POTRESNA ISPOVEST JEDNE OD ŽRTAVA OLUJE Sina su mi ubili jer nije hteo da napusti rodnu kuću

Privatna arhiva

10:12 Društvo 0

TAMARA DRAČA | 04. 08. 2021.

POTRESNA ISPOVEST JEDNE OD ŽRTAVA 'OLUJE' Sina su mi ubili jer nije hteo da napusti rodnu kuću

Moj sin Vojin Radak ubijen je na spavanju u našoj porodičnoj kući u selu Buković pored Benkovca.


Bilo je to za vreme 'Oluje'. Imao je moj Vojin samo 38 godina. Nikom ništa nije skrivio, hteo je da samo ostane, da čuva kuću, nije želeo u izbeglištvo... I komšije i mi svi smo ga zvali da krene sa nama, da beži, ali on je rekao da će ostati, da nikom ništa nažao nije učinio, da nema čega da se plaši. Zaspao je mučenik posle toga... U međuvremenu su došle ustaše, upali su u kuću i odmah počeli da ga udaraju kundacima po glavi. Ubili su ga na spavanju, masakrirali, a ni to nije bilo dovoljno, već su mu mrtvom čupali bradu s lica, iživljavali su se najstrašnije...


Ovako svoju potresnu ispovest za Informer otpočinje Steva Radak, koja danas ima 86 godina i koja se sa suprugom Nikolom vratila upravo u tu kuću u kojoj je živela do 4. avgusta 1995. godine, do dana kada je počela 'Oluja', do dana kada su joj ubili najstarijeg sina.


Bolni povratak
S mužem Nikolom u Buković vratila se 2000. godine. Zatekli su ruinu, srušenu kuću bez vrata i prozora, sve je bilo opljačkano i razneto.
- Ni kašiku ni viljušku nismo imali, ali meni to nije bilo važno, samo da sam u svojoj kući. Nisam mogla da živim negde drugde, nigde, pa ni u Srbiji... Htela sam da se vratim ovde pa makar i umrla! Svaki kamen na ovoj kući smo Nikola i ja svojim rukama napravili i nisam htela da dozvolim da sve ovo nestane... - priča baka Steva, koja naglašava da njihov povratak u Hrvatsku nije prošao bez provokacija i pretnji.

Privatna arhiva

Kuća u koju su se vratili


- Noću su nam kamenovali kuću, pretili su, stalno su nas zastrašivali. Mi smo zvali policiju, koja bi odmah došla, a onda bi oni ostali malo ispred kuće da nadgledaju, ali napadi su se uvek nastavljali - seća se Steva Radak, koja kaže da je po povratku u Buković gledala ubicu svoga sina Vojina u oči!
- Nikola i ja smo bili u bašti, sadili smo detelinu, kad su došla neka dva momka i počela da čupaju to što smo sadili. Rekla sam da to ne rade, da je to moja njiva.. Oni su onda odmah potrčali ka meni, uhvatili me za vrat i počeli da me dave! Pitali su me da li se plašim, ja sam rekla: Ne plašim se nikog, nikog, osim Boga! Onda mi je jedan od te dvojice rekao: Ja sam ti ubio sina, sada ću tebe! Ja mu kažem: Ubij, ne bojim se ja nikog kad sam ostala bez njega. Sudiće vam svima Bog, pa i meni kao i vama! Pustili su me onda i otišli. Moj muž je zvao policiju, to je sve otišlo do suda, koji je na kraju presudio da smo mi njih maltretirali, pa smo i platili neku kaznu - priča kroz suze Steva.


Zatvor za drugog sina!
Radakovi su avgusta 1995. bili među onih 250.000 Srba koje su Hrvati prognali iz svojih domova. Sa mlađim sinom Milenkom, koji je tada imao 30 godina, bili su u traktorskoj koloni.
- Iz Bukovića smo krenuli na traktoru, ali kuda idemo, to tada niko nije znao. Ostavljali smo svoje domove iza sebe... Mi smo se bili skrasili u Somboru, ali svaki dan smo sanjali našu kuću i naše dvorište. Morali smo da se vratimo. I mlađi sin Milenko je tri godine posle nas došao u svoj rodni dom - kaže nam baka Steva.


Lažne optužbe
Ipak, Milenkov dolazak zamalo da se završi kobno - on je uhapšen maltene čim je kročio u Buković i optužen za ratni zločin!
- Pred nama su ga odveli. Optužili su ga da je učestvovao u ratnom zločinu u Škabrnji, tužili su ga za ubistvo više od 40 ljudi. Tukli su ga i maltretirali. Bio je u samici čak 15 meseci. Srećom, našli smo papire kojima se dokazuje da je on u to vreme bio u Beogradu u bolnici. Nakon izlaska iz zatvora Milenko se vratio da bude sa mnom i sa ocem. Radi kao vodoinstalater i moler, živimo nekako... - priča Steva.
Radakovi ostaju da žive u rodnom selu u Hrvatskoj. Posle godina psihičkog i fizičkog maltretiranja Hrvati su ih ostavili na miru. Bar za sada.
 

Ljubav je jača od mržnje

- Ljubav prema mom rodnom zavičaju jača je od mržnje prema ustašama, zato sam se vratila. Nikad se ne žalim sto sam sve iznova gradila i sređivala, srećna sam što je naš sin Milenko s nama. A svašta smo prošli... Ispred kuće su nam dolazili i pevali ustaške pesme. Dolazili su noću, lupali, ja se pravim da ih ne vidim. Gađali su nas kamenjem. Nikad ih nisam psovala kao oni mene, a psovali su mi četničku mater kad god su i gde god su stigli... - priča baka Steva.


Pravila komentarisanja:

Komentare objavljujemo prema vremenu njihovog pristizanja. Prednost u objavljivanju komentara imaće registrovani korisnici. Molimo Vas da ne pišete komentare velikim slovima, kao i da vodite računa o pravopisu.

Redakcija Informer.rs zadržava pravo izbora, brisanja komentara, ili modifikacije komentara koji će biti objavljeni. Prema Zakonu o informisanju zabranjeno je objavljivanje svih sadržaja koji podstiču diskriminaciju, mržnju ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja određenoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihovog seksualnog opredeljenja.

Nećemo objavljivati komentare koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede. Sadržaj objavljenih komentara ne predstavlja stavove redakcije Informera ili portala Informer.rs, već isključivo stavove autora komentara.

Sugestije ili primedbe možete da šaljete na redakcija@informer.rs.