akademije nauka.

Prema njegovim rečima, čovečanstvo je u prethodnom veku izgubilo oko 20% dostupnih vodnih resursa usled zagađenja i prekomerne eksploatacije. Iako trenutna kriza verovatno neće direktno ugroziti ljudske živote, ekonomske posledice biće duboke – pristup pristupačnim zalihama postaje sve ograničeniji, a premeštanje industrije, prilagođavanje potrošnje i infrastrukturne promene biće neizbežni.

Bajkal nije neiscrpan izvor

Iako se često pominje kao potencijalni izvor globalnog snabdevanja, Bajkalsko jezero ima ograničen obnovljivi kapacitet – godišnje se iz njega izliva svega 65 km³ vode putem reke Angare. Za poređenje, reka Jenisej u Arktički okean prenese čak 670 km³ godišnje, deset puta više. „Bajkal nije beskonačan, i s njim se mora pažljivo upravljati“, upozorava Daniljan.

Uz to, raspodela vodnih resursa u Rusiji je izrazito neuravnotežena – oko 80% zaliha nalazi se u azijskom delu zemlje, dok 80% stanovništva živi u evropskom delu. Ideja o transportu vode iz Azije u Evropu deluje logično, ali je tehnički i ekonomski gotovo neizvodiva – projekat izgradnje glavnog kanala procenjuje se na preko 500 milijardi dolara.

Situaciju dodatno komplikuje sezonska varijabilnost – dve trećine rečnog protoka dešava se tokom samo dva meseca u godini, u periodu prolećnih i letnjih poplava. Izgradnja velikih rezervoara kao potencijalno rešenje bila bi izuzetno skupa, štetna po životnu sredinu i zahtevala bi ogromne površine zemljišta.

Voda kao strateški resurs i tržišna roba

Na globalnom nivou, voda već postaje ekonomska roba, kao što se vidi u primerima iz doline Tigra i Eufrata. Ipak, visoki troškovi transporta trenutno onemogućavaju formiranje svetskog tržišta vodom. Preusmeravanje sibirskih vodotokova ka centralnoj Aziji bilo bi, prema Daniljanovim rečima, „astronomski skupo i tehnički neodrživo“.

U svetu se 70% slatke vode troši na poljoprivredu, dok u Rusiji dominiraju industrijska i komunalna potrošnja. Najveći potrošači su metalurgija, energetika, hemijska i papirna industrija, a za proizvodnju 1 gigavata energije godišnje potrebno je oko 1 km³ vode, pri čemu se 30% gubi nepovratno.

Tri prioriteta za očuvanje vodnih resursa

Daniljan ukazuje na tri ključna pravca u borbi protiv globalne krize vode:

• Očuvanje – redukovanje nepotrebne potrošnje kroz inženjerske i društvene mere;

• Menadžment – jačanje stručnih kapaciteta, precizna hidrologija i bolja prognoza;

• Kultura i svest – podizanje ekološke i hidrološke pismenosti kako bi se sprečile buduće katastrofe.

- Predvideti prirodne procese je jedno, ali efikasno reagovati na njih je nešto sasvim drugo – i to je ključ uspeha - zaključuje Daniljan.