Konje ubijaju, zar ne? (FOTO)

Jedan pas traži preživele, jedna mačka vredi rizika, a jedna ptica bez straha sleće na leđa konja. Možda upravo životinje i dalje čuvaju lekciju koju smo mi, u žurbi da budemo uspešni, odavno zaboravili.

Neke fotografije ne prikazuju samo trenutak. One postavljaju pitanje. Ovog puta ono je: Da li smo zaslužili da delimo svet sa životinjama?

Cele nedelje gledali smo bića koja ne poznaju granice, zastave, religije ni jezike. Ne znaju šta znači biti slavan, bogat ili važan. Ne razumeju politiku, niti ih zanimaju podele koje ljudi tako uporno stvaraju.

A ipak, kao da razumeju nešto što smo mi usput zaboravili.

Pas u Venecueli satima pretražuje ruševine. Ne zna ko je zatrpan. Ne zna koje je vere, koje boje kože ili kako se zove. Zna samo da je neko u nevolji i satima nesebično traži preživele.

Vatrogasac u Ukrajini iz plamena iznosi mačku. U zemlji u kojoj je rat postao svakodnevica jedan mali život i dalje je dovoljan razlog da čovek rizikuje sopstveni.

Za to vreme psi dele sudbinu Evropljana koji muku muče sa vrućinama. Žirafe u zoološkom vrtu ližu led kao da im je to najveći letnji luksuz.

Majmun pije kafu sa ozbiljnošću čoveka koji je upravo pročitao jutarnje vesti.

Pas u dresu Mesija ne zna šta je finale Svetskog prvenstva, ali zna da njegov čovek skače od sreće, pa skače i on.

A onda dolazi fotografija koja zaustavlja pogled. Veliki, snažni konj, a na njegovim leđima mala ptica. Koliko god različiti bili, nijedno od njih ne pokušava da promeni ono drugo. Jedno drugom jednostavno dopuštaju da postoje i dele zajedničko vreme potpuno nesvesni svoje različitosti.

I upravo tu počinje priča. 

Ljudi često govore da je priroda surova ali priroda ubija da bi preživela. S druge strane čovek prečesto povređuje iz sasvim drugih razloga. Iz straha. Iz mržnje. Iz pohlepe. Iz želje da bude iznad nekoga.

Foto: Reuters Sofiia Gatilova

Životinje ne govore ali su zato savršene u svojoj nesavršenosti. Iskrene u svojoj bezuslovnoj ljubavi. Njihova odanost nema rok trajanja. Njihovo poverenje ne zavisi od uspeha, izgleda ili novca. Kad pas pronađe čoveka u ruševinama, ne pita ko je. Kada mačka priđe vatrogascu, ne zna njegovo ime. Kada mala ptica sleti na leđa konja, ne razmišlja o razlikama.

Ona samo veruje.

I možda je upravo to ono što nas najviše dirne. Jer negde duboko u sebi znamo da smo i mi nekada umeli tako.

Zato naslov ove kolumne nije pitanje o konjima. To je pitanje o nama.

Ako smo sposobni da se divimo dobroti životinja, zašto nam je toliko teško da je svakodnevno pokažemo jedni drugima?

Možda će neko reći da životinje ne znaju za ratove, granice i politiku. Tačno.

Ali ne znaju ni za mržnju. To smo izmislili mi.

I zato, kada sledeći put pogledate fotografiju konja koji mirno nosi ptičicu na svojim leđima, nemojte gledati samo životinje. Pokušajte da vidite svet kakav bi mogao da bude.

"O veličini jednog naroda i njegovom moralnom napretku može se suditi po tome kako se odnosi prema životinjama", reči su velikog Mahatme Gandija.