Piksi o veri, kafani, suzama u svlačionici, ženi Snežani i unukama

Igrači često plaču kad im držim govor pred početak utakmice, kaže Dragan Stojković Piksi u intervjuu za Informer. On dodaje da nikad unapred ne priprema šta će da priča svojim izabranicima, već pusti da trenutna inspiracija učini svoje.

S Piksijem smo razgovarali o svemu onome što se ne vidi na TV ekranima ili sa tribina stadiona pre, za vreme i posle utakmice.

Šta ste poželeli u novogodišnjoj noći? Jesu li vam misli bile okrenute ka porodici ili na Evropskom prvenstvu?

- Imate želje privatne prirode, a i profesionalne. Kad su privatne u pitanju, naravno da je zdravlje na prvom mestu, kako porodici tako i svim ljudima, a sa profesionalne želim svima puno uspeha u poslu. A kad je reč o Evropskom prvenstvu, sve ostale želje su umerene ka tom takmičenju i ka cilju da napravimo iskorak, da prođemo grupu.

 

Foto: Starsportphoto

Arsen Venger je po završetku Mundijala u Kataru pre godinu dana rekao u izjavi za Informer da bi EURO 2024 trebalo da bude vaš vrhunac kao selektora i vrhunac reprezentacije koju predvodite. Da li ste saglasni?

- To su lepa očekivanja od nekoga ko se zove Arsen Venger. To je njegova procena kvaliteta tima koji imamo. Složiću se sa tom konstatacijom da su očekivanja uvek velika, ali apostrofirao bih da je veliki uspeh ostvaren samim plasmanom na EP. Pogotovo ako uzmemo u obzir tu vremensku distancu od 24 godine koliko nismo bili na najvećem takmičenju. To je veliki uspeh za malu zemlju, veliki uspeh s obzirom na ambijent i okolnosti u kojima radimo. I zato neću da dozvolim da iko nipodaštava taj rezultat. Za srpski fudbal je važno da ima reprezentaciju na EP.

 

Foto: Instagram printscreen

 

Znači li to da bi trebalo da se zadovoljimo samim plasmanom na EP?

- Generacija igrača koji su izneli teret kvalifikacija, zaslužuje sve čestitke. Ostvarili su istorijski rezultat. To mora da se poštuje i da se ceni i na tome potenciram. Doći će dan kad će početi EP i tad će od našeg znanja i truda zavisiti da li zaslužujemo da napravimo i korak dalje. Ali, dosadašnjim rezultatima smo zaslužili da budemo deo Evrope. Nećemo time da se zadovoljimo, ali ne dam da nas iko nipodaštava. Ponavljam, pred nama je iskorak koji treba napraviti, a to prolazak dalje iz grupe. Zavisi sve od nas. 

 

Foto: Starsportphoto

 

Najpre su vas dočekali hvalospevima, pohvalama, onda je naišao period sumnjičavosti, pa i kritike. Mnogi ljudi iz sporta, ali i javnog života komentarisali su vas i vaš rad. Do čijeg mišljenja je vama zaista stalo?

- Kad nosite funkciju kao što je selektorska, onda ćete uvek naići na one koji vas podržavaju i na one druge, koji misle da znaju bolje od vas, traže dlaku u jajetu... Kritike prihvatam, to je sastavni deo posla. Ali fokus i koncentraciju zadržavam na neophodnom nivou. Meni je najvažnije da pošteno radim. Tako je bilo od prvog dana, od mog dolaska u martu 2021. godine kad sam rekao da sigurno idemo u Katar. Pa nisam to rekao da bih vas zabavljao, već zato što sam stvarno verovao. I desilo se. 

Obećali ste da ćemo biti prvi u Ligi nacija - desilo se. Obećali ste da ćemo otići na EP - desilo se. Ali plasman na EP nije ispratila euforija, već više kritika zbog neubedljive igre. Zbog čega je tako?

- Odigrali smo dovoljno dobro da se kvalifikujemo. Nismo bili na nekom visokom nivou, naravno da sam ja toga svestan, ali smo ostvarili cilj. Najvažnije je šta na kraju piše na semaforu. Rezultati za pažnju i čestitke. I to čestitke igračima, a ne meni. Ne živim od toga da mi kažu da sam genije, a i ne tangira me kad kažu da ne znam ništa. Znam ko sam i šta sam, znaju i igrači, ali najvažnije je da je ispunjen strašteški cilj FSS-a i mene kao selektora. 

