LEPOTICE SU TRČALE KOD SRETENOVIĆA DA IH FOTOGRAFIŠU! U crno belom formatu ovekovečili Šekularca, Tita, Miku Antića (FOTO)

Jedna od najstarijih fotografskih radnji u Kikindi i prva za izradu fotografija u boji, u vlasništvu je porodice Sretenović

Priča počinje 1938. godine, kada je začetnik tradicije ove porodice, Vasilije, došao u Kikindu i odlučio da tu ostane. Tradicija duga 84 godine prenosi se s kolena na koleno, a foto-aparat Sretenovića ovekovečio je Šekularca, Tita, Miku Antića, ali i lepotice za “Mis Banata” i gotovo sve porodice u Kikindi i šire.

Foto: V.N.

Kada je Vasilije Sretenović, rodom iz sela Negrišori (na truskom: crno selo) kod Guče, odlučio da izuči fotografski zanat u Rumi kod majstora Koste Vanđelovića, gde ga je ,,pekao” 4 godine, pa u
Irigu, a onda punu deceniju ostao u Beogradu kod fotografa Lončarevića u Balkanskoj ulici,
verovatno ni sam nije mogao da pretpostavi da će ga prst sudbine uputiti u Kikindu.

Upravo je tu, u gradu na severu Banata, Vasilije davne 1938. godine otvorio prvu fotografsku radnju i bio jedini Srbin pored petorice Nemaca koji se bavio fotografijom. U Beogradu je Vasa stekao reputaciju, bio je dobar radnik, dogurao je čak do poslovođe, priča njegov sin, 81-godišnji Sreten Sretenović koji je nastavio očevim stopama.

Foto: V.N.

- U beogradskoj fotografskoj radnji tada je bilo zaposleno 35 radnika. Mojo tac je vodio tu
radnju deset godina. U Balkanskoj ulici bile su sve zanatske radnje, a u jednoj od njih radio je I
jedan Kikinđanin, pekra, buregdžija, a otac se družio I sa jednim berberinom. Kod buregdžije je
išao na doručak, kod berberina na šišanje. Njih dvojica su ga nagovarali da dođe u Kikindu,
govorili su da je dobro mesto, da će biti posla za njega. Ubeđivali su ga I na kraju su ga ubedili.

Januara 1938. godine pokupio je svoje stvari i došao u Kikindu, iako mu je gazda Lončarević
nudio troduplo veću platu samo da ostane. Odbio je i iste godine 1. maja otvorio je fotografsku radnju-priseća se Sreten.

Foto: V.N.

U Kikindi je Vasa upoznao Danicu Romakov, lepu pomoćnicu koja je došla kod njega da radi, a onda su svili porodično gnezdo. Vasilije je otvorio radnju na mestu današnjeg Udruženja multipleskleroze, kupivši je tada od gazde Josifa Kelera.

Gledao je oca kako radi

Sreten je odrastatujići gledao oca kako radi i razvija zanatski posao. Imao je i stariju sestru koja je sada pokojna, a mlađi brat nije bio zainteresovan za fotografiju.

- Otac je 1973. godine predao radnju meni. Sve vreme je vodio radnju veoma uspešno. U ono vreme imao je dobar inventar, ali to su bili obični foto-aparati. Aparat za pravljenje slika, takozvani povećavajući aparat. Tu nije bilo nikakve elektronike. Jedna sijalica i objektiv, a dizanjem aparata gore-dole radilo se povećavanje ili smanjivanje.

Ja sam rano počeo da se interesujem za fotografije, još u školi, vodio sam foto-sekciju i obučavao sam đake. 1957. godine završio sam osnovnu školu, a sutradan sam već bio u radnji. Od tada, pa evo, još i dan danas-priča Sreten.

Foto: V.N.

I tako, s kolena na koleno. Radnju je predao sinu Vladimiru. Međutim, došlo je drugo vreme,
moderno, a sa njim i digitalna fotografija. Ipak, Sreten čuva svoje stare foto-aparate i opremu za
koje je emotivno vezan.On tvrdi da nijedan digitalni apparat neće moći da napravi tako dobru
fotografiju kao analogni. Zbog svega je i manje posla.

- Danas je drugo vreme. Ako imate pare, kupite mašinu i otvorite fotografsku radnju. Ja sam morao da učim, iako sam bio kod oca. Tri godine sam izučavao zanat. Pre podne u radnji, na praksi, popodne sam odlazio u školu. Kada sam izučio zanat, postao sam kalfa-pomoćnik. Jako
je važno bilo da se nauči kako da se podešava svetlo, da se radi sa hemikalijama i sa
aparatima.

Pretežno smo se bavili portretnom fotografijom, a najviše posla bilo je od vojnika. U Kikindi je bila velika kasarna, pa su se vojnici svađali koji će pre da se fotografiše, da slike šalju rodbini, devojkama. Bilo je to jedno lepo vreme i period kad je bilo puno posla-kaže Sreten.

Foto: V.N.

Prvi Vasilijev naslednik završio je Školu za učenike u privredi i jedan je od poslednjih zanatlija koji su iz nje izašli. Kaže da je fotografija u današnje vreme mnogo izgubila na značaju. Često je to sada samo prolazni trenutak da bi se objavio na nekoj društvenoj mreži. Značaj koji je
fotografija nekada imala, srećom, čuvaju stari, dobri fotografi kakav je Sreten Sretenović.

Aparat star preko jednog veka

Foto aparat koji zauzima posebno mesto u Sretenovom srcu star je preko stotinu godina. Njegov otac Vasilije kupio ga je 1939. godine od jednog fotografa iz Beograda I tada je već bio polovan.

- Taj aparat je tako urađen da ne može da se pokvari. Napravljen je od specijalno pripremljenog drveta, kako je moj tac govorio-kuvano orahovo drvo. Kasete u koje se ulagao film su morale tako precizno da budu napravljene da zatvarač može da ih zaštiti, da se film ne bi osvetlio. Nije uticala ni vlažnost vazduha na njih. Imam još jedni kasetu kod kuće koja još uvek funkcioniše naglašava naš sagovornik.

Foto: V.N.

Od Šekularca, Tita, Mike Antića do lepotica za “Mis”

Fotografije su od Sretenovića naručivali i klijenti iz Nemačke i Amerike, a posebno je interesantan slučaj iz Australije. Objektivom Sretenovića ovekovečeni su mnogi značajni ljudi:ž Mika Antić, poznati fudbaleri, Josip Broz Tito, lepotice za “Mis Banata” i gotovo svaka porodica u Kikindi i šire.

-Jedan Srbin je u Australiji bio u nekim rudnicima i pronašao je jednu fotografiju u rudniku sa logom Foto Sretenović. Slikao sam prvo književno veče Mike Antića u Mokrinu, a najviše fotografija sam uradio za velike kikinske firme-Naftagas i ,,Tozu Marković”. Šekularac se fotografisao kod mog oca, pa Borivoje Bora Kostić, poznati fudbaleri. Ja sam 1969. godine fotografisao Tita koji je u fabrici ,,Toza Marković” održao govor, za to sam imao posebnu dozvolu.

Foto: V.N.

Titovu fotografiju sam radio i za ..Livnicu”, veličine 90 x120, međutim, te fotografije su nestale, nigde ih nema. Posebno mi je u sećanju fotografisanje Kikinde i fabrika iz aviona. Tada nije bilo dronova, pa sam i život rizikovao da uradim dobro posao-priseća se Sreten.