• aktuelno
Dnevne novine
SRBIJA
Informer

Izvor: Informer.rs/Telegram

15.06.2021

20:13

KAKO SAM ZABORAVIO DETE U AUTOMOBILU?! Tekst koji je dobio Pulicera! DA, OVO SE MOŽE DESITI I VAMA! Devojčica je pre smrti počupala kosu, jedan otac je napao policajca...

Pixabay

Vesti

KAKO SAM ZABORAVIO DETE U AUTOMOBILU?! Tekst koji je dobio Pulicera! DA, OVO SE MOŽE DESITI I VAMA! Devojčica je pre smrti počupala kosu, jedan otac je napao policajca...

Podeli vest

Dok je Hrvatska potresena tragedijom u Kninu, prenosimo delove legendarnog teksta Džina Vajngartena, koji je 2010. objavljen u Vašington Postu

Detalji u svakom od ovih slučajeva po nečem su specifični, ali uvek je tu jeziv trenutak kada roditelj shvati što je napravio, najčešće nakon što ih nazove supružnik ili neko iz vrtića. Zatim sledi mahniti sprint do auta. A ono što u autu čeka, najgora je stvar na svetu. Neki ljudi, među kojima je Meri Parks iz Blakburga, vozili su posle posla do vrtića kako bi pokupili dete, uvereni da su ga tamo ostavili toga jutra. Ni u jednom trenutku nisu primetili da je na zadnjem sedištu...

Džin Vajngarten, apsolutno genijalni novinar Vašington Posta pre 12 godina bavio se slučajevima poput onog iz Knina, koji je za vikend potresao Hrvatsku. Što se to dogodi u ljudskom mozgu da su delom sveta toliki, inače brižni roditelji puni ljubavi, sposobni naprosto zaboraviti na svoje dete u vrućem autu i ono umre? Zaboravljanje deteta na zadnjem sedištu zastrašujuća je greška. No je li to zločin?

Vajngarten je na ta pitanja odgovorio nakon što je razgovarao s 13 tragičara, roditelja koji moraju pokušati nastaviti živeti s time što su učinili, te brojnim stručnjacima za mozak i psihologiju. Za legendarni tekst "Fatalna distrakcija", čije delove prenosimo u nastavku, 2010. dobio je Pulicerovu nagradu.

Optuženik je bio velik čovek, imao je preko 120 kilograma, a zbog težine srama i tuge koju je nosio, delovao je još krupnije. Skvrčio se u tvrdoj drvenoj stolici koja ga je jedva držala i tiho jecao trošeći maramicu za maramicom. Noga mu se nervozno drmala pod stolom. U sudnici je, u prvoj klupi za javnost, sedila njegova žena, odsutno vrteći venčani prsten na ruci. Atmosfera je bila kao u grobnici.

Svedoci koji su se smenjivali, oprezno su prepričavali događaje. Medicinska sestra s Hitne ridala je dok je opisivala kako se optuženik ponašao kada su ga policajci doveli na njeno odeljenje. “Bio je doslovno katatoničan”, prisećala se, “čvrsto zatvorenih očiju ljuljao se napred-nazad, zaključan u nekom svom, drugima nedokučivom mučilištu”.

Foto: Pixabay

Nije govorio, dugo, sve dok mu se medicinska sestra nije posve približila i uhvatila ga za ruku. “Ne želim da me dirate”, rekao joj je. “Ne zaslužujem predah od boli. Želim je osetiti do kraja i onda umreti”.

Devet sati privezan u stolici

Na sudu u Virdžiniji bio je optužen za ubistvo iz nehata. Tokom sudskog postupka nije trebalo utvrđivati nikakve činjenice, sve je bilo jasno. Majls Harison, tada 49-godišnjak, bio je srdačna osoba, marljiv poslovni čovek koji se bavio nekretninama, i topao, savestan otac. Sve do jednog letnjeg jutra kada je, zaokupljen problemima na poslu i pozivima na mobilni, zaboravio ostaviti sina Čejsa u vrtiću. Maleni je u autu umro, gotovo devet sati privezan u sedištu za decu na javnom parkingu u Herndonu, usred opake julske vrućine.

