Svetski potres! Spaja se rat Rusije i Irana: Počinje najgora moguća faza globalnog sukoba - evo šta sledi

Rat u Ukrajini i sukob oko Irana sve teže mogu da se posmatraju kao dve potpuno odvojene krize.

Bivši britanski diplomata Alister Kruk upozorava da Moskva i Teheran postaju sve tvrđi jer više ne veruju da pregovori sa Zapadom mogu da donesu sporazum koji će zaista biti poštovan.

Posledica bi, prema njegovoj proceni, mogla da bude mnogo opasnija faza u kojoj Rusija i Iran više neće čekati potez protivnika, već će sami pokušavati da određuju mesto i tempo eskalacije.

Kruk, osnivač Konflikts foruma i nekadašnji savetnik za Bliski istok Havijera Solane, govorio je o tome u razgovoru sa profesorom Glenom Dizenom, u emisiji objavljenoj 13. avgusta.

Njegova glavna poruka nije da su svi postojeći sukobi već spojeni u jedan rat, već da se granice između njih opasno brišu.

To se posebno videlo u Kaspijskom moru.

Jedan napad zamalo otvorio potpuno novi front

Iran je 25. jula optužio Ukrajinu za napad na iranski trgovački brod u Kaspijskom moru, u kojem je jedan mornar poginuo, a drugi ranjen. Ukrajinska strana je istovremeno saopštila da je gađala plovila povezana sa transportom vojnog tereta između Irana i Rusije.

Incident je mogao da ode mnogo dalje.

Iranski zvaničnik Mohsen Rezai kasnije je tvrdio da je Teheran razmatrao napade na tri cilja u Ukrajini kao odgovor, ali da je plan obustavljen nakon razgovora dve strane i, kako je on to opisao, ukrajinskog „izvinjenja“. Ukrajinski ministar spoljnih poslova Andrij Sibiha saopštio je posle razgovora sa iranskim kolegom Abasom Arakčijem da Kijev nije nameravao da gađa civilna plovila ili ljude i da želi da izbegne nepotrebnu eskalaciju.

Foto: Shutterstock/Reuters

Samo taj slučaj pokazao je koliko brzo rat u Ukrajini može da se prelije na sasvim drugo bojište.

Da je Iran uzvratio direktnim udarom na Ukrajinu, više se ne bi govorilo samo o rusko-ukrajinskom sukobu i odvojenom ratu SAD sa Iranom. Dva krizna prostora počela bi neposredno da se dodiruju.

Kruk smatra da se upravo tu nalazi problem koji Zapad potcenjuje.

„Više neće samo čekati da ih Amerikanci udare“

Prema njegovoj proceni, u Vašingtonu postoji opasno uverenje da se eskalacijom može upravljati gotovo kao prekidačem: odredi se nivo pritiska, protivnik odgovori približno istom merom, a zatim se sukob ponovo zaustavi.

Kruk smatra da Iran upravo napušta takvu logiku.

- Ne mora da čeka američke napade i onda samo da ih preslikava. Sam preuzima inicijativu -ocenio je Dizen tokom razgovora, sa čim se Kruk saglasio.

Po Krukovom tumačenju, iranski vrh se konsoliduje oko mnogo tvrđe politike i više ne računa na brzo političko rešenje sa administracijom Donalda Trampa.

On očekuje produženi period udara, protivudara i pritiska između Irana i SAD, a ne brz povratak za pregovarački sto.

Kruk smatra da je Vašington već napravio niz pogrešnih procena, uključujući očekivanje da može da kontroliše cenu nafte, ekonomske posledice sukoba i ponašanje Teherana.

Posebno upozorava na pretpostavku da će Iran, ukoliko bude doveden pred izbor između kapitulacije i još većeg rata, izabrati prvo.

Njegova procena je potpuno suprotna.

Ako iransko rukovodstvo zaključi da je ugrožen sam opstanak države, Kruk veruje da će pre izabrati širu eskalaciju nego predaju.

Moskva izvukla isti zaključak

Tu se, prema Kruku, pojavljuje ključna veza između Teherana i Moskve.

