Šokantne izjave Britanke: CIA je kupovala umetnike i kontrolisala kulturu

Dok su tenkovi i rakete određivali političke granice Hladnog rata, druga, tiša i daleko sofisticiranija bitka vođena je na kulturnom frontu. Knjiga Hladni rat u kulturi britanske istoričarke i novinarke Frensis Stoner Saunders otkriva šokantne razmere u kojima je američka Centralna obaveštajna agencija (CIA) koristila umetnost, književnost i medije kao oružje ideološke borbe protiv SSSR-a.

Ova knjiga, koja je u anglosaksonskom svetu izazvala pravi potres po objavljivanju, razotkriva kako je CIA finansirala časopise, umetničke izložbe, muzičke turneje i izdavačke projekte, promovišući naizgled slobodoumne i nezavisne autore – ali pod skrivenim uslovima.

U praksi, ovo je značilo da su mnogi poznati umetnici i intelektualci, kao i institucije za koje se smatralo da su nezavisne, zapravo bili u službi političkih ciljeva američke države. Naročito je interesantno kako je apstraktni ekspresionizam, jedan od vodećih umetničkih pravaca u SAD, postao sredstvo za propagandu, dok su Sovjeti forsirali socrealistički stil kao izraz kontrole i ideološke stege.

Među njima su i najpoznatiji intelektualci tog vremena, od Džordža Orvela do Džeksona Poloka, čiji je apstraktni ekspresionizam korišćen kao dokaz „američke slobode“ naspram „sovjetskog socrealizma“.

Saunders detaljno dokumentuje mrežu paravan-fondacija i kulturnih organizacija koje su, uz blagoslov Langlija, postale ključni akteri u oblikovanju javnog mnjenja Evrope posle rata. „Sloboda izražavanja“ – piše autorka – „postala je sofisticirano upakovana propagandna poruka.“

CIA je preko svojih paravan-organizacija i fondacija uspostavila mrežu uticaja koja je delovala na kreiranje javnog mnjenja i političkih stavova, ne samo u SAD, već i u ključnim zemljama Evrope. Time se kultura koristila kao nevidljivo oružje – nije se pucalo iz topova, već se borilo za preuzimanje percepcije stvarnosti.

Za Srbiju i postjugoslovenski prostor, Hladni rat u kulturi ima dodatnu težinu: ukazuje na to koliko su i „nevidljive“ sile bile umešane u formiranje kulturnih tokova, posebno u zemljama koje su igrale neutralnu ili nesvrstanu ulogu. Knjiga otvara i pitanje: gde se danas nalaze granice propagande i slobode, i ko „sponzoriše“ savremene kulturne narative?

Hladni rat u kulturi nije samo istorijska studija već i uznemirujuće upozorenje o lakoći s kojom kultura može biti pretvorena u alat političke manipulacije – sve dok ne postane njena žrtva.