Bila je to neobjašnjiva, neoprostiva pogreška, no je li to bio i zločin? To je pitanje o kojem će odlučiti sud.

U jednom trenutku, kada je sudija odredio pauzu, Harison se nesigurno podigao na noge i video pred sobom ljude. Oni su svedoci njegove sramote. Taj krupni muškarac tada je pognuo pogled, malo se zanjihao dok ga neko nije uspravio, i onda izdahnuo u zaglušujućem falsetu: “Siroto moje dete!”

Troje ljudi koji dele prošlost

Suđenje u Virdžiniji trajalo je tri dana. Sve to vreme u uglu sudnice su, ne odvajajući se, sedele dve žene koje su morale satima putovati da bi tamo dospele. Za razliku od gotovo svih ostalih prisutnih, one nisu bile ni porodica ni komšije ni bliske prijateljice čoveka kome se sudilo.

"Donji deo tela bio je crven do crveno-ljubičastog…”. Dok je veštak izgovarao najmučnije detalje, dve žene iz ugla još su se jače stisnule jedna uz drugu. “Trbuh je pozeleneo… Autoliza organa… Ono što nazivamo proklizavanjem kože…”. Mari, starija i niža od njih dve, počela je drhtati. Lin, mlađa, viša i s dugom narandžastom kosom, obgrlila ju je jednom rukom preko ramena, drugom oko tela. Kada se suđenje završilo, Lin Balfor i Mari Parks tiho su napustile sudnicu, ne skrećući pažnju na sebe. Nisu, realno, htele biti tamo ali su se osećale dužnim prema optuženiku i, na puno komplikovaniji način, prema samim sebi.

Foto: Pixabay

Bila je to u najmanju ruku neobična situacija. Na istom se mestu našlo troje ljudi koji delile istu, razarajuću prošlost. Sve troje slučajno su ubili svoje bebe na identičan, većini nerazumljiv način.

“Smrt zbog hipertermije”, tako se to službeno zove. Kada se dogodi maloj deci, činjenice su uglavnom slične: Inače brižan roditelj, pun ljubavi, jedan dan bude zaokupljen poslom, ili rastresen, ili nečime uznemiren, ili ga zbuni promena uobičajene rutine i on jednostavno – zaboravi svoje dete u autu. To se u Americi dogodi 15 do 25 puta svake godine.

Jedna važna napomena: ove slučajeve treba striktno razlikovati od čistog nemara ili izopačene ležernosti zbog koje neki roditelji namerno ostave dete da ih čeka u autu dok, primera radi, obavljaju šoping. Ljudi o kojima pišemo su, zbog čudnih procesa u mozgu, zaista uvereni da im je dete na sigurnom.

Ko uopšte može zaboraviti dete?

Pre 20 godina, takve situacije bile su ređe, ali onda su studije pokazale kako je sigurnije da dečja sedišta budu na zadnjim sedištima, pa onda, zbog još više razine sigurnosti, da je najbolje da beba bude okrenuta prema pozadi. Je li iko pritom razmišljao da je bebe tako teže videti? Ali ko bi i mogao kriviti naučna istraživanja o sigurnosti?

Kakva to osoba uopštee može zaboraviti vlastito dete? Pa, pokazali su slučajevi: Bogati ljudi. I siromašni, i oni iz srednje klase. Roditelji svih dobi i nacionalnosti. Mame jednako često kao tate. Događa se to hronično umornim osobama i fanatično organizovanima, doktorima nauke i jedva pismenima. Poslednjih godina u Americi se to desilo stomatološkinji. Poštanskom službeniku. Socijalnoj radnici. Policajcu. Računovođi. Vojnikinji. Električaru. Protestantskom duhovniku. Rabinu. Medicinskoj sestri. Građevinskom radniku. Pica šefici. Dogodilo se to pedijatru. I nuklearnom fizičaru.