Rusija sve manje veruje da politički pregovori sa Zapadom predstavljaju put ka trajnom dogovoru, dok administrativni i diplomatski kanali mogu da ostanu otvoreni samo zato da bi dve nuklearne sile mogle da komuniciraju.

To nije isto što i poverenje u pregovarački proces.

Kruk je u razgovoru posebno pomenuo rusko viđenje ranijih razgovora na Aljasci i povezao ga sa iskustvom sporazuma iz Minska. Njegova procena je da je u Moskvi ojačao utisak da pregovori mogu da budu korišćeni za kupovinu vremena, a ne nužno za konačno političko rešenje.

Za Rusiju je iskustvo Irana sada dodatna lekcija.

Moskva posmatra kako su dogovori između Teherana i njegovih protivnika prolazili kroz faze pregovora, primirja, novih zahteva i ponovne vojne eskalacije. Ako rusko rukovodstvo iz toga izvede zaključak da bi isti obrazac mogao da bude primenjen i prema Rusiji, prostor za nove ustupke postaje još uži.

Tako nastaje mnogo opasnija situacija: obe zemlje imaju sve manje razloga da veruju da će popuštanje smanjiti pritisak, a sve više razloga da pokušaju da prve preuzmu inicijativu.

I Kina sve glasnije govori „ne“

Priča se ne završava na Rusiji i Iranu.

Američki državni sekretar Marko Rubio sastao se 22. jula sa kineskim ministrom spoljnih poslova Vang Jijem u Manili, u trenutku kada je rat sa Iranom već bio jedna od glavnih međunarodnih tema. Rubio je tada otvoreno tvrdio da Iran nije ozbiljan u pregovorima i poručio da Teheranu ne sme biti omogućena kontrola Ormuskog moreuza.

Peking je, sa druge strane, insistirao da Vašington mora da poštuje kineske ključne interese i da prestane da očekuje da Kina jednostavno prihvata američke zahteve tamo gde se oni sudaraju sa njenim sopstvenim interesima.

SAD su već ranije pokušavale da navedu Kinu da izvrši pritisak na Iran zbog Ormuskog moreuza, računajući da Peking zbog ogromne zavisnosti od energetskih tokova sa Bliskog istoka ima snažan razlog da utiče na Teheran.

Ali upravo to pokazuje koliko se geopolitička slika zakomplikovala.

Vašington više nema posla samo sa jednim protivnikom na jednom prostoru. Svaki pritisak na Iran ulazi u računicu Kine. Svaki ukrajinski udar koji dotakne iranske interese ulazi u računicu Teherana. Svaki novi zapadni potez prema Moskvi posmatra se kroz iskustvo prethodnih sporazuma i kroz ono što se istovremeno događa Iranu.

Najopasniji trenutak nije početak rata

Kruk zato najveću opasnost ne vidi nužno u odluci jedne države da jednog jutra započne veliki svetski sukob.

Mnogo realniji put do katastrofe bio bi niz manjih odluka koje se međusobno hrane.

Ukrajina pogodi iranski brod. Iran razmatra odgovor na teritoriji Ukrajine. Vašington pojača pritisak na Teheran. Moskva zaključi da pregovori služe samo kupovini vremena. Kina odbije da igra po američkim pravilima. Svaka strana zatim odluči da sledeći put neće čekati protivnika, već će prva povući potez.

I upravo tada nestaje ono na šta su se velike sile decenijama oslanjale - mogućnost da se tačno proceni gde je granica preko koje druga strana neće preći.

Po Krukovom viđenju, Rusija i Iran sada upravo tu granicu počinju da pomeraju.

Ne zato što nužno žele veliki rat, već zato što sve manje veruju da će uzdržanost, pregovori i proporcionalni odgovori sprečiti protivnika da nastavi pritisak.

A kada dve ili tri velike sile istovremeno zaključe da je bezbednije prve preuzeti inicijativu nego čekati sledeći udar, rat u Ukrajini, Iran i šire nadmetanje SAD sa Rusijom i Kinom više ne izgledaju kao odvojene krize.

Počinju da liče na delove iste, sve opasnije slagalice.

BONUS VIDEO