Anđušić iskreno o Zvezdi, Žocu, "grobarima" i porodici: Sanjam F4 i Olimpijske igre sa Ivanom! (VIDEO)

Pobedili bismo NBA tim u Beogradu, Obradovićeva tajna je u detaljima, a najveća želja mi je odlazak u Pariz sa ženom 2024. godine, poručio je za Informer Danilo Anđušić, košarkaš Partizana.

Povremeni reprezentativac Srbije ne libi se da pokaže emocije i iskreno govori o svojim uspesima, ali i greškama, što mnogi izbegavaju. U razgovoru za naš portal otvoreno kao nikada do sada progovorio je o Crvenoj zvezdi, Kevinu Panteru i tome da li bi trebalo da igra za reprezentaciju Srbije, a otkrio je i kakva je saradnja sa trenerom Željkom Obradovićem.

Pričao je o odnosu sa strancima koji su napustili klub, supruzi Ivani, sinovima i ostalim zanimljivim temama koje su obeležile 2023. godinu.

Odluka da treći put u karijeri obuče crno-beli dres ispostavila se kao fenomenalna za beka Partizana, kojeg navijači obožavaju zbog načina na koji se bori za voljeni klub i emocija koje nikada nije mogao, niti želeo da sakrije.

 

Foto: Starsportphoto

 

 

Kad se osvrnete na godinu za nama, šta je na vas ostavilo najjači utisak?

- Na poslovnom planu to je definitivno osvajanje ABA lige, koje je za mene bilo veoma emotivno. To je bio jedini trofej koji mi je nedostajao sa ovih prostora, a kada smo ostvarili taj uspeh posle dugog niza godina, bio je to poseban osećaj kojeg ću se uvek sećati. S druge strane, usrećilo me je rođenje bratovog sina, i to su mi dva najlepša događaja u tom periodu.

Da li smatrate da je povratak u Partizan najbolja odluka koju ste doneli u profesionalnoj karijeri?

- Da li je najbolja? Uh, mislim da je izuzetno teško reći. Napravio sam mnogo dobrih odluka do sada, ali sigurno da je jedna od najdražih. Mislim da sam se vratio u klub u najboljem mogućem momentu i mnogo mi je drago da sam tu treći put. Srećan sam jer sarađujem sa svim ovim ljudima. Mogu da kažem da sam u dobrim košarkaškim godinama, možda i najboljim i drago mi je da sam tu.

 

 

Jeste li mogli da sanjate kada ste napuštali crno-beli tabor da ćete se jednog dana vratiti, igrati Evroligu i sarađivati sa Željkom Obradovićem?

- Sve zajedno kada tako kažete bilo je zaista teško zamislivo. Nikada nisam krio da sam se nadao da još jednom obučem dres Partizana, mnogo sam razmišljao o tome i bio sam siguran da će doći momenat da se to desi. Prva dva puta nisam završio priču na način na koji sam želeo, a uvek sam imao veliku želju da je zaokružim na najbolji mogući način. Mislim da se to sada desilo, a to što je Željko tu, što je situacija takva kakva je, što igramo Evroligu, nekako je upotpunilo celu sliku i moj san. Jedan od ciljeva u profesionalnoj karijeri bio mi je da sarađujem sa njim i drago mi je što se sve ovako izdešavalo.

 

Foto: Starsportphoto

 

 

Možete li da dočarate ljudima koji prate utakmice sa tribina ili na TV ekranima, kakav je osećaj biti na parketu u momentu kada vas bodri 20.000 ljudi?

- Naježim se sada kada me to pitate i kada uopšte pomislim na to. Kada vas bodri toliko ljudi i to ne samo u Evropi, nego i u Jadranskoj ligi, e to je nestvarno. Malo je i ružno reći, tamo nisu toliko atraktivni protivnici, ali dođe i na te utakmice po 15.000 navijača, što je neverovatno za ove prostore. Često pričamo između sebe da smo malo razmaženi, u smislu da nam je sve to postalo normalno. Ipak, kada sednemo i razmislimo shvatimo koliko je to zapravo veliko i koliko je to nešto što imamo sa našim navijačima jedinstveno. Trudimo se da uživamo u tome koliko god možemo. Vidimo i ove i prošle sezone da, kada su svi mislili da je izgubljena utakmica, mi krenemo da igramo i uz tu podršku sa tribina počnemo da gazimo protivnika, a onda i dođemo do pobede.