Detalji u svakom od ovih slučajeva povremeno malo odstupaju jedan od drugog, ali uvek je tu jeziv trenutak kada roditelj shvati što je napravio ili napravila, najčešće nakon poziva supružnika ili nekoga iz vrtića. Nakon toga sledi mahniti sprint do auta. A ono što u autu čeka, najgora je stvar na svetu.

Ugasio alarm i vratio se poslu

Svaki individualni slučaj pritom ima vlastiti, jeziv potpis. Jedan tata parkirao je auto kraj parka u kojem se baš održavao sajam i, dok je otkrivao telo svog mrtvog sina, neko je pored njega veselo svirao klarinet. Drugi muškarac, koji je hteo brzo okončati stvari, pokušao je da otme pištolj policajcu koji je stigao na mesto događaja. Neki ljudi, među kojima je Mari Parks iz Blaksburga, vozili su posle posla do vrtića kako bi pokupili dete, uvereni da su ga tamo jutros ostavili. Ni u jednom trenutku nisu primetili telo na zadnjem sedištu svog auta.

Foto: Pixabay

Tu je i muškarac koji mora živeti s ovim: sigurnosni sistem u njegovom autu primetio je kretanje i palio alarm, tri puta tokom tog vrućeg jutra. On ga je čuo, no kad god bi pogledao kroz prozor na parkiralište, video je da mu je auto na sigurnom i da se niko ne mota oko njega. Pa je svaki put daljinskim upravljačem ugasio alarm i mirno nastavio raditi.

Verovatno ne postoji čin ljudskog propusta koji izaziva toliko polemika o zločinu, pravdi, kazni i milosrđu. Prema američkim statistikama, tamošnje pravosuđe u 40 posto slučajeva zaključi da je smrt deteta bila strašna nesreća, greška u pamćenju koja počinitelju ionako doživotno nanosi kaznu kakvu ni jedan sud ne bi mogao dosuditi, pa se nakon istrage ni ne podiže optužnica. No u ostalih 60 posto slučajeva – raščlanjujući u osnovi identične činjenice i primenjujući na njih identične zakone – vlasti zaključuju da je nehat bio toliko velik, a ozleda toliko teška, da se taj čin mora tretirati kao teško kazneno delo koje zahteva strogo procesuiranje.

"Meni se to ne može dogoditi"

Pet dana pre nego je Majls Harison zaboravio svog sinčića na parkingu u Herndonu, sličan se događaj desio nekoliko stotina kilometara jugoistočno. Nakon duge smene na poslu, Andrju Kulpejper, električar iz Portsmuta, pokupio je svoje dete kod roditelja. Odvezao se kući, ušao i zaspao, zaboravljajući na sina koji se uskoro skuvao u autu.

Majls Harison je optužen za kazneno delo, Kulpejper nije. U oba slučaja, odluka je bila samo na jednoj osobi. U slučaju krupnog Harisona, optuženika s početka ovog teksta, odlučio je državni pravnik Rej Morou. Nekoliko dana nakon što je podigao optužnicu za ubistvo iz nehata, objasnio je zašto je to učinio: “Kada imaš decu, imaš dužnosti. Ja sam vrlo čvrst u zaštiti dečje sigurnosti”.

Tužitelj Moru i sam ima dvoje dece. Novinari su ga pitali može li zamisliti da se takva stvar ikada dogodi njemu. Činilo se da ga je pitanje zateklo. Prešao je na drugu temu i onda, deset minuta kasnije, kazao: “Moram reći da se meni ovo ne može dogoditi. Ja sam vrlo oprezan otac”.

Slike privođenja u novinama i na TV-u

U Portsmutu je pak državni sudija Erl Mobli odlučio da neće podići optužnicu protiv tate Kulpejpera. Koliko god tragična smrt deteta bila, rekao je Mobli, policijska istraga pokazala je da to nije bio zločin jer nije bilo namere. Kulpejper se nije bezosećajno kockao s detetovim životom; on je zaboravio da mu je dete tamo. “Bilo bi jednostavno prebaciti sve na porotu, ali to nije ispravno”, kazao je državni sudija, braneći svoju odluku da ne podiže optužnicu za ubistvo.

"Ja nisam prilično siguran da sam doneo ispravnu odluku”, kazao je i dodao: “Ja sam potpuno siguran da sam doneo ispravnu odluku”.