Koja je vaša rutina u danu kad se igra utakmica? Kako se ponašate, šta radite?

- Imam mirnoću. Ja sam potpuno miran i želim da mirnoću prenesem na tim. Znam da sam sve uradio što je do mene da utakmica bude odigrana na visokom nivou. Ta mirnoća iz toga dolazi, a i po prirodi sam miran. Tako se ponašam i na klupi i kad igrači dođu u Staru Pazovu na okupljanje, od prvog treninga. Od sastanka, preko vođenja utakmice, do donošenja odluka u toku meča. Svaki trener reaguje drugačije. Za vreme utakmice su izražene emocije, svaki trener reaguje drugačije. Stvari se dešavaju brzo. Morate da držite situaciju pod kontrolom, što se i ja trudim da radim.

 

Foto: Starsportphoto

 

Jeste li sujeverni?

- Nisam ili barem nisam preterano. Vernik sam, poštujem crvku, svake nedelje odlazim u crkvu. To je prelepo mesto, gde nalazim duhovni mir.

Niste imali rituale ni kao igrač?

- Možda sam uvek ulazio levom nogom na teren, ako je to ritual. Da li je to sujeverje, šta je, ne znam. To sam radio. 

Siniša Mihajlović je kao selektor fudbalske reprezentacije Srbije imao običaj da igrače dodatno motiviše tako što bi veče pred utakmicu zajedno gledali neki poseban film. Pred Hrvatsku su naši momci gledali "Gladijatora". Šta mislite o tome?

- I izgubili smo tu utakmicu. Ne pomažu tu filmovi. Ako bi tako bilo... Svako ima svoje ideje. Meni je u pripremi utakmice najvažniji satanak. Žao mi je što neko od vas iz medija ne može da bude tu negde u ćošku i da sluša i gleda taj naš sastanak.

Evo, mi iz Informera se prijavljujemo, samo nam kažite kad da dođemo?

- Ma, voleli bi mnogi, ali je nemoguće. To mora da bude između nas. Ta interakcija, tih 12 minuta. Nikad moj sastanak ne traje duže. Što se tiče tehničko- taktičkih stvari, strategije i svega što igrači treba da znaju. To moje obraćanje igračima... Oni će vam verovatno jednog dana pričati o tome.

Zašto baš 12 minuta?

- Imam četiri segmenta na koja se fokusiram, a svaki sadrži tri minuta priče. Sve preko toga je trošenje vremena i koncentracije igrače. Da se ne lažemo, igrači ne vole da se puno priča. Ništa vam ne donosi da sat vremena držite pridiku. Ako do tad nisi sve uradio i pripremio, onda je ta priča čisto gubljenje vremena. Moj sastanak je uvek 12 minuta i vidim da to igračima prija.

 

 

 

Kad već ne možemo da budemo u čošku svlačionice i pratimo sastanak, otkrijte nam vi kako to izgleda i šta pričate?

- To što govorim ne pripremam unapred, nemam to na papiru, to je inspiracija u meni. Kad momci zauzmu svoja mesta, a ja kao profesor stanem ispred njih, onda jednostavno nešto krene iz mene. Inspiracija. I ode u nekom pravcu, pa se reči same nastavljaju jedna na drugu. To ode u motivacioni govor... Verovali ili ne, igrači počnu da plaču! Zamislite tu moć izgovorenih reči, da ih tako pogodite, da igračima teku suze. Nije moja namera da ih rasplačem, taman posla, ali to što im kažem i kako im se obratim i koju temu uzmem u razradi, to prevazilazi sve granice. To ih emotivno pogađa. Nije to radi utiska. Nije to da bi oni sutra rekli: "Au, kako nam je održao govor". Ne, to je moja priroda. Ne puštam filmove, ali fokus u početku mora da ima jaku poruku.

Da li ste nekad glasni, na poluvremenu, kad rezultat nije kako treba?

- Samo jednom mi se desilo da sam bio glasan. Samo jednom! Protiv Švajcarske na 2:2 na poluvremenu na SP u Kataru. Znao sam da taj primljeni drugi gol pred samu pauzu znači kraj naših snova i da nećemo imati snage da se vratimo. Znao sam. A već sam spremio da izvršim dvostruku izmenu. Imali smo 2:1 i spremao sam daleko zatvoreniju varijantu da bi se sačuvao rezultat. Taj primljen gol me je i emotivno pogodio, ali najviše me je dotukla svest o tome u kakvom su stanju igrači, istrošeni, povređeni i da se nećemo vratiti. Znao sam da nam nema povratka. Tad sam bio glasniji par minuta, mada je to bio monolog, ništa strašno. Inače sam potpuno miran na poluvremenu. I bukvalno koristim samo poslednja dva ili tri minuta pred izlazak na teren da im kažem šta treba.

 

Foto: Starsportphoto

 

Zašto tako, zar nije logično da imate mnogo toga da kažete, bez obzira na rezultat?

- Ne. To su u principu dve do tri stvari koje bi trebalo poboljšati i korigovati. Ne široka priča. Veća priča je za analitičare, za sastanke dan posle utakmice. Nije za poluvreme. Tad morate da budete kratki i jasni, neke detalje da kažete da bi tim izgledao bolje. Jako je bitno da i igrači imaju mirnoću kad je pauza. Da imaju vremena da presvuku dres, da se umiju, da obave sve što treba, a ne da im neko popuje sve vreme. Ne primaju se tad informacije. Zbog umora i stresa, jednostavno informacije ne dopiru do njih. 

Kad su momci slavili plasman na EP u jednom restoranu pozvali su i vas, ali vi ste došli na pet minuta i otišli. Zašto? Je li to način da se održi potrebna distanca igrač-trener?

- Nismo slavili one večeri kad smo tukli Portugal u Lisabonu i kad je cela Srbija bila u euforiji. Kad smo se vratili u Beograd, igrači su imali proslavu, što je i normalno. Zvali su me, ali sam se zahvalio i rekao: "Momci, uživajte, vaše je veče, ja vam ne trebam". Znate li gde sam ja bio? Kod kuće u pidžami. Zaista. Ne izmišljam. Bio sam skroz miran, gledao sam na TV program National geographic, neke životinje. Trebala mi je ta mirnoća. Sad kad su me zvali posle plasmana na EP, rekao sam doći ću da otvorimo šampanjac, ali nisam dugo ostao. Nisam taj tip.

 

Foto: Instagram printscreen

 

Ne volite kafanu?

- Ma ne, nije to razlog, nego to je njihovo veče. Inače, volim kafanu i proslave. Ne volim bahaćenje. Bahate i pijane ljude. Kad je previše alkohola, to preraste u nešto drugo. Volim da je sve u normali. Ljudi treba da se provesele, svako treba da se proveseli, kad ima povoda. A, recimo, taj podatak da su moji igrači insistirali da dođem, to pokazuje zajedništvo i kolektivni duh. I tako je od prvog dana, od marta 2021. kad sam postao selektor. Oni  me tad nisu poznavali. Znali su ko sam, niko nije lud da ne zna ko sam, ali nisu me poznavali privatno. Iz dana u dan sve bolje i sve više smo se upoznavali. Posle nepune tri godine, to funkciniše fenomenalno. Jednog dana kad ne budem bio selektor biću ponosan na tu vrstu odnosa koji smo stvorili. To je mnogo važno. 

Kad prođe taj najstresniji period pre, za vreme i posle okupljanja i utakmica, kako provodite vreme?

- Kad se desi uspeh i neki rezultat koji donese oduševljenje, euforično stanje, svi se raduju i svi su srećni, osim mene. Ja to ne pokazujem. Ne zato što neću, ne zato što bežim, nego imam tu unutrašnju satisfakciju da smo nešto dobro uradili, doneli sreću i radost masi, narodu, ali poslednji sam koji se raduje. Zašto je tako ne znam. Pretpostavljam da je u pitanju psihološka barijera zbog pripreme, svega što preživljavamo pored klupe, gde mora brzo da se razmišlja. Tu ste sami i niko ne može da vam pomogne. Povlačite poteze u cilju pobede i dobrog rezultata. Čak i ako pogrešite, to mora da bude vaša odluka.

Kako izgledaju ti dani kad mirujete?

- Šetam, potpuno sam, slobodno, stavim naočare ako je lepo vreme. Ništa posebno. To je samo drugi novi dani i ništa više. A onda kad vas ljudi prepoznaju, pa vam čestitaju, kad vozač zaustavi autobus pa ti maše i kaže "hvala za sve", to je najveća nagrada. Ništa ti više ne treba. Nema novca koji to može da kupi. Mnogo ljudi s novcem bi to platili, ali ne može.

 

Foto: Starsportphoto

 

Kako vaša supruga Snežana podnosi to što ste ceo život posvećeni fudbalu?

- Mi izuzetno poštujemo porodični mir. Tako smo odgajali decu. To morate Snežanu da pitate, ali pretpostavljam da doživljava veći stres nego ja. Na tribinama je, gleda, prati, sluša komentare, a ljudi svašta pričaju, pominju vam i familiju, sve i svašta. Nije to lako izdržati. Ona sigurno podnosi veći stres nego ja. Ali evo već tridesetak godina funkcionišemo, odgajali smo decu, svo troje su fakultetski obrazovani i to je naša najveća satisfakcija kao roditelja. Decu smo izveli na pravi put. Svako ko je upoznao našu decu kaže nam "svaka vam čast". Deca su vam fina, usmerena, vaspitana, nema bahaćenja ili bilo čega zbog čega bi se stideli. To je velika pobeda. Ja od Snežane imam podršku, ali ona zna da bude i kritičar. Iz svog ugla zna da kaže. 

 

Foto: Starsportphoto

 

Kako se snalazite u ulozi dede?

- Fenomenalno i mnogo sam srećan. Imam četiri unuke i to je prelepo. Svi koji će postati dede videće i shvatiće ovo što govorim. Unuci se više vole nego sopstvena deca. Da li jedini tako mislim, ne znam, ali kad dobijete decu od svoje dece, to je Božji dar. Proveo sam nedavno deset dana u Parizu. Pa nisam otišao zbog Pariza, da ga vidim opet, tamo sam 30 godina, otišao sam zbog unuka. One su mi nedostajale i ceo taj stres od kvalifikacija, kad je sve prošlo, samo mi je bilo potrebno prisustvo mojih unuka. To je mesto gde crpim pozitivnu energiju.

Kažete da ste 30 godina u Parizu, a često ste i u Majamiju. Živeli ste godinama u Japanu, pa u Kini, a naš ste čovek. Gde je vama najlepše?

- Imao sam sreću u igračkoj i trenerskoj karijeri što se tiče lokaliteta gde sam boravio, živeo i radio. Sve u lepim mestima. To je dodatni motiv za mene. Kad sam se prihvatio posla da budem trener u Nagoji, znao sam da se vraćam kući. Znao sam šta me čeka. Fenomenalan potez. A onda sam tamo proveo sedam godina kao igrač, a šest kao trener. Čak su mi kad sam dolazio kao trener obezbedili isto mesto, isti apartman, zapravo kuću, u kojoj sam živeo kao igrač. Nastavio sam neki svoj život. 

 

Foto: Instagram printscreen

 

Kakvo vam je bilo u Kini posle Japana?

- Onda sam otišao u Gvangdžo u Kinu, prelep grad na jugu, sa prelepom klimom. Trougao Hong Kong, Makao, Gvangdžo, šta ćeš lepše!? Tamo sam proveo pet godina, što je kuriozitet, jer tamo vam brzo otkinu glavu. Izgubite utakmicu i ćao. Ali nije se to desilo. Verovali su u to što radim. Uživali su u tome i napravili smo mnogo lepih stvari. Živeo sam na lepim mestima. 

 

Foto: Starsportphoto

 

Ali sve te lokacije su sušta suprotnost jedna drugoj, zar ne?

- Pariz je naša adresa već više od 25 godina, bogami i celih 30. I dalje je, s tim da sad više živim u Srbiji. Majami je prelepa destinacija, to je benefit kad imaš mogućnost da odeš tamo, na Floridu, zbog sunca, temperature i svega što pruža. Kad odeš tamo promeniš kompletnu psihologiju. Ovde je Evropa, a ti odeš preko Atlantika. Ali ljudi koji vas okružuju, oni daju tu posebnu notu. Ne družite se sa budalama, nego sa kvalitetnim ljudima od kojih možete da naučite. Ali lepo nam je i u Beogradu, u Srbiju, lepo mi je u Novom Sadu, u Nišu. Volim svoju zemlju, ovo je lepo mesto za život. Patriotizam i lojalnost prema svojoj zastavi i grbu i odgovornost prema svojoj zemlji toga mi nikad nije manjkalo.