 

Foto: Starsportphoto

 

Koliko vam znači činjenica da "grobari" ne pružaju podršku samo u Beogradu, već vas prate gde god da igrate?

- Mnogo. Toliko ljudi nas bodri na gostovanjima, a osećamo tu podršku i na ulici i gde god da krenemo. Guraju nas da budemo još bolji, još motivisaniji i da damo još više nego što bi inače mogli. Sve to je prelepo i sigurno je da se svako od nas trudi da uživa maksimalno u tome.

Da li smatrate da se protivničkim igračima "odseku" noge u paklenoj atmosferi?

- Siguran sam u to. Sve su to iskusni igrači koji igraju na visokom nivou dugi niz godina, ali nije im svejedno. Volim da kažem da u trenutku kada se "upali mašina", možemo sve. Moram da istaknem da su naši navijači izuzetno košarkaški "pismeni" i znaju momenat kada treba da nas poguraju. Osete trenutak na utakmici kada mi krenemo da igramo bolje da treba da se uključe u sve to i ta energija i snaga se odrazi na protivnika. Nije im svejedno u tim trenucima. Dovoljno je tih minut-dva, da oni ne mogu da se snađu. Videli smo to baš protiv Milana, Panatinaikosa, pa čak i Zvezde.

Foto: Starsportphoto

 

Da li si ste i vi poput mnogih navijača mišljenja da bi i neki kvalitetan NBA tim mogao da padne u krcatoj Beogradskoj areni?

- Verujem da bi! Voleo bih i da dođe do takvog meča jer mislim da bi to bio spektakl. Znamo da NBA ekipe imaju turneje po Evropi i želim da se ta turneja desi u našem gradu i da igraju protiv Partizana. Smatram da bi to i za njih bio doživljaj, ali i spektakularan meč koji bi pratio ceo svet. Mislim da niko od njih nije navikao da igra pred takvim navijačima i u takvoj atmosferi.

Mnogi igrači sa iskustvom u najjačoj košarkaškoj ligi na svetu, bili su šokirani kada su zaigrali u prestonici Srbije i u neverici su komentarisali kako su to sve doživeli.

 - Baš tako! Čuli smo to i od igrača koji su zaigrali za Partizan, ali i protiv njega. Kada dođu ovde, promeni im se percepcija i tek onda shvate kakvo je navijanje u Evropi, pogotovo u Srbiji. Verujem da svi uživaju, čak i protivnički igrači kada vide i osete sve to. Gledam to po sebi, jer i ja više volim da igram u punoj, nego u praznoj hali. Uveren sam da im je prelepo kada igraju protiv nas, iako su pred njima navijači koji ne bodre njih.

 

Foto: Starsportphoto

 

 

Kada igrači iz inostranstva dođu u Beograd, uvuku se pod kožu navijača i saigrača i brzo postanu kao članovi porodice. Možete li da otkrijete šta je tajna stranaca u Partizanu?

- Generalno, mi u klubu stvarno volimo da koristimo reč "porodica", jer to zaista i jeste tako. Trudimo se da se svako ko dođe oseća kao deo nje. Ove sezone su neki od njih prvi put u Evropi i svi se trudimo da im maksimalno olakšamo period adaptacije, ulazak u ovakvu košarku i sve ono što nosi Evroliga. Od prvog dana ih učimo tradiciji, pričamo im mnogo o Partizanu i njegovoj istoriji i do sada smo imali mnogo sreće, jer su to prihvatali vrlo brzo. Adaptirali su se, sjedinili sa navijačima i timom i to se i oseća. Primećujete to vi, ljudi koji vole klub i nekako kada se desi ta povezanost, to je izuzetno teško rastaviti. Mnogo je lakše igrati u takvoj atmosferi i za sada sve jako dobro izgleda. Trudićemo se da to i dalje negujemo.

 

Foto: Starsportphoto

 

Da li smatrate da  Kevin Panter treba da igra u reprezentaciji Srbije?