Dakle, nakon smrti svog sina, Endrju Kulpejper otišao je kući, da pokuša preživeti ostatak života s teretom toga što je učinio. Majls Harison morao je na sud. Slika njegovog privođenja bila je u novinama i na televiziji, s ukletim, ogoljenim pogledom kakav ti roditelji uvek imaju.

Uzeo je skupog advokata. Nakon meseci pripreme, počelo je suđenje. Pred sudom je ispričana cela priča; Harison i njegova supruga bili su bračni par u kasnim 40-ima, bez dece. Očajnički želeći da postanu roditelji, triput su otišli avionom u Moskvu, pa na 10-satni put vozom do zabitog ruskog sirotišta iz kojeg su konačno uspeli usvojiti 18-mesečnog sina. Izvukli su ga iz kreveta koji je retko smeo napuštati i odveli ga kući u Ameriku.

Foto: Pixabay

Čovek kojem ionako ništa nije ostalo

Harisonova komšinica svedočila je na sudu kako je bilo dirljivo gledati novog tatu dok se, na travnjaku pred kućom, satima igra sa sinom. Harisonova sestra je prepričavala kako je bračni par mesecima pokušavao pronaći idealan vrtić za dečaka kojem je trebala posebna pažnja kako bi se oporavio od posledica brutalne stege pod kojom je prvih 18 meseci živeo.

Odsutnog pogleda ali smirena, Harisonova supruga Kerol opisala je telefonski razgovor koji je vodila s mužem nekoliko trenutaka nakon što je shvatio šta je učinio. Javila mu se iz autobusa kojim se vraćala kući s posla. Bilo je to, opisala je, nerazgovetno vrištanje.

Okružni sud na kraju je Harisona oslobodio krivice. “Nije bilo zločina”, objašnjavao je sudija, izgovarajući identične reči kojima je tužitelj Mobli obrazložio zašto nije podigao optužnicu protiv Kulpejpera. Na izricanju presude, Harison je dahtao i jecao. Pokušao je ustati, ali on je već ionako bio čovek kojem ništa nije ostalo. Noge su mu zadrhtale i stropoštao se na pod.

Ni incident nije dovoljno dobra reč

OK, ako nije ubistvo iz nehata, šta je? Nesreća? “Ne, to nije dovoljno dobra reč”, kaže Mark Varsčauer, međunarodno priznati stručnjak za učenje jezika i tehnologiju, profesor na sveučilištu Kalifornija u Irvineu. “Reč nesreća zvuči kao da se taj događaj mogao sprečiti, a incident zvuči trivijalno. A ovo nije trivijalno”.

Varsčauer je specijalizovan za upotrebu laptopa u opismenjavanju dece. U leto 2003. vraćao se u kancelariju s paze za ručak i video masu ljudi oko nekog parkiranog automobila. Policija je šipkom razbila prozor. Tek kad se približio, Varsčauer je shvatio da je to njegov auto. Tog jutra zaboravio je ostaviti svog 10-mesečnog sina Majka u krevetiću. Majk je bio mrtav.

Varsčauer nije bio optužen, ali je mesecima razmišljao kako da se ubije. Postepeno, kaže, nestaje poriv za suicidom, kad već ne nestaju očaj i krivica. “Nedostaje nam prava reč za ovo”, kaže. I, dodaje, moramo razumeti zašto se to događa ljudima.

Pamćenje je mašina koji nije savršen

Pokušao je to da objasni Dejvid Dajmond, profesor molekularne psihologije sa fakulteta u Južnoj Floridi. “Naše pamćenje je mašina”, kaže, “i nije savršen”. Naš svesni um slaže stvari prema važnostima, no na staničnoj razini, naše pamćenje to ne čini. “Ako ste sposobni zaboraviti svoj mobilni, potencijalno ste sposobni zaboraviti i svoje dete”, tvrdi.

