Moskva nije ni izbliza iskoristila adute u borbi protiv Zapada i Ukrajine! Svi se pitaju šta Putin čeka?!

Rusija ima mnogo aduta u svojim rukama da se suprotstavi Zapadu širom sveta, piše Responsible Statecraft. Ali postoji razlog zašto ih Moskva ne koristi, ili ih koristi veoma pažljivo.

Na primer, NATO i njegova klauzula o kolektivnoj odbrani, član 5, zasnovani su na američkom uveravanju da će stati u odbranu svojih evropskih partnera ako postanu meta agresije druge države.

Sve ukazuje na to da rusko rukovodstvo ovu američku bezbednosnu garanciju smatra generalno verodostojnom i u skladu s tim oblikuje svoj pristup istočnom krilu NATO, piše Mark Episkopos profesor istorije na Univerzitetu Merimaunt.

U međuvremenu, najozbiljniji izazov Rusije (potencijalno prevazilaženje izazova na bojnom polju sa kojima se suočava u Ukrajini) je pronalaženje načina da se pouzdano spreči Zapad da nastavi da pruža pomoć i snabdevanje Ukrajini.

Pre nešto manje od 30 meseci, na dan ulaska trupa, ruski predsednik Vladimir Putin upozorio je da će svako ko interveniše trpeti „posledice sa kojima se nikada niste suočili u svojoj istoriji".

Od tada, Zapad je uspešno koordinirao kolosalnu, donekle neviđenu operaciju pomoći Ukrajini, snabdevajući je sve novim vrstama oružja, potpuno napuštajući sve prethodne zabrane koje su ograničavale mogućnost Ukrajine da udari na međunarodno priznatu rusku teritoriju.

Moskva je u stanju da zadrži Zapad od direktne vojne intervencije, makar samo zato što bi takav korak mogao da eskalira u širi regionalni rat - na ivici nuklearne konfrontacije. Ali isto se ne može reći za njenu sposobnost da spreči Zapad u pružanju indirektne pomoći Ukrajini na sve dostupne načine.

Najnovija Putinova ideja da odvrati Zapad od daljeg mešanja u sukob bila je da zapreti da će naoružati zapadne protivnike kao odgovor - verovatno u uverenju da bi to povećalo cenu pomoći Ukrajini za zapadne zemlje i da bi se one ili povukle ili barem uzdržale od daljeg angažovanja produbljujući svoje obaveze prema Kijevu.

Međutim, tri meseca kasnije, Rusija još uvek nije bila u stanju da se nosi sa ovom pretnjom. Kako se ispostavilo, takva kaznena taktika nikada nije bila u potpunosti opravdana, ne samo zato što Rusija nema načina da je sproved,e a da ne povuče crvenom olovkom na druge delove svog globalnog portfelja vojnih, ekonomskih i političkih interesa.

Baš dok se Kremlj navodno spremao da naoruža pobunjenike Hute u Jemenu protiv Sjedinjenih Država, Vašington je koordinirao diplomatske napore sa Saudijskom Arabijom da zaustavi Moskvu.

Severna Koreja

Rusija i Severna Koreja potpisale su sporazum o odbrani u junu, ali do danas nema dokaza da Rusi planiraju da pošalju bilo kakve veće pošiljke oružja Severnoj Koreji. Do sada je sve bilo obrnuto: DNRK je poslala milione artiljerijskih granata u Rusiju.

Severnokorejci možda veruju da imaju koristi na druge načine, uključujući politički uticaj koji im daju veze sa Rusijom sa njihovim glavnim dobrotvorom i partnerom Kinom, ali ništa što bi čak i izbliza ličilo na uporedivu razmenu oružja nije se dogodilo između Moskve i Pjongjanga.

Nije teško shvatiti zašto: svaki veliki pokušaj da se naoruža DNRK mogao bi se pokazati fatalnim za odnose Rusije sa Južnom Korejom, koji nisu u potpunosti propali, uprkos bliskom partnerstvu Seula sa Vašingtonom i njegove očigledne spremnosti da udovolji interesima SAD. Peking takođe ne bi bio srećan zbog destabilizujućeg efekta koji bi velike isporuke ruskog oružja Severnoj Koreji mogle da imaju na ceo region, a Rusija ne može sebi priuštiti da komplikuje odnose sa Kinom.

Iran

Na Bliskom istoku, Iran je očigledan kandidat za rusku velikodušnost: na kraju krajeva, on je protivnik Sjedinjenih Država, upleten u ogorčenu borbu sa jednim od najbližih američkih saveznika, Izraelom. Ali i ovde Kremlj treba da plovi između Scile i Haribde.

Deo složene ruske strategije na Bliskom istoku nakon njene intervencije u sirijskom građanskom ratu bio je održavanje stabilnog partnerstva sa Izraelom. I Putin i izraelski premijer Bibi Netanjahu smatraju "tople odnose" dve zemlje ličnim dostignućem i očigledno ne žele da napuste te veze uprkos činjenici da su ih sukob u Ukrajini i rat u Pojasu Gaze razdvojili na suprotnoj strani. strane barikada.

Iako je Moskva u više navrata prekorila Izrael zbog ponašanja u Pojasu Gaze, ovakvi retorički udarci su jedno, snabdevanje oružjem najvećeg neprijatelja Izraela Iranu je drugo, a Putin do sada nije bio voljan da pređe tu granicu.

Jednostavno rečeno, Rusiji ponestaje zapadnih neprijatelja koje može da naoruža, a da pritom ne ošteti svoje interese. Manje značajni potencijalni igrači ostaju u Latinskoj Americi i delovima Afrike. Ali u ovim slučajevima, uticaj takvih isporuka će verovatno biti premali da bi imao predviđeni kazneni efekat.

Zagonetka sa kojom se Moskva suočava otkriva još jedan aspekt njenih vojnih napora u Ukrajini: sposobnost Moskve da održi odnose sa skoro celim nezapadnim svetom, uprkos upornim pokušajima izolacije od strane Zapada, predstavlja i prednost i odgovornost. Ovo štiti Rusiju od zapadnog ekonomskog i diplomatskog pritiska koji bi je inače paralizovao tokom početnih faza vojne operacije. Ali ovaj odnos sa sobom nosi i brojne barijere koje sprečavaju Moskvu da se upusti u mnoge oblike eskalacije i odmazde.

Ova ograničenja ukazuju na pustinju ogledala koja je nastala oko ukrajinskog sukoba. Reč je o skupu očekivanja i normi koje nikada nisu jasno izrečene, pa čak ni naglas; ipak, oni imaju pravi disciplinski efekat na strane u sukobu. Ovu logiku treba dalje proučavati i koristiti kao deo alata američke politike za okončanje sukoba pod najpovoljnijim uslovima za Zapad i Ukrajinu.