Šokantno otkriće! Nije samo Rusija bila meta: Horor plan SAD zahvatio pola sveta, sve države na planeti strahuju - ko je sledeći?

Pritisak na Rusiju nije nastao kao izolovana politika, već je deo mnogo šire američke strategije iz perioda posle Hladnog rata, kada je Vašington pokušavao da vojnom, ekonomskom i političkom nadmoći određuje ishode širom sveta, tvrdi američki ekonomista Džefri Saks.

Saks je ovu tezu izneo u novom razgovoru sa Paskalom Lotazom za „Neutraliti stadiz“, povezujući širenje NATO-a i dugogodišnji pritisak na Rusiju sa američkim intervencijama i pokušajima promene vlasti na Bliskom istoku, u Africi i drugim delovima sveta. Razgovor je objavljen 31. avgusta.

Prema Saksu, ključna promena dogodila se posle raspada Sovjetskog Saveza, kada je nestala jedina sila koja je decenijama predstavljala globalnu protivtežu Sjedinjenim Američkim Državama.

Tada je, tvrdi on, u Vašingtonu prevagnula ideja da SAD više ne moraju da grade bezbednosni sistem zajedno sa drugim velikim silama, već da svoju političku i vojnu infrastrukturu mogu da šire tamo gde procene da je to u njihovom interesu.

- Ideja je bila da SAD treba da upravljaju svetom - rekao je Saks, navodeći da je upravo iz tog načina razmišljanja proistekla politika američke globalne primarnosti.

Irak je bio samo početak

Jedan od najjasnijih primera takvog razmišljanja pojavio se još devedesetih kroz Projekat za novi američki vek, poznat kao PNAC, uticajnu neokonzervativnu organizaciju koju su 1997. osnovali Vilijam Kristol i Robert Kejgan.

Već u januaru 1998. grupa okupljena oko PNAC-a poslala je tadašnjem predsedniku SAD Bilu Klintonu pismo u kojem je otvoreno tražila da promena režima Sadama Huseina postane zvanični cilj američke politike prema Iraku.

Među potpisnicima bili su Pol Volfovic, Ričard Perl, Donald Ramsfeld, Džon Bolton, Robert Kejgan, Eliot Abrams i druga imena koja će nekoliko godina kasnije imati veliki uticaj na američku spoljnu i bezbednosnu politiku.

Pet godina kasnije, u martu 2003, Sjedinjene Američke Države izvršile su invaziju na Irak i srušile Sadama Huseina.

Međutim, Saks ukazuje da Irak nije bio jedina država koja se u tom periodu našla na meti strategije promene političkog poretka.

Tu posebno mesto zauzima višegodišnje svedočenje bivšeg vrhovnog komandanta NATO-a u Evropi i američkog generala Veslija Klarka.

Foto: EPA

Klark je još 2003, a zatim mnogo detaljnije 2007. godine, ispričao da je tokom posete Pentagonu nekoliko nedelja posle terorističkih napada 11. septembra 2001. razgovarao sa visokim američkim oficirom koji mu je pokazao dokument o planu za rušenje vlasti u sedam država tokom pet godina.

Na listi su, prema Klarkovom svedočenju, bili Irak, Sirija, Liban, Libija, Somalija, Sudan i Iran. Postojanje tog konkretnog dokumenta nikada nije nezavisno potvrđeno, ali je Klark istu priču ponavljao javno godinama.

Upravo taj slučaj Saks koristi kao ilustraciju mnogo šireg načina razmišljanja američkog bezbednosnog establišmenta.

Irak je napadnut 2003. godine. NATO je 2011. bombardovao Libiju, posle čega je vlast Muamera el Gadafija srušena. SAD su godinama bile vojno uključene u Siriji i Somaliji, Sudan je bio izložen snažnom političkom i ekonomskom pritisku, dok je Iran decenijama jedna od centralnih meta američkih sankcija i vojnog pritiska.

Saks zato tvrdi da se ne može govoriti samo o jednom ratu, jednom predsedniku ili jednoj administraciji, već o dugoročnom strateškom obrascu.

Predsednici se menjaju, strategija ostaje

Tokom tog perioda ogroman uticaj na američku politiku imali su ljudi poput Dika Čejnija, Pola Volfovica i Ričarda Perla, ali Saks smatra da bi bilo pogrešno svesti čitavu priču samo na nekoliko neokonzervativnih ideologa.

Njegova ključna tvrdnja je da je politika globalne primarnosti vremenom postala institucionalizovana unutar američkog spoljnopolitičkog i bezbednosnog aparata.

Zato se predsednici menjaju, dolaze sa različitim obećanjima i političkim stilovima, ali osnovni elementi američke globalne strategije opstaju mnogo duže.

Saks upravo time objašnjava kontinuitet politike prema Rusiji. U najnovijem razgovoru tvrdi da se jedan isti strateški pravac može pratiti praktično od raspada Sovjetskog Saveza, preko odluke o širenju NATO-a, pa sve do borbe za uticaj u Ukrajini.

Kao jednog od najvažnijih ideologa tog perioda navodi Zbignjeva Bžežinskog i njegovu knjigu „Velika šahovska tabla“ iz 1997. godine.

Bžežinski je Ukrajinu posmatrao kao jednu od ključnih geopolitičkih tačaka u Evroaziji i smatrao da Rusija bez Ukrajine teško može ponovo da postane velika evroazijska sila. Saks tvrdi da je upravo takva logika snažno uticala na američko strateško razmišljanje narednih decenija.

Čak su i pojedinci povezani sa ranijom politikom američke nadmoći kasnije počeli da koriguju neke stavove.

Saks je ranije ukazivao da je Henri Kisindžer vremenom počeo da upozorava na posledice ulaska Ukrajine u NATO, dok je i Bžežinski u kasnijem periodu pokazivao više spremnosti da razmatra neutralniji položaj Ukrajine nego tokom vrhunca unipolarne ere.

Ali upravo je u tome, prema Saksovoj tezi, problem: institucije mogu da nastave da sprovode određenu strategiju i onda kada ljudi koji su je svojevremeno zastupali počnu da menjaju mišljenje.

BONUS VIDEO