Foto: Poxabay

Dajmond je autor naučnog istraživanja kojim se bavio presecanjem osećaja, stresa i pamćenja. Otkrio je da u nekim okolnostima najsofisticiraniji deo našeg centra za obradu misli može biti talac konkurentskog memorijskog sastava; primitivnog dela mozga koji je dizajnom star kao dinosaurus i zato je nepažljiv, neanalitičan, glup.

Dovoljna je mala promena u rutini

Dajmond je stručnjak za pamćenje s lošim pamćenjem. Nedavno je, vozeći se u neki šoping centar, shvatio da mu je unuka zaspala na zadnjem sedištu. Setio se da je mala tamo samo zato što mu je supruga, koja je sedela na suvozačevom mestu, spomenula dete. Dajmond shvata šta se moglo dogoditi da je bio sam s malom u autu i – shvata tačno zašto.

Ljudski je mozak, kazao je, veličanstven, ali sklepan uređaj, u kojem novije i sofisticiranije strukture sede na vrhu hrpe smeća, svojevrsnih prototipa mozgova, koje koriste niže vrste. Na vrhu uređaja su najpametniji i najokretniji delovi; prefrontalni korteks, koji razmišlja i analizira, i hipokampus, koji stvara i zadržava naše neposredne memorije. Na dnu su bazalni gangliji, gotovo identični kao mozgovi guštera, koji kontrolišu dobrovoljne, ali jedva svesne pokrete.

Dajmond kaže da u situacijama u kojima su potrebne poznate, rutinske motoričke veštine, čovek pretvori bazalne ganglije u neku vrstu pomoćnog autopilota. Kad prefrontalni korteks i hipokampus planiraju naš put do posla, veoma su efikasni u upravljanju automobilom. Zato ćete ponekad uspešno voziti od tačke A do tačke B, bez tačnog sećanja puta kojim ste prošli, skretanja koje ste napravili i okoliša koji ste gledali.

Je li roditelj bio brižan? Nevažno

Ova podela poslova u mozgu, objašnjava Dajmond, najčešće funkcioniše savršeno, poput simfonije. “No, to se ponekad pretvori u Uvertiru 1812, topovi preuzmu i dominiraju”. Kada je laboratorijske pacove izložio mačkama, i kasnije merio njihovu moždanu aktivnost, uvideo je da stres može oslabiti više funkcije mozga, dajući priliku bazalnim ganglijima da ih počnu tlačiti. Istu je stvari primetio, kaže, u slučajevima smrti beba u automobilima.

Koliko je neko bio brižan roditelj pre ovog događaja, sasvim je nevažno. “Reč je o stresu, emocijama, nedostatku sna ili nekoj promeni u rutini. Ili kombinaciji svega toga. Tada bazalni gangliji pokušavaju činiti ono čemu služe, a svesni je um preslab da im se odupre. Tada se memorijski krugovi u ranjivom hipokampusu doslovno prepišu jedan po drugome, kao kod kompjuterskog programa. Ako se memorijski krug ponovno ne pokrene – ako dete ne zaplače ili ako vam supruga ne spomene da je pozadi – gotovo je.

Radeći na ovom tekstu, novinar Vašington Posta razgovarao je i s Dženet Fenel koja je pokrenula udruženje "Klinci i automobili". Na zidu u njenoj kancelariji visi kolaž fotografija na kojima deca ponosno stoje s ispruženim prstićima i pokazuju: “Ja imam 2 godine!”, ili “Ja imam 3!”. Većina fotki snimljena je tokom njihovih zadnjih rođendana.

Foto: Printscreen You Tube

Poraz pamćenja, ne poraz ljubavi

Dženet Fenel razgovarala je s mnogim roditeljima iz “slučajeva hipertermija”, mnogi od njih danas rade za njenu organizaciju. Za nju obično prvi put čuju noću, kada neispavani manijakalno guglaju tražeći signal da postoje i drugi koji su prošli isti pakao i nekako preživeli.