- To je izuzetno škakljivo pitanje. On je moj dobar prijatelj, obožavam ga i sigurno je da bi on dao određeni kvalitet. Zapravo, ne određeni, to bi bio kvalitet više za našu zemlju i nacionalni tim, Ipak, koliko god bih voleo da ga vidim tu, iskreno nisam za to da u našoj reprezentaciji igraju Amerikanci, ili neko ko nema veze sa Srbijom. Mislim da treba da gajimo svoje talente i da puštamo našu decu da se bore za grb. Na hiljade klinaca u mlađim kategorijama sanjaju da igraju za svoju zemlju, kao što sam i ja nekada. Smatram da davanje prilike nekom drugom, ko nema veze sa našom državom, uskraćuje jedno mesto za neko naše dete. Nisam za to, jer smo košarkaška nacija i mnogi naši mladi igrači zaslužuju da budu tu.

 

Foto: Starsportphoto

 

Jeste li nekada pričali sa kapitenom na tu temu?

 - Mi smo jako dobri, često se šalimo na taj račun, ali to je moj stav. Nikada nije rekao ništa vezano za to, pričali smo o drugim selekcijama na prethodnom Svetskom prvenstvu. Rekao sam da, koliko god ga volim, koliko god da sam srećan što mi je saigrač i kapiten, ipak mislim da za Srbiju treba da igra neko ko je oseća i kome bi to bila čast. Meni je reprezentacija simbol svega toga i to je moje mišljenje vezano za ovu temu.

Nešto što je obeležilo godinu za nama su svakako dueli sa Real Madridom. Da li sa ove vremenske distance smatrate da bi osvojili Evroligu da ste se domogli fajnal-fora.

- Mnogo je teško to reći. Real je skoro bio otpisan protiv nas, nisu igrali sjajnu košarku mesec, dva, a onda su došli do titule. Ne znam šta bi bilo kad bi bilo, ali imali bi velike šanse. U tom momentu smo igrali možda i najbolju košarku u Evropi, a desilo se to što se desilo.

Da li mislite da su vas prevarili?

- Uh... Ne. Mislim, baš je teško govoriti o tome da li je bila prevara, da li smo mi postupili kako treba... Sve su to stvari o kojima nije lako razmišljati. Nisam neko ko se vraća u prošlost. Desilo se, nismo uspeli i to je sigurno jedan od najtežih poraza koje sam imao u svojoj karijeri, a siguran sam i mnogi moji saigrači. Bili smo izuzetno blizu, imali veliku šansu da napravimo još jedan ogroman uspeh. Nije se desilo i ostaje žal za tim, ali verujem da je tako bilo suđeno i svi smo nastavili dalje.

 

Foto: Starsportphoto

 

Da li ste u kontaku sa Madarom, Lesorom, Papapetruom i Egzumom, strancima koji su letos napustili ekipu?

- Da! Uvek volim da pričam o tom drugarstvu i prijateljstvu. To je baš ona porodična priča o kojoj smo pričali na početku. Svi se čujemo često, u odličnim sam odnosima sa svom četvoricom. Oni nam pišu i posle utakmica, prate naše mečeve, a ono što smo imali na parketu prebacilo se i van njega. To su uspomene koje ostaju za ceo život i to je najvažnije.

 

Foto: Starsportphoto

 

Nema osobe od igrača, preko navijača do novinara, koja nije primetila koliko ste emotivni, uvek iskreni i nikada se niste libili da javno pokažete kako se osećate. Nakon nedavnog gostovanja Matijasa Lesora sa Panatinaikosom u Beogradu, bili ste na ivici suza?

- Trudim se da u mnogim situacijama budem iskren i nisam neko ko krije emocije. Bilo je baš emotivno na tom meču, a kada sam video kako je on sve to doživeo i ja sam umalo zaplakao. Mnogo nam nedostaje u svlačionici. Ne samo on, sva četvorica. Nije nam svejedno kad ih vidimo u drugom klubu.

Na koji način trener Željko Obradović nađe način da motiviše kada ne ide, ili kada primite koš u poslednjoj sekundi? Šta vam onda prolazi kroz glavu?