Generalna percepcija o tim roditeljima sasvim je pogrešna: to su uglavnom brižni roditelji, oni kupuju zaštite za utičnice i sigurnosna vrata da im se deca ne bi povredila. “Ti slučajevi zaboravljanja su porazi pamćenja; ne porazi ljubavi”. Mnogi kažu: ‘OK, mogu shvatiti da zaboraviš na dete dve minute, ali ne osam sati”. No pritom ne razumeju kako je roditelj sasvim uveren da je ostavio bebu u vrtiću. Sasvim je spokojan da je zbrinuta i nema razloga za brigu ili proveravanje gde je.

Najgori slučaj za koji sam čula…

Fenel je uverena da podizanje optužnica protiv roditelja kojima se ovo dogodilo nije samo okrutno nego je i besmisleno: “Neće strah od sudskog progona sprečiti druge roditelje da učine to isto”. Rešenje je, smatra, u podizanju sigurnosti dece u automobilima i osveštavanju javnosti da se takve stvari mogu dogoditi”.

Koji je najgori slučaj za koji je čula?

“Ne bih baš odgovarala na to pitanje…”, kaže.

A onda pogleda u stranu i procedi: “Curica koja je iščupala svu kosu pre nego što je umrla”.

Fenel se bori da se u autoindustriju kao standard uvedu senzori s alarmom koji se pali ako je dete u sedištu kad se ugasi motor. Nije uspela iz nekoliko razloga, a smatra da je glavni vrlo jednostavan: “Ljudi misle da se to njima ne može dogoditi”.

Užasne stvari ne događaju se nasumice

“Ovo je slučaj čistog zla i nemar najgore vrste… On zaslužuje smrtnu kaznu”.

“Pitam se je li ovo bio njegov način da poruči ženi kako zapravo nije hteo imati dete”.

“Bio je prezauzet ganjanjem provizije. To pokazuje koliko su izopačeni ljudi koji se bave nekretninama”.

Ovo su neki od komentara pod tekstom u kojem je Vašington Post 2008. izvestio o okolnostima smrti sina Majlsa Harisona. Komentari su tipični, isti se pojavljuju ispod svakog teksta o ovakvim slučajeva, iz godine u godinu.

Ed Hikling veruje da zna zašto ljudi ostavljaju takve komentare pod člancima. On je klinički psiholog iz Albanija koji je godinama proučavao posledice fatalnih automobilskih nesreća za vozače koji ih prežive. Kaže da javnost često neshvatljivo oštro osuđuje vozače i kada je očito bila reč o nesreći, pa čak i onda kad oni nesumnjivo nisu bili krivi.

Foto: Pixabay

Zašto toliko demonizujemo roditelje

Ljudi, govori Hikling, imaju snažnu potrebu stvoriti i održavati narativ za svoj život, u kojem svemir nije neumoljiv i bezdušan. Žele biti uvereni da se užasne stvari ne događaju nasumice i da se katastrofa može izbeći, ako ste pažljivi i odgovorni.

U slučajevima hipertermije, veruje, roditelji su demonizuju iz sličnih razloga. “Ranjivi smo, ali ne želimo na to podsećati. Želimo verovati da je svet razumljiv, da ga možemo držati pod kontrolom i da nam ne preti. Da će nam, ako sledimo pravila, biti dobro. Dakle, kad se takve stvari dogode drugim ljudima, trebamo ih staviti u različitu kategoriju od one u koju mi spadamo. Ne želimo im biti slični, a činjenica da bismo im mogli biti previše je zastrašujuća. Dakle, oni moraju biti čudovišta”.

Javna agonija i nakon presude

Novinar Vašington Posta našao se s Majlsom Harisonom u lokalnom Starbuksu. Harison je uzimao salvetu po salvetu i brisao si oči: “Tako sam strašno povredio svoju ženu. Zahvaljujući nekim čudesnim odlikama njenog karaktera, oprostila mi je. I zbog toga se osećam još gore. Jer ja sebi ne mogu oprostiti”.

Harisonova javna agonija nastavila se i nakon što ga je sud oslobodio krivice. Fotografija njegovog hapšenja bila je opet u medijima, nakon što je rusko ministarstvo spoljnih poslova poslalo protestnu notu zbog neosuđujuće presude, uz pretnju da će prekinuti program usvajanja koji imaju s Amerikancima. Bio je to svojevrsni međunarodni incident.

Harisonu su trebali meseci da se odvaži na razgovor s novinarom Vašington Posta. “Molim se da mi ruski građani oproste”, kazao mu je kada su se konačno našli. “U ovoj zemlji postoje dobri ljudi koji zaslužuju decu, a u Rusiji postoje deca koja trebaju roditelje. Molim vas, nemojte kažnjavati sve zbog moje greške”.

Foto: Pixabay

Ona zbog mene nije mama

Harison je katolik. Nekoliko meseci nakon što mu je umro sin, vratio se u svoju crkvu. Sveštenik i župljani pustili su da žaluje sam, a onda ga je sveštenik nakon jedne mise zagrlio i šapnuo mu u uho: “Uvek ću biti tu za tebe”. Bilo je to u crkvi sv. Franje u Pursvilu. Sveštenik se zvao Mišel Keli. Dok se u novogodišnjoj noći vozio usred oluje, stao je da pomeri drvo koje je palo i zakrčilo put. Dok ga je pokušavao odgurati, na njega se srušilo drugo stablo i velečasni je poginuo.

Harison ne zna što da misli o tome; raspalo se sve što je njemu bilo važno. “Osim, nekim čudom, mog braka”, kaže. Karol i Majls Harison ostavili su Čisovu sobu tačno kakva je bila. “Ponekad zajedno gledamo njegove slike”, priča Harison, “i onda je vidim kako plače. Pokušava sakriti suze od mene, ali ih vidim i onda me strefi jeziva krivica i bol”.

Harison kaže da zna kako nije realno da će njemu i Karol ikada više dopustiti da usvoje dete. Dok to izgovara, polako se naginje napred, glas mu se prolomi u jecajući falset, identičan kao onoga dana u sudnici: “Ona zbog mene nije mama”, krikne.

U Starbaksu se počnu okretati glave.

“A bila bi najbolja mama na svetu”.

Postovani čitaoci, možete nas pratiti i na platformama: Facebook, Instagram, Youtube, Viber.

Pridružite se i saznajte prvi najnovije informacije.

Naše aplikacije možete skinuti na:


Ostavite komentar

Pravila komentarisanja:

Komentare objavljujemo prema vremenu njihovog pristizanja. Prednost u objavljivanju komentara imaće registrovani korisnici. Molimo Vas da ne pišete komentare velikim slovima, kao i da vodite računa o pravopisu.

Redakcija Informer.rs zadržava pravo izbora, brisanja komentara, ili modifikacije komentara koji će biti objavljeni. Prema Zakonu o informisanju zabranjeno je objavljivanje svih sadržaja koji podstiču diskriminaciju, mržnju ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja određenoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihovog seksualnog opredeljenja.

Nećemo objavljivati komentare koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede. Sadržaj objavljenih komentara ne predstavlja stavove redakcije Informera ili portala Informer.rs, već isključivo stavove autora komentara.

Sugestije ili primedbe možete da šaljete na redakcija@informer.rs.

sledeća vest

Politika

TV

Hronika

Sport

Povratak otpisanih
Partizan

Povratak otpisanih

Košarkaši Partizana ostvarili su najvažniju pobedu ove sezone, srušili su Crvenu zvezdu pred njenim navijačima i mnogi veruju da će upravo taj trijumf biti prekretnica sezone za ekipu Željka Obradovića!

22.11.2024

14:10

Planeta

Zabava

JOŠ Zabava VESTI

Magazin

Džet set

Jovana Pajić izbacila još jednu hit pesmu: "Prezime se briše" - nova ženska himna
Estrada

Jovana Pajić izbacila još jednu hit pesmu: "Prezime se briše" - nova ženska himna

Pop zvezda Jovana Pajić potpuno je zaludela region svojim velikim come backom i pesmom „Ludilo moje“, koja je u poslednjih šest meseci bila najslušanija domaća numera, a novom pesmom samo će još više podići temperaturu na domaćoj sceni! Jovana je danas izbacila novi hit singl pod nazivom „Prezime se briše“, koji preti da postane nova ženska himna.

22.11.2024

14:20