- On je tip koji ne priča mnogo odmah nakon utakmice. Temperamentna je osoba i neko ko pokazuje emocije, a to svi vide. Ipak, kada se dese takve stvari on je neko ko voli da sačeka jutro. Kada se sve završi, ujutru ili ako smo na putu posle mečeva, posebno loših, uradimo analizu, gledamo video. Nekada to nama igračima nije lako, ali znamo da moramo a prođemo neke stvari da bi popravili našu igru. Utakmice se igraju u takvom ritmu, na svaka dva dana i nema mnogo prostora za razmišljanje o tome šta je bilo. Sednemo, analiziramo i ostavljamo to iza sebe. Tako radi Željko i na taj način nam je usadio to da je svaka utakmica bitna, a on je neko ko voli da gleda unapred, pa tako i mi.

Foto: Starsportphoto

 

U čemu je Žocova tajna je pitanje od "milion dolara", na koje bi ljubitelji košarke širom sveta voleli da znaju odgovor?

- On u svakom momentu zna šta želi, bilo da se lomi utakmica, ili da vodimo 20 razlike. Zna šta hoće i na koji način treba da odigra u tom momentu meča. To je njegova najveća snaga, verovatno to ide i sa iskustvom i svime što ima iza sebe. On uliva nama igračima poverenje i samopouzdanje. Kada vidimo u tim trenucima da je on taj koji zna šta radi, da je taj koji veruje i automatski prenosi tu energiju na nas. Naravno, neki put utakmica ode u drugom smeru, ali sve u svemu to je njegova tajna. On je neko ko oseća igru, oseća košarku i to se vidi. Detalji na koje on obraća pažnju su razlika u odnosu na sve druge trenere. Imao sam priliku da radim sa mnogim struČnjacima u karijeri, ali nikada nisam imao nekoga ko toliko razmišlja o tako sitnim detaljima što se tiČe utakmice, taktike i svim drugim stvarima kao Željko. To je najveĆa razlika, a tek motivacija! Kada vidimo njega sa devet osvojenih trofeja, koliko je on motivisan i koliko njemu sve ovo znači,  nas to vuče.

Foto: Starsportphoto

 

Poznato je da volite fudbal i da vam je omiljeni klub Juventus, baš kao i vašem dobrom prijatelju iz Crvene zvezde Nemanji Nedoviću. Iako simpatišete isti tim iz Serije A, to nije slučaj u Superligi Srbije. Da li vas drugar iz crveno-belog tabora "pecka" zbog šestogodišnjeg posta kluba iz Humske?

- Nismo se zezali mnogo oko toga, više oko naših nekih stvari (smeh). Što se tiče fudbala, veliki sam fan, pratim ga od kada sam bio mali i više sam ga igrao sa drugarima u osnovnoj školi nego košarku. Prvi dres koji sam dobio bio je Del Pjerov iz Juventusa i od malena mi je to jedan od omiljenih klubova, baš kao i njemu. Partizan dugo nije uzeo titulu, a iskoristio bih priliku da kažem da momci koji igraju ove godine tamo igraju dobar fudbal i želim im da sezonu završe na prvoj poziciji, na kojoj su i okončali ovu godinu. Nisu u zavidnoj situaciji što se tiče kluba i nadam se da će prekinuti post, kao što smo i  mi uradili prošle godine. Kada god imam priliku odem da ih pogledam i nadam se da će i oni doneti radost našim navijačima.

 

Foto: Starsportphoto©

 

S obzirom na to da je supruga Ivana Maksimović velika zvezdašica, da li je bilo potrebe da prihvatite poziv Nedovića i nekada prespavate kod njega zbog "mira u kući".

- Nije bilo takvih situacija iako je bilo šala na taj račun. Ivana i ja volimo da potenciramo tu normalizaciju odnosa među navijačima jednog i drugog kluba. Volim da napomenem da oko sebe imam dobrih prijatelja koji navijaju za Zvezdu i to ne utiče na naš privatan odnos. Mislim da svako ima prava da voli svoj klub i navija za njega, a to su neke stvari koje mi treba da forsiramo i unormalizujemo situaciju. Bitno je ko je kakav čovek, a ne ko za koga navija! Kada se izađe na teren, to je već druga stvar. Na njemu smo jedni protiv drugih, tu se sve zaboravlja i tu ću dati sve od sebe da moj tim pobedi. Uvek kažem da i kada igram protiv brata na treningu, to je na krv i nož. Kada se završi utakmica, ko mi je prijatelj, on će to i ostati.

 

Foto: Starsportphoto

 

 

Da li ste se pokajali zbog pesama koje ste pevali početkom godine, a u kojima se spominje večiti rival u negativnom kontekstu?

- To je nešto što desilo u afektu. Kada čovek slavi, ne razmišlja mnogo o tim stvarima. Rekao sam šta imam odmah posle toga, jer za mene su sve te pesme čisto navijačke, a pevaju se razne stvari i sa jedne i sa druge strane. Ne vidim da je to nešto spektakularno. Izvinjavam se što moram tako da kažem, ali i vaša profesija traži neki bombastičan naslov i sve to diže na neki viši nivo, ali ja to ne gledam tako. Zaista mislim da to nema veze sa bilo čim. Rekao sam samo da nije u redu sa moje strane jer me mnogo dece gleda, ugledaju se na mene i ne volim te stvari jer i ja imam svoju decu i ne bih voleo da oni slušaju tako nešto.

Foto: Starsportphoto

 

Imate dva sina sa našom uspešnom strelkinjom koja ne krije ljubav prema Zvezdi, a deluje da naslednici više naginju ka crno-belom taboru. Da li je zapravo tako?

- Iskreno nismo uticali nešto preterano na njih, osim što stalno idu na moje utakmice (smeh). Stariji je odavno okoreli "grobar", naučio je sve pesme i voli da ide na svaki meč. Mlađi ne ide uvek jer su neki dueli kasno, ali gleda starijeg, idu po kući, zajedno pevaju... Nismo u fazonu da ih guramo ili potenciramo nešto, ali verujem da su odabrali moju stranu.

Stariji sin Filip je već počeo da trenira košarku. Da li vas raduje što je odlučio da krene vašim stopama?

- On od malena obožava ovaj sport. Nisam mu govorio, niti pokazivao ili ga terao da nešto radi, ali kada sam mu prvi put dao loptu, krenuo je da šutira na koš i zavoleo je. Ima tek pet godina, ali izrazio je želju da trenira i već nekoliko meseci ide na treninge. Prema mom mišljenju to je izuzetno rano, nisam bio za to, ali u razgovoru sa Ivanom, kada smo videli koliko to stvarno želi, rešili smo da ga pustimo. Mislim da je idealno vreme krenuti sa osam godina, kada sam i ja počeo da treniram, ali nama je najvažnije da mu se to zaista sviđa. Mlađi takođe voli košarku, gleda, šutira na koš, ali videćemo čijim stopama će krenuti. Još uvek su mali za mamin sport, ali sigurno će i to probati jednog dana, pa ko zna...

 

Foto: Starsportphoto

 

Osim što i dalje vredno trenira, supruga Ivana se posvetila i sportskom novinarstvu. Imate li savet za roditelje koji imaju mnogo obaveza poput vas, na koji način uspevate da ogranizujete sve da ne bi trpela porodica.

- Najvažnija je organizacija. Ideš sa jedne strane na drugu po ceo dan, ali mi razmišljamo u smeru da sve može da se postigne. Oboma je bitno da budemo ispunjeni i poslovno i privatno. To je najvažnije i za vezu i za brak, guramo jedno drugo, podržavamo se i zbog toga uspevamo. Naravno, imamo veliku pomoć naših roditelja oko dece, to je bitno, jer da nije tako pitanje je da li bi sve mogli da postignemo. Trudimo se da šta god radili ne oduzimamo sinovima vreme koje treba da provedemo sa njima, jer je to na kraju dana najvažnije i to ostaje za ceo život.

 

Foto: Starsportphoto

 

Da li je bračnom paru Andušić san da, svako u svom sportu, predstavlja Srbiju na Olimpijskim igrama?

- Jeste, upravo to nam je zajednička želja. To bi bilo "trešnjica na šlagu"  što bi se reklo u našim sportskim karijerama. Mnogo smo pričali o tome da bi voleli da budemo zajedno na najevećem mogućem takmičenju. Razmišljamo u tom pravcu, jer je i dalje sve to moguće. Videćemo da li će nam se san ispuniti, jer bi to upotpunilo celu našu priču.

Možete li da nam otkrijete za kraj koja vam je najveća želja u 2024. godini?
- Fajnal - for Evrolige i OI za Ivanu i mene. To bi bila idealna godina za nas. Privatno, neka to ostane